Poreklo srpskih porodica i prezimena (45)

Čitateljka je sasvim u pravu. Dok su slučajevi prelaženja iz islama u pravoslavlje bili vrlo retku, obrnuti slučajevi bili su veoma česti, odnosno bila je to veoma raširena pojava u vreme vladavine Turaka kod nas - iz mnogih razloga, pa i radi raznih olakšica i privilegija, a česti i da se spasi "živa glava".
U knjizi "Krst i polumesec", Mile Nedeljković kaže da Selimovića ima različitog porekla. U zapadnoj Bosni, u Pounju, oni u Bakšaišu potiču od Poprženovića iz istog mesta, u Tršcu su poreklom od Rekića, dok su oni u Bjelaju doseljeni iz Like. U Šošnjima, kod Visokog, potiču "iz neke druge zemlje". Interesantno je da je selo raštrkano i da postoji zaselak Selimovići ili Brce. U Bioči su iz Drozgometve, blizu Hadžića u okolini Sarajeva, a doselili su se posle 1878. godine. U Zaušju, u Bilećkim rudinama, poreklom su od familije Ovčina.
Činjenica da su koncentrisani u zapadnoj Bosni i da su se naselili preko takozvane visoke Hercegovine uputila nas je na Polimlje i Potarje kao mogući raniji zavičaj Selimovića, a to je kraj nastanjen srpskim pravoslavnim stanovništvom. To bi značilo da bi iz tog kraja mogli da vode poreklo i oni poislamljeni Srbi koje su Turci vodili u Bosnu, kao nove gospodare za svoju raju.
Između Tare i Lima, u Kolašinu, neki Srbi vlastelinskog porekla su se "poturčili" i postali age i begovi. Navodi se da su poreklom iz Klanca, kod Rožaja, od Murića.
Naš veliki književnik Meša (Mehmed) Selimović, rođen u Tuzli, uporno je isticao da je Srbin. U svojim "Sjećanjima", objavljenim 1977, piše o poreklu svoje porodice iz Vranjske, od drobnjačkog bratstva Vujovića. Između ostalog, kaže da je porodična tradicija znala za samo četiri poislamljene generacije u Bileći.
"Dalje od toga se nije znalo, pa sam pretpostavljao da se tim zaboravom prikrivao hrišćanski korijen."
Ppoštovana Sanela, islamizacija je bila dug i ne baš dragovoljan proces. Zato, ne zaboravite, ili znajte: pretke valja poštovati, a o njihovim postupcima nije na nama da sudimo.


Huskić

Čitateljku Sanelu Selimović zanima i za poreklo majčine familije Huskić. Majka Fikreta (Hata) rođena je u Tuzli, u koju su se njeni roditelji doselili iz Stjepan Polja, u opštini Gračanica.
U spomenutoj knjizi "Krst i polumesec", M. Nedeljković navodi da Huskića ima u Pounju - u Bihaću, gde su od Brkića, u Velikom Badiću, gde potiču od Jusića, u Vrhpolju, gde su došli iz Like, posle povlačenja Turaka. I Huskići u Gornjoj Sanici su poreklom iz Like, a doselili su se kad je Stojan Janković "proterao Turke". Poreklom su od Huskan-barjaktara. U Mutniku su od Samardžića iz istog mesta, dok su u Todorovu poreklom od Smajića. U Turiji su iz Drežnika, doseljeni posle 1791. godine.
Postoje i Huske, u Mramorju, u oblasti Visokog, u centralnoj Bosni. Oni su poreklom od familije Husika.
Pošto je prošlost slučaj Huskića sličan sa Selimovićima, potražili smo ih i u oblasti Sjenice, Kolašina i Podgorice.
Među prezimenima u Crnoj Gori Huskiće smo našli kod Pljevalja, gde se spominju 1870. godine, kod Bijelog Polja, u selo Rasovo, bila je porodica Hus.
U Kičevskoj oblasti, u selu Bičevci zabeležena je familija Husevci nastala od poislamljenih Brsjaka iz sela Belostena, u kraju Bigor-Dolenci, a u selu Zajas u kičevskoj kotlini takođe islamizovana familija Huskaj, u kojoj su znali da pobroje pretke "do sedmog kolena".
Promena vere dogodila se oko 1740. godine. Za vreme Turaka ovde je bio sreski sud i ovi muslimani su bili odani sultanu. Kasnije su se u tim krajevima, kao i na Kosovu, naseljavaju Šiptari pa pod njihovim pritiskom počinje iseljavanje poislamljenih porodica. I Huske su imale istu sudbinu.
To što je njihovo prezime glasilo Huskaj znači da su se dugo održali, jer se to "aj" na kraju dodavalo poarbanašenim rodovima koji se nisu iselili u 19. veku. Huskaja je, početkom 20. veka, bilo 12 domaćinstava.


