Momo Kapor: Zbirka neopravdanih časova

Građanski list 12.04.2008 15:33
Momo Kapor: Zbirka neopravdanih časova


I kada se kajem, kajem se onako glupavo, recimo, što nisam maznuo sve te divne ribe u mladosti. I najozbiljnije se kajem što sam pisao uopšte, što nisam samo slikao. Ipak, moj najvažniji posao na svetu je slikanje, pa i ja živim samo od slikarstva, ne od pisanja.



Da sam bio pametan, ne bih ja stvarno pisao uopšte, sem onog potpisa na čeku (smeh). Zato što je slikarstvo divan posao. Prvo, slikari žive mnogo duže, za razliku od pisaca. I to sam jedanput pokojnog Stojana Aralicu pitao. Je li, zbog čega to? On mi je rekao: "Znaš, Momo, mi slikari slikamo terpentinom, a terpentin je borova smola. I mi kao da smo po čitav dan u borovoj šumi". Eto, on je živeo 97 godina. Jedanput je došla jedna devojka koja je radila diplomski o njegovom slikarstvu i pitala ga: "Da li je istina da vi imate 90 godina". On će: "Istina je". Kad će devojka: "Stvarno, ja vam nikad ne bih dala". Na šta je Aralica rekao: "I da mi daš, ćero, šta bih ja!" Pisanje je očajno spram slikanja. Jako sam nervozan kad pišem, očajan. Slikarstvo moje i pisanje moje potpuno su drugačiji, različiti i to je jedna vrsta moje šizofrenije. Ja sam ti naivni pisac, a akademski slikar.

Niskobudžetni Njujork

Došao sam u Beograd iz Sarajeva kao dečak sa devet godina. Došao sam iz sarajevske austrougarske građanske kuće. Tamo sam se rodio za vreme Kraljevine Jugoslavije. Ta ulica sarajevska sada nosi naziv Mule Mustafe Bašeskije, inače hroničara starog, od koga su i Ivo Andrić, ali i Selimović, krali, a ja ga uzimam kao lajtmotiv moje knjige "Čuvar adrese". Ta kuća je bila raskošna i kad sam došao u Beograd u kuću porodice Nikolić, ta kuća je bila vrlo skromna. Mene je gospođa Nikolić uvela u kupatilo da me nauči kako se vuče voda u WC-u jer je mislila da sam mali divljak iz Sarajeva.

A taj lanac bio je bedan spram onog našeg secesionističkog. Beograd mi je delovao tada vrlo skromno i seljački u poređenju s onim raskošnim Sarajevom. Međutim, Beograd je čudno topao grad, on osvaja. Njega je trebalo godinama otkrivati. Za mene je Beograd niskobudžetni Njujork. Ni u jednom ni u drugom, kad dođeš, nije bitno odakle si došao. Sem što u Beogradu postoji jedna vrsta onih rođenih u Beogradu koji samo što ne traže povišice zato što su se slučajno rodili u Beogradu. Taj Beograd prezire došljake i za mene koji sam došao kao mali u ovaj grad i o kojem sam toliko pisao kažu "šta on ima meni da piše o Beogradu!". Budale.

Ponavljač

Bio sam loš đak. Ponavljao sam i razred u srednjoj školi jer me ništa nije zanimalo. A jednom su me izbacili zbog neopravdanih časova. Ma, ceo moj život je zbirka neopravdanih časova. I kad su slavili 100 godina te moje Treće muške gimnazije, pozvali su mene i Pekića, koji je bio, inače, hapšen u toj gimnaziji. Pozvali su nas u odbor za proslavu i da pišemo u almanahu koji je tad izlazio i ja sam hteo da napišem da je ta gimnazija bila za mene sprava za mučenje. I dan-danas me zanima zašto smo učili sve one budalaštine. I danas, kad sam negde na putovanju, nemam pojma gde sam. Mislim geografski. Nego pitam svoju ženu da mi pokaže na karti gde se nalazimo. Nama su predavali geografiju profesori koji nisu bili nigde dalje od Zemuna.