Miladinović

G. Jovica Miladinović, iz Dortmunda, piše da je 1969. rođen u Kamendolu, Grocka. Navodi da su njegovi preci došli u Kamendol bežeći pred Turcima, ali ne kaže odakle. Slava njegove porodice je Đurđic (16. novembra). Piše da Miladinovića ima u Švajcarskoj i u Jagodini, a čuo je i za neke islamske veroispovesti, u Zenici. Pita da li je to tačno.
G. Miladinoviću, potičete iz znamenitog hajdučkog kraja u smederevskom Podunavlju. Ovde se dugo nije zasnovalo naselje, a kad je konačno nastalo, ime je dobilo da se obeleži ljudska nesreća: Tu su se, navodno, srele dve svatovske povorke i kad ni jedna nije htela da propusti onu drugu - potukle su se. Po kamenu koji je postavljen umesto nadgrobnog spomenika u dolini selo je i nazvano Kamendo.
Za Miladinoviće stoji zapisano da su se sredinom 19. veka doselili najverovatnije iz Negotinske krajine, iz mesta Malajnice. Zato ih zovu Krajincima, a po njima se i čitav jedan kraj naziva Krajinsko brdo. Zvali su se još i Lelići i Kojići. Slavili su Đurđic. Tridesetih godina 20. veka bilo ih je osam kuća.
Po nekim lokalnim predanjima, a i po Langerovoj i Vajgartenovoj karti, s kraja 18. i početka 19. veka, to mesto se spominje kao Malainze ili Miladince, po knezu Petru Miladincu, koji je tu ratovao protiv Turaka 1807. godine. Pre toga je Malajnica bila nekoliko puta ostajala bez žitelja, usled seoba preko Dunava, u Erdelj i Vlašku, ali je očuvano predanje da je staro mesto. Nastalo je još u 16. veku, od iseljenika sa Kosova i iz Stare Srbije. Neki tragovi vode i prema Knjaževcu i Staroj planini o čemu postoji i interesantna legenda, ali nema mesta da bismo je preeli.
O Miladinovićima u Zenici nemamo dovoljno podataka, ali i to bi se sasvim lako moglo utvrditi s obzirom na prostore sa kojih prvobitno potiču i odakle nije čudno da su se naselili i u Bosnu, posebno kao već islamizovani u starom kraju i doseljeni tamo kao vladajući sloj.