Na akademiji sam bio odličan student. Diplomirao sam sa 9,7, jer kad sam se dokopao akademije, tu je bio kraj. Ali, i tamo su me primili tek iz trećeg puta. I danas profesori možda na tim prijemnim ispitima na slikarstvu odbijaju nekog novog Van Goga i to mi nije jasno. Za vreme tih studentskih dana voleo sam "Kolarac" kao kafanu, bila je i jedina. Tamo su konobari govorili kuvaru: "Molim, pasulj bez mesa za gospodina". Kakva tuga, pasulj bez mesa. Kao student sam voleo i "Manjež", tamo u blizini odlazio u Kinoteku. Nismo imali para, pa smo za kartu prodavali studentske bonove.

Kritika

Bio sam čitan već u novinama. A tad su se novine pažljivije čitale. Kad sam objavio prvu knjigu, to je bilo totalno ludilo. Kad pisac objavi tu prvu knjigu, to je svetsko ushićenje. Ti uzmeš pa mirišeš prvi slog, pa štampu, pa korice, pa listaš, pa se diviš. Onda je svečano držiš na stolu mesecima. E onda obilaziš sve žive knjižare i gledaš je li se pojavila u njima, iako uglavnom nije. Onda se misli da će ta knjiga izazvati pravu revoluciju, a, u stvari, dočeka te jedna kompletna tišina, jedan muk. Ma nema ni prikaza, nema ništa i onda je polako počelo da me hvata očajanje. Ali, knjiga sama traži svoj put i to je vrlo čudan put. Ona ga pronalazi, ali to ide jako sporo. Čak i kad su u pitanju bestseleri. Osetio sam to na svojoj koži više puta u životu. I bestseler kad se pojavi, ne pukne istog dana ili za nedelju dana. Treba mu uvek više vremena, jer put knjige je čudan. Prikazi, kritike, ništa ti to ne znači. Uglavnom nepoznati književnici prikazuju knjige svojih nepoznatih pisaca prijatelja. Volim kritiku o sebi više nego kad me pohvale. To mi budi energiju. Isecam i čuvam svaku kritiku o sebi.

Masoni

Ivo Andrić jeste bio moj poznanik, ali prijatelj i s mojim jako velikim prijateljem, pokojnim Zukom Džumhurom. Zukin otac je bio mason, a masoni se brinu jedni o drugima. Tako, kada je Zukin otac umro, Andrić se brinuo o Zuki i njih dvojica su već bila na ti. Andrić je, inače, bio strog. Ali nije stalno ćutao. Bio je jako, jako pričljiv. Samo ne sa svima. S Andrićem sam imao jako mnogo susreta. Recimo, upravi Udruženja književnika trebao je neko mlad i izabrali su mene. Svakih desetak dana sedeo sam za stolom s Andrićem gledajući ga onako sa strahom. Jedne večeri je pozvao nas nekolicinu da popijemo nešto dole u Klubu književnika. Tu je prišao gazda restorana i on ti počne: "Druže Andriću, imamo teleću kolenicu, govedinu, sarmice u zelju...", i svašta ti on nabroja. Andrić ga sasluša i odgovori: "Druže, ja nisam danas istovarao tonu uglja, ajd ti meni daj čaj". Andrić je bio genije, a mi smo svi kô pizde tada naručili čaj. Onda bi povremeno otišli do šanka, koji je bio malo zaklonjen, i zviznuli neki dupli vinjak, pa nazad na srkanje čaja. Andrić je najmudriji čovek koji se ovde rodio. Čak mi je jednom rekao da bi bilo bolje da je objavljivao pod pseudonimom sve svoje knjige.

Kafane

Dobar deo života proveo sam u hotelu "Moskva". To je verovatno najlepši hotel u Beogradu. Pisao sam o njemu. Zato sam, valjda, i počasni gost tamo. Bio je stecište svih nas. Tin Ujević, Ćopić, Vasko Popa, Zuko Džumhur, pa i Andrić. Bio je "Moje mesto", gde sam dolazio sa svojim tajnim ljubavima, da vam iskreno kažem. Tu niko nije mogao da me traži, ali tu se boemisalo do kraja. Tu sam sprovodio sve moje tajne ljubavi. To je jedini seks kog se rado sećam. Sad mogu, dovoljno sam star. Moja prva ljubav zvala se Ljiljana i moja poslednja ljubav zove se Ljiljana. Mada, čini mi se, jedina ljubav koja vas nikad neće izneveriti jeste ljubav prema samom sebi. Dođe, istina, do malih flertova i prevara, ali se čovek uvek vrati sebi. U moje vreme kad sam bio mlad pisac postojali su usmeni pripovedači, a to je sada vrsta ljudi koja je potpuno iščezla zajedno s onim kafanama u kojima smo se svi đuture opijali. Bio sam neka vrsta urbanog Vuka Karadžića koji je slušao njihove priče i mnoge te priče sakupio. Oslušnuo sam jezik koji je vrlo tipičan za Beograd. Bilo je bitno iskustvo iz kafana iz kojih i dan-danas ne izlazim i sve je to pomoglo da uspem da definišem ono što sad zovemo beogradskim duhom. Kafana je magična stvar i ona je u stvari antički trg za nas Srbe. Kafana je naš trg na kome se može svašta čuti. Tokom 19. veka znam da su pisci pisali po kafanama. Tu su bile čitave redakcije po stolovima.

Žene

Nisam bio neki frajer kao mlad, ali bilo je žena. Nisu me jurile, bilo je mnogo ponuda. U stvari, ja sam bio ružan tip koji se otimao za ljubav. Mi ružni, mi se otimamo. Bilo je mnogo prilika u mom životu, istina, da budem s lepoticama, koje sam propustio, i sada često mislim koja sam budala. Bolje da sam ih sve obljubio. Nisam znao, nisam znao... Ali za mene su najbolje bile moje romanse s medicinskim sestrama, jer one već imaju taj trening s lekarima u noćnim smenama. Njih sam stizao... Ipak, sve se u ovom životu vrti oko traženja ljubavi. Da li fatalne, da li telesne, ovakve, onakve. Umetnost je samo traženje neuzvraćene ljubavi. Ljubav je centralna stvar. Vi vapite za njom i kao da vičete "pogledaj kako ja divno slikam i pišem". Žene vam je ne daju, a sada kad su godine prošle, prilazi mi jedna dama u koju sam bio zaljubljen tamo ranije. Ma, ne znam šta tad sve ne bih dao da je bila sa mnom. I ona mi prizna kako je bila zaljubljena u mene. Ja poludeo, mislim se, što ne kaza tada, ali tako se to dešava. A bilo je žena. Kasno to dođe, uglavnom. Tad su najviše tucali odlični učenici i sportisti...

Pisac rata

Kad prođete četrdesetu, strašno počne da vas zanima ko ste, šta ste. Rat je jedino dobar za pisca. Mi smo baštinici prastare mržnje, koju smo dobili u nasledstvo. Ta mržnja, svakako, nije bezazlena. Ta mržnja je od 600 godina. Tu je bila mržnja na Turke od kojih su postali ovi naši koji su primili njihovu veru. Da li neko može da zamisli kad dolazi aga u kuću hercegovačku i spava s vašom ženom, a vi morate da šetate njegove opanke oko kuće. Ili s ćerkom... Možete li da zamislite to poniženje? I to je mržnja koju smo nasledili. Koja povremeno bukne. Sad je buknula. Buknula je 1941, pa 1991. Ja nisam mrzeo. Samo sam se malo gadio. Imam ja prijatelje muslimane, uostalom, ja sam kum s muslimanima. Čak sam i jedini srpski pisac koji je napisao knjigu zajedno s jednim muslimanom Zukom Džumhurom. Gadio sam se tih njihovih svireposti koje su prastare. Ali nisam mrzeo. To je koloplet mržnje i svireposti. Ovaj rat devedesetih je zato i bio građanski, verski i čak rat civilizacija. Arsen Dedić mi je govorio da su komšije bile najsvirepije. Pa i Arsenov otac Jovo je bio predsednik srpske pravoslavne opštine u Šibeniku i on je, sedeo sam tu, Arsenu rekao: "Sine, ti se moraš opredelit. Neko te mora jebat. Ili mi ili oni". S Arsenom se danas ne čujem, on se opredelio, ali morao je na neki način. Njegova genijalost me i dalje oduševljava. Samo tri genija sam upoznao u životu: Arsena, Zuku Džumhura i Matiju Bećkovića. Oni su od svega znali napraviti umetnost.