Marijanović

G. Miladinović pita i za majčino devojačko prezime Marijanović. O njenoj familiji ne zna mnogo, osim da je majka rođena u Barama, u Bosni i Hercegovini, i da im je slava Markovdan.
Marjanovići i Marijanovići često insistiraju da su to dva različita, odnosno da Marijanovići nipošto nisu bili Marjanovići. To je tačno samo za novije, ali ne i za ranije vreme, kada je bilo mnogo proizvoljnosti u beleženju imena i prezimena.
Najpre, kako je nastalo prezime Marjanović odnosno Marijanović? Iako je u srpskim krajevima žensko ime Marija, Mara, Marica i slična, mnogo češće od muškog Marijan, prezime je - prema svim podacima do kojih smo mogli doći - nesumnjivo patronimik, a ne matronimik. To jest, nastalo je prema nekom pretku koji se zvao Marijan, a ne nekoj čukunbabi Mariji.
Muško lično ime Mar(i)jan, koje kod Srba nije bilo previše često, ali ni retko i sretalo se u raznim krajevima, svakako je nastalo veoma davno - po Mariji ili po marijanima - kako su se zvali pripadnici viteškog sloja u starom veku, pre nego što su Asirci zavladali malom Azijom. Otud i patronimička prezimena koja su nedosledno pisana ili kao Marjanović ili Marijanović, dok se neki noviji predak, sveštenik ili pisar nije odlučio za jedno od dva oblika kao ispravnije. I tako onda ostalo.
Izostavljajući nekoliko strana podataka o raznim Marjanovićima odnosno Marijanovićima, zadržavamo se samo na porodici našeg čitaoca.
U Barama, jednom od najbogatijih račanskih sela, Marijanovići su bili zanatlijska porodica. Nastali su od najbrojnije i najrazgranatije familije Pačadžija koji vode poreklo iz bokeljskog primorja, od Krivošija. Ovde su stigla dva brata Pačadžija vredni i nemirne prirode. Ubrzo su se namnožili i sredinom 20. veka živeli su u 43 porodične kuće u ovom selu. Sada nose veći broj različitih prezimena. Svi slave Sv. Marka.
Ostaje da razmotrimo prezime Pačadžija. Pretresajući razne mogućnosti, došli smo do njegovog korena koji je turcizam, od persijske reči pače, to jest - pihtije ili hladetina. Tako je pačadžija, u stvari, majstor za ovaj ukusni orijentalni specijalitet. Neki predak koji se time bavio dobio je taj nadimak, a njegovi, kasnije - prezime.


Bilčar

I nakon punih 50 godina boravka u Engleskoj, g-đa Mirjana Petković piše savršeno čistim srpskim jezikom, što se vidi iz njenog pisma. Ona nas, iz Londona, moli da objasnimo njeno devojačko prezime Bilčar: "Koliko ja znam, nigdje nisam čula za to prezime nego u mom selu" - Peći, kod Bosanskog Grahova. Kaže da su i svi drugi Bilčari "koji žive po ostalim republikama bivše Jugoslavije - iz Peći". Slave Jovanjdan.
O poreklu ništa ne zna, "ni otkud smo se doselili u to selo. Svi moji stariji su izumrli pa nemam koga da pitam, a oduvijek sam željela da znam o našoj familiji." Posebno ju je zanimalo samo prezime, jer je jednom čula da je ono nekad glasilo "Biljčar".
Prezime je, zaista, sasvim izuzetno. U raspoloživoj literaturi našli smo samo jednu familiju Bilčar u parohiji Nova Varošica, kod Bosanske Dubice, i jednu Bilčarević, u parohiji Krupa. Obe, međutim, slave Sv. Mateja Jevanđelistu. A familija naše čitateljke (kod Grahova) se, međutim, ne spominje. Bez konkretnog detaljnog proveravanja šematizama, ne možemo odgovoriti kako je došlo do ovog propusta. Različita slava ne mora da zbunjuje. Već smo navodili razne primere i razloge njene promene, ma kako ne bila poželjna i po narodskoj "etnološkoj teoriji" nezamisliva.
Ali smo, zato, "u severnoj Crnoj Gori", naišli zabeležena prezimena i Bilačar i Biljačar. Na žalost, ne navode se preciznije ni mesta ni staro prezime ni slava - ali se tvrdi da su se "preselili u centralnu Bosnu" i da dolazi od reči biljac, a to je grubi vuneni pokrivač.
Vuk, istina, ne beleži reč "biljačar" ali je ona, nesumnjivo, lokalizam, za majstora tkača biljaca. Oblik prezimena po zanimanju davnog pretka u Crnoj Gori - išao je, dakle, od Biljačar preko Biljčar, kako je i naša čitateljka čula, konačno do Bilčar u vreme kad još nismo imali posebno slovo "lj", nego se moralo pisati dodavanjem znaka za umekšavanje slova "l", a on je lako ispuštan i na kraju bio prežaljen.