 

Prijatelj "mafije"

Boško Radonjić je, istina, bio moj prijatelj, a on je bio desna ruka Gotija, šefa jedne poznate porodice Grandino. Da ne bi svedočio protiv Gotija, pobegao je iz Amerike u tadašnju Jugu. Bio je veoma ugledan. S njim ste po Njujorku mogli da šetate kud god ste hteli. Upoznao sam ga kad je izašao iz zatvora koji je zaglavio kad je pokušao da izvrši atentat na Tita. Družili smo se. Čak sam živeo kod njega. Podzemlje voli pisce, njima se ispovedaju. Mi se napijemo u Njujorku i pevamo Petom avenijom: "Druže Tito, mi ti se kunemo". U Njujorku sam upoznao i princezu Jelisavetu. Kupio sam bio neki bedž u Americi na kom je pisalo: "Kiss me, I am Serbian". Jelisaveta je došla na neki prijem, onako prelepa, mlada, i rekla na slabom srpskom: "Ja sam Srpkinja, ja sam iz Serbije". Od tada smo u dobrim odnosima.

 

Tek sad počinjem...

Spremam knjigu koja je sestra mojoj knjizi "Dnevnik jednog crtača". Zove se "Ispovesti", slično kao i vaša rubrika. To je autobigrafija o mom životu u literaturi. "Dnevnik crtača" je bio u slikarstvu, ova je u literaturi i obimna je. Ima tu svega. To je ljubavni roman o jednoj devojci koja dolazi ovde kod mene u kuću, u atelje da joj pomognem da napiše diplomski rad o mom delu. Ja sam prilično mamuran i skoro sam zaboravio da treba da dođe, ali sam joj obećao i tako kreće. Ona se interesuje o mom životu, traži fakte, ja joj dajem dokumente i pričam joj svoju poslednju priču. Među nama se polako rađa ljubav. Ta knjiga će izaći sad u maju, izaći će u stotom kolu, a to je čast. Ovo sve dosad bile su stilske vežbe. Tek sad počinjem da radim. Sve ovo dosad bilo je oprobavanje materijala.

 

Kod Haradinaja

– Na mene režimi nisu uticali, mada su me progonili. Nikad nisam stavljao sivu na sliku umesto plave zbog režima, pa tako i u pisanju. Danas mi je sve jasno, od krajnje levice do krajnje desnice. Međutim, pre tri dana vratio sam se s Kosova. Bili smo u Kosovskoj Mitrovici i tamo je bezbedno, ali nismo promenili tablice. Pa smo išli u Dečane, koji su ograđeni žicom, odakle smo do Pećke patrijaršije, koju čuvaju Italijani, od kojih su neki poginuli, a neki prišli pravoslavlju. I ne da nam đavo nego smo otišli i pravo u Prištinu, i to baš kad su dočekivali Haradinaja. Kola su nam milela, a tipovi koji su ga čekali su strašni. Odvratni s pasjom vilicom. Srećom, nisu nas prepoznali, jer ne bi imao ko sada da priča s vama, mladiću. Volim taj adrenalin.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak