Biti gej u Srbiji - istine i zablude o homoseksualnosti

Posh magazin 10.03.2008 16:27
Biti gej u Srbiji - istine i zablude o homoseksualnosti


Pitanje drugačije seksualne opredeljenosti odnosno orijentacije, u našoj zemlji je još uvek velika tabu tema, o kojoj se narado govori. Homoseksualnost je nešto što naša sredina veoma često osuđuje i odbacuje. Sa druge strane, konstantno se govori o vladavini “gej lobija” svuda u svetu, raznim elitističkim udruženjima homoseksualne populacije, te njihovom sve jačem i izraženijem uticaju u svim sferama života.



Najćešće ćemo čuti da homoseksualci neprikosnoveno vladaju modnom industrijom i šou biznisom, ali sve više i kulturom i politikom. Kontradiktornost i svakako kontroverznost koju sobom nosi činjenica da je neko “gej”, navela nas je da napravimo reportažu i istražimo pravu istinu u vezi sa nekim pitanjima, istinama i zabludama koje ljudi obično vezuju za pojave kakva je - homoseksualnost. U našoj reportaži, koju ćemo zbog ozbiljnosti i kompleksnosti teme objaviti u dva dela, kao sagovornike ugostili smo mlade ljude, potpuno različite u svakom smislu, koje povezuje jedna ista stvar - emotivna i seksualna privlačnost ka istom polu. Pročitajte njihove interesantne i potpuno iskrene priče, koje će, verujemo zanimati sve, neveznao za seksualnu pripadnost, a koje će svakako dati odgovore na neka pitanja i predrasude, koje svi mi, kao društvo imamo prema nečemu što je drugačije.


Naš prvi sagovornik koji je rado pristao da učestvuje u ovoj reportaži je Miki (nadimak Status) dvadesettrogodišnji mladić iz Beograda, koji za sebe kaže da je oduvek bio potpuno iskren i otvoren prema svojoj najbližoj okolini, kada je u pitanju njegovo seksualno opredeljenje. Kao gej, on nikako ne smatra da je odbačen ili ugrožen ili da ga ljudi zbog toga manje cene, a svi oni do kojih mu je stalo, apsolutno ga podržavaju i doživljavaju kao potpuno normalnu osobu. Ipak, on ne smatra da je naša sredina dovoljno osvešćena po pitanju prihvatanja i integrisanja homoseksualaca u društvo. Pročitajte njegovu priču…

Kada si postao svestan svoje seksualnosti?

Ovo je pitanje na koje većina gej ljudi nema jasan odgovor. Neki će reći da su gej od kad znaju za sebe, drugi da su to stekli vremenom, treći uopšte nikada neće ni postati svesni. Ja sam gej od kad znam za sebe, a još u osnovnoj školi sam shvatio da me ne zanimaju stvari poput fudbala, tuča u školskom dvorištu, odmeravanja snaga između dečaka i sl.

Da li je tvoje seksualno opredeljenje javno ili ga kriješ?

Većina ljudi u Srbiji krije svoje seksualno opredeljenje iz razloga što smatraju da bi ih okolina osudila, gledala drugačije ili prekinula kontakt sa njima. Mogu slobodno da kažem da je moje opredeljenje nešto između ponuđenih opcija - javno je tamo gde treba, jer otići u neki gej klub je javni događaj, a sve ostalo je stvar odluke. Ili ćeš obavestiti okolinu, ili ćeš, kao ja, obavestiti samo drage ljudi i one za koje znaš da će te razumeti, podržati i biti uz tebe.

Da li je toliko velika hrabrost priznati sebi da si homoseksualac?

Mislim da je velika stvar priznati da si “drugačiji” u Srbiji, pogotovo da si nešto što se ne smatra normalnim u sredini u kojoj živimo, što je osporavano, neprihvatljivo. Ja sam sebi priznao da sam gej i mnogo mi je lakše, jer znam ko sam, šta sam, postao sam svestan sebe i izgradio svoj identitet.

 

Da li muškarci homoseksualci mrze žene i kakav je generalno njihov stav prema ženskom polu?

To nije istina i ne vidim ni jedan razlog za takvo mišljenje i stav! Žene nisu nikakva pretnja gej ljudima, jer svako ima svoju interesnu grupu. Problemi mogu nastati samo onda kada su dva momka zajedno, viđaju se, imaju dobar seks i kada jedan od njih sazna da nije jedini, već da njegov partner ima i devojku. U prilog tvrdnji da gej muškarci ne mrze ženski rod ide i činjenica da najbolje fukncionišu prijateljstva gej muškaraca i strejt devojaka. U poslednje vreme postalo je moderno imati gej druga, jer on ti nikada neće preoteti dečka, neće pozajmljivati garderobu, šminku, a što je najvažnije neće izneveriti. Mislim da su ta prijateljstva mnogo čvršća od čisto strejt prijateljstava iz kojih se, po običaju, vremenom rodi ljubav, strast, ili mržnja i interes…

Da li ti smetaju pogrdni nazivi tipa “peder”, “peško” i sl.?

Sve zavisi od okolnosti, jer teško da ćete ovakav izraz čuti na nekom javnom mestu, u nekom društvu. Mislim da ljudi često izgovaraju ove reči iz nemoći da se, zapravo suoče sami sa sobom, jer je to neka vrsta odbrambenog mehanizma. Pljuneš “pedera” i cela okolina misli da si strejt - al zamalo! 

Da li su i u kojoj meri muškarci homoseksualci promiskuitetni?

Ne bih da generalizujem stvari, ali mislim da su promiskuitetni isto onoliko koliko i strejt svet. Rekao bih, čak i za nijansu manje. Gej ljude bije loš glas da su promiskuitetni ali niko ne pominje da postoje i gej veze koje traju godinama, mesecima, da postoje i emocije i da nije sve samo strast i seks. Činjenica je da je kod nas još uvek nemoguć homoseksualni brak, pa se zato gej ljudima pripisuje da su promiskutetni iz tog razloga što su “slobodni” u smislu da ih nista ne vezuje za partnera, osim ako oni to ne žele.

Da li se muškarci homoseksualci zaista prepoznaju međusobno i kako?

Obično se prepoznajemo jer su neki feminizirani pa je lako prepoznati, a neki su toliko “zakamuflirani” da je jako teško zaključiti. Ali pogled skoro uvek otkriva. Mislim da je to nešto što ne može da se sakrije.

Koje je tvoje mišljenje o homofobiji?

Ako pitate jednog gej momka šta misli o homofobiji, svakako će vam reći da je to nešto loše. Homofobija je nepotrebna stvar u svakodnevom životu. Često se pitam zašto ljudi postaju homofobični? Da li iz straha da ih neko ugrozi, iz straha da im ne ugroze decu?… Mislim da niko, ni pod kakvim uslovima ne može da ugrozi nekoga ko je strejt. Ako nisi gej, onda nemaš razloga da brineš da će te neko ugroziti. Zašto neki ljudi umišljaju da su Bogom dani da ugrožavaju seksualno različite ljude i da im je misija istrebljenje “pedera”? Opet naglašavam, da je homofobija suvišna stvar u životu jednog prosečnog čoveka jer svako treba da živi svoj život i pusti druge da žive onako kako oni žele. To je sloboda.


Da li je i u kojoj meri homofobija zastupljena u sredini u kojoj živiš?

Homofobije ima svugde, mada mislim da je izraženija u manjim sredinama, zbog mentaliteta, tradicije, drugačijeg načina življenja. Kada se u nekom manjem mestu u Srbiji pojavi čovek koji svojim oblačenjem, ponašanjem ili izgledom odaje utisak da je gej, okolina ga odmah etiketira. U Beogradu je ipak drugačije i manje-više je nevažno kakav je neko. Komšije u istoj zgradi se ne poznaju, a u manjim mestima se sve zna.

Da li postoji neko kome nikada ne bi mogao priznati da si gej?

Postoji nekoliko ljudi kojima ne bih rekao ni da sam ukrao žvaku u prodavnici, a kamoli da sam gej. Ne zato što je problem u meni jer sam drugačiji, već zato što mnogi ljudi to ne mogu da shvate iz dobro poznatih razloga.

Gej parada u nekom od gradova Srbije…

Gej parada je apsolutno nepotrebna. Kao razloge za to bih naveo Srbiju kao sredinu, mentalitet, tradiciju, ratove i krize koji su iza nas i dr. Mislim da treba još mnogo stvari rešiti u ovoj zemlji dok dođemo do momenta kada je ok organizovati gej parade. Stekao sam utisak da je Novi Sad jedan od najtolerantnijih gradova u Srbiji i da bi tako nešto jedino tamo prošlo kao relativno normalna stvar.

Postoji li gej zajednica (scena) u Srbiji i koje su njene razmere?

Gej scena u Srbiji itekako postoji i čine je ljudi različitih zanimanja, profila, godišta i sl. Da ste pitali postoji li “lobi” i na to bih vam dao potvrdan odgovor. Gej ljudi su isti kao i ostali, plaćaju porez, sede u kafićima, kreću se… Gej scena u Srbiji je nešto što postoji godinama, ljudi se upoznanju, povezuju, pomažu jedni drugima i mislim da to nikako nije na štetu strejt populacije. Postoje organizacije, udruženja, radionice, mesta gde se gej populacija okuplja i normalno funkcioniše.

Koliko su aktivna ta udruženja?

Postoji nekoliko udruženja u Srbiji, a sve bliže informacije možete pronaći na sajtu: www.gay-serbia.com

Šta misliš o zakonu o gej brakovima i usvajanju dece?

Zakon o brakovima podržavam iz mnogo razloga. Smatram da je stvar izbora sa kim ćemo deliti krevet, kuću, nasledstvo, penziju… To je uglavnom bitno zbog nekih pravnih stvari, jer zašto da neko ne ostvari neko svoje građansko pravo samo zato što je homoseksualac? Taj čovek plaća državi porez isto kao i svi strejt ljudi.

Gej ikone u Srbiji i svetu…

Zavisno od interesovanja pojedinaca. Postoji dosta javnih ličnosti iz svih sfera koje gej ljudi smatraju ikonama. Mislim da je u Srbiji, Ceca neprikosnovena gej ikona, a u stopu je prate Jelena Karleuša, Lepa Brena. Što se politike tiče, Boris Tadić je najpopularniji, slede ga Aleksandar Vučić, Bojan Kostreš, Čeda Jovanović, Andreja Mladenović… Kada je kultura u pitanju i tu postoje gej ikone poput Dragana Nikolića, Nede Arnerić. Svetske gej ikone su pre svih Dejvid Bekam, Anđelina Džoli i Bred Pit itd.

Šta bi promenio u odnosu prema gej populaciji ne samo u Srbiji nego generalno u čitavom svetu?

Mnogo više tolarancije i iskrenosti…

Sagovornica koja je bila tako ljubazna da svoju iskrenost o seksualnoj orijentaciji podeli sa nama iz ženskog ugla je Milena, dvadesetosmogodišnja devojka koja živi, radi i studira u Beogradu i koja kaže da je presrećna jer je u stabilnoj lezbejskoj vezi već 5 godina. Koje su to zablude koje društvo ima o ženskoj homoseksualnoj populaciji, koliki je stepen diskriminacije i kako sve to generalno izgleda kada postoji ljubav i seksualna privlačnost između dve žene, otkriće nam upravo ova mlada dama.

Kada si i kako postala svesna svoje seksualnosti?

Svest da sam drugačija od ostalih postojala od kad i ja postojim. Prvobitno se ogledala u nekim običnim stvarima kao što je oblačenje, ukus, a kasnije u razmišljanju. Muškarcima sam se uvek dopadala i veoma često ih menjala pokušavajući da pronađem sebe u strejt vezama. Takođe, nikada nisam imala onu vrstu bliskosti koje devojke tokom druženja ostvare dok jedna drugoj ne ukradu momka… Kada god sam dolazila do te intime druženja, presvlačenja jedna ispred druge, brijanja nogu i svega sličnog, mene prosto nije bilo - nestajala sam. To me je pokrenulo na razmišljanje. Sve dok mi se nije toliko dopala jedna devojka da sam bila spremna na više od druženja. Tada sam bila četrvrti razred srednje škole.

Da li je tvoje seksualno opredeljenje javno ili ga kriješ?

Ljudi kojima sam okružena znaju za mene jer je i većina njih gej. Prijateljice iz detinjstva znaju za moje opredeljenje dok ne bih želela, niti slučajno sebe otkrila na poslu. Mislim da ljudi koji su u bilo kakvoj vezi sa gej ljudima, mogu prepoznati nešto specifično, što mi se i dogodilo na poslu kada sam bila tema provokacije koleginice. Ne znam šta mi je više zasmetalo - da li to što je ona prepoznala to G u meni ili što je pokušala da izazove moju reakciju na koju nema prava, jer je to moja privatnost. Takođe smatram da bi roditelji trebalo da budu upoznati sa seksualnim opredeljenjem svoje dece, iako moji to nisu. Roditelji sami po sebi žive u ambicijama da im deca ostvare brak i porodicu. Sve drugo njima nije moguće i neprihvatljivo je, tako da ne želim da to čuju od mene. U slučaju da se postavi to pitanje, dobiće negativan odgovor. Znači moje seksualno opredeljenje je javno za ljude iz mog najbližeg okruženja, a tajno za kolege, roditelje, rodbinu bližu i dalju.

 

Kakav je stav lezbejki prema strejt muškarcima?

Lezbejke ne vole strejt muškarce. Razlog za to vidim jedino u tome što nema momka koji ne flertuje i ne startuje devojke koje lepo izgledaju. Među lezbejkama postoji podela devojaka prema izgledu na “butch” (devojke muškog izgleda), “femme” (devojke ženstvenog izgleda) i “andro” (devojke koje u zavisnosti od garderobe izgledaju butch ili femme). Opšte je poznato da devojke “butch” izgleda ne vole muškarce i to naročito muškarce širokih shvatanja koji im čak mogu biti i konkurencija. “Femme” devojke se uglavnom vezuju za devojke “butch” izgleda. “Andro” devojke su one za koje nikada ne bi pomisli da imaju afinitete prema devojkama kada su na javnom mestu, ali u kućnoj varijanti je pronađete u radnom odelu automehaničara.

Da li si ikada bila ili poželela da imaš vezu sa osobom muškog pola?

Bila sam u dužim ili kraćim vezama sa momcima. Može se reći da sam u tom periodu svog života bila promiskuitetna, viđajući se sa momcima, jer sam zapravo tražila sebe. U početku sam želela da imam momka i ne mučim sebe i druge. Sada to više ne želim.

Da li ti smetaju pogrdni nazivi tipa “lezbača”, “lezba” i sl. i koji izraz se tebi čini naprikladnijim?

Smetaju mi, iako same lezbejke koriste ove nazive u razgovorima među sobom. Ako ih već neko koristi, ne želim da mene naziva tako. “Lezbejka”, “lesbian” ili “lez” je sasvim dovoljno i dostojanstveno. Ja recimo, gej momka ne zovem “peder” jer tu reč koristim prvenstveno kao karakternu osobinu, bez obzira što mnogi gej momci sami sebe tako nazivaju.

Koliko je ženska gej populacija promiskuitetna?

Veoma mali broj lezbejki je promiskuitetan, a i sam ženski promiskuitet se retko kada svede na seks. Uglavnom je to neko “muvanje”, “vatanje” i ništa više od toga. Jednostavno su žene malo teže i tvrđe u tome.

Da li postoji osoba kojoj nikada ne bi mogla priznati svoje seksualno opredeljenje?

Svom ocu. To jednostavno ne bih mogla da prevalim preko jezika i izgovorim. Za njega to nikada neće biti istina izrečena sa moje strane.

Kako izgleda jedno klasično “muvanje” između dve žene?

Ako muvaš devojku za seks, opustiš se u klubu i sa osmehom na licu spontano se upoznaješ sa devojkama. Ako si dovoljno slobodna, uspećeš. Ako tražiš nešto ozbiljnije, potrebno je da se sklopi više kockica. Opuštenost i osmeh na licu su jako bitni da bi dobila broj telefona ili zakazanu kaficu. Ono što ja ne volim je sajber varijanta odnosno muvanje putem čet-a. Klasično “muvanje” je po klubovima ili kafićima, ostalo ne priznajem.

Postoji li ženska gej zajednica (scena) u Srbiji i u kojoj meri je izražena?

Ženska gej zajednica postoji i ona se može prepoznati preko feminističkih organizacija, iako nisu sve feminističke organizacije lezbejske strukture. Postoji i najveća Organizacija za lezbejska prava u Srbiji – “Labris”. Veliki broj lez devojaka i žena su u ovoj Organizaciji, stvaraju poznanstva i veze, informišu se o pravima lezbejki u svetu, rentiraju filmove, održavaju žurke. Postoje i nevladine organizacije u kojima uglavnom rade lezbejke bez obzira što se ne štite uvek samo žene i lezbejke. Suština njihovog angažovanja je da se štiti različitost.


Kako je to biti lezbejka u Srbiji?

“Femme” i “andro” devojke nemaju puno problema, ali “butch” devojke su često provocirane. U suštini treba gledati svoja posla, klanjati se od provokatora i izbegavati prolaznike u direktnim susretima na nesigurnim mestima. Lepim devojkama slobodnijeg ponašanja se dešava da momci žele da ih gledaju kako se ljube ili čak seksaju. U ovakvim situacijama je teže izvući se bez skandala ukoliko nemate podršku poznanika i pristojnost voajera da to ne želite. Takve stvari se dešavaju i na ulici i u gej klubovima. Iz tog razloga mislim da nije bezbedno ponašati se previše slobodno, već u meri standardnog druženja i prihvatanja flerta od strane momaka tek onoliko koliko je potrebno da ih ne naljutite. Lično sam dobila batine jednom prilikom, jer su zbog kamufliranosti, momci mislili da sam muškarac. Izazvali su tuču i uvukli mene kao slučajnog prolaznika. Kada su shvatili da sam žensko svi su pobegli, a da ne spominjem sva pogrdna imena kojim su me nazvali, bežeći kako ih ne bih upamtila i prijavila policiji.

Obično je strejt muškarcima izuzetno interesantna i privlačna pomisao na dve žene u seksualnom činu, dok im je obrnuta situacija potpuno užasavajuća. Kako to objašnjavaš?

Iskreno rečeno, vođenje ljubavi između dve žene je “dosadno” za gledanje jer je puno emocija. Kada ovo kažem, mislim na to da muškarci ovde nemaju šta da vide, osim da osete tenziju koju razmenjuju devojke, te ih to uzbudi. A dva muškarca ne vole da gledaju obično iz straha.

Ženske gej ikone/idoli u Srbiji i svetu…

U svetu su Madonna, Kylie Minogue, Angelina Jolie… Još je puno njih koje se prikazuju u lez filmovima, ali nisu poznate širokim masama.

Gej parada u Srbiji…

Gej paradu u Srbiji svakodnevno možemo videti od Terazija do Kalemegdana. To je odlična stvar i treba je negovati kao ideju, mada bi u Srbiji to bilo previše. Srbija je ipak jedno veliko selo u kome se sve zna i pre nego što se dogodi. Sa druge strane nisu svi strejt ljudi prijateljski raspoloženi kako se nekad predstavljaju, pogotovu kada bi to trebalo da javno pokažu. Za sada mi se ipak više dopada ova “svakodnevna gej parada” u Beogradu.

Kakvo je tvoje mišljenje o lezbejskim brakovima i usvajanju dece?

Podržavam lezbejske brakove i usvajanje dece. Postoje uspešni lez brakovi koji rade na tome da imaju svoju decu, tj. da jedna od partnerki (ili čak obe) rodi. Prioritet dajem rađanju jer je to biološki prirodan proces. Ukoliko to žene ne žele, opcija je usvajanje koje samo po sebi ne može da škodi jer toliko ima dece koje treba zbrinuti. Dakle, ako žene u zajednici imaju svest o negovanju dece, neće nikome škoditi, bilo da je to rađanje ili usvajanje.

Da li si ikada poželela da si drugačijeg seksualnog opredeljenja?

Ranije, u prvoj vezi kada je sve ovo bilo novo i nepoznato za mene poželela sam da budem kao ostali. Danas, kada vidim koliko promiskuiteta postoji upravo u strejt svetu, presrećna sam što sam u monogamnoj vezi već 5 godina i to sa devojkom. Ne žalim ni malo i ponosna sam.

Šta bi prvo promenila u stavu prema gej populaciji generalno, ne samo kod nas, nego i u svetu i šta bi poručila za kraj ovog razgovora?

Porodice, roditelji i najbliži treba da nauče da prihvate seksualno opredeljenje svoje dece. Time mogu sprečiti neke loše stvari koje se mogu dogoditi. Svakako bih promenila i netoleranciju strejt ljudi prema gej populaciji. Bitna je jednakost i da se naša ljudskost ne određuje time sa kim delimo postelju. Predodređeni smo da budemo ovakvi kakvi jesmo i zbog toga nas ne treba kazniti. Postoje mnogo gore stvari kojima se treba baviti kao što su gladna deca, karcinom, HIV i druge neizlečive bolesti. Treba se boriti protiv toga, a ne protiv nas ili sebe.

Činjenica da je društvo u kome živimo još uvek patrijarhalno orijentisano i teško ili uopšte ne prihvata različitost bilo koje vrste. Jesmo li dovoljno tolerantni prema onima koji su drugačiji od nas i smemo li sebi dati za pravo da bilo koga osuđujemo? Sa druge strane se postavlja pitanje ko je više i zbog čega ugrožen i ko više greši u međuljudskim odnosima? Da li heteroseksualci, koji u velikom broju slučajeva iz pukog straha ili neznanja gaje animozitet prema gej populaciji, ili je homoseksualna populacija zaista postala agresivnija i transparentija?

Biti gej u Srbiji svakako nije lako, ali pitanje odbacivanja i protivljenja nikako da nađe svoj pravi odgovor. Da li je zaista toliko teško biti drugačiji u zemlji u kojoj su do juče besneli ratovi, nemaština i opšta kulturna i ljudska kriza, ili je isticanje stvari kao što je seksualna orijentacija potpuno deplasirano i nepotrebno? U drugom delu reporaže bavićemo se nekim psihološkim i sociološkim momentima u gej kulturi, postojanjem i aktivizmom organizacija koje štite prava pojedinaca odnosno građana drugačije seksualne orijentacije i pokušati da dobijemo jednu objektivnu sliku o tome u kojoj smo meri, kao društvo, blagonakloni prema različitosti. Postižu li organizacije za gej prava ikakve rezultate, da li se i kada planira organizacija nove gej parade u Srbiji i šta suštinski treba promeniti u tako delikatnim međuljudskim odnosima, pročitajte u nastavku naše priče. On će, nadamo se, dati krajnji zaključak o ovoj temi, a o svemu tome smo razgovarali sa Aleksandrom, mladim gej psihologom iz Novog Sada, Predragom Azdejkovićem, urednikom sajta www.queeria.com i aktivistom za prava homoseksualaca i Majom Uzelac, nekada autorkom kultne emisije “Kulturni nokaut”, a sada urednicom Fresh McCann bloga.

Naš sagovornik Aleksandar, dvadesetpetogodišnji psiholog, na slična pitanja iz prvog dela reportaže, pored ličnog, daje odgovore i iz stručnog ugla.
Kada si postao svestan svoje seksualnosti odnosno seksualnog opredeljenja?
Pre svega, da razjasnimo terminologiju, iako dosta homoseksualaca koristi reč “opredeljenje” smatram da je to potpuno neprihvatljivo. Ja se nisam opredelio (akcenat je na voljnoj odluci) da me privlači isti pol. Stoga, svoje seksualne orijetentacije sam bio svestan oduvek, tj. od momenta kada je kod mene počela da se razvija zrela seksualnost. S početka, naravno psiha dosta radi na potiskivanju nečeg tako opšteneprihvatljivog, pa nije sve išlo savršeno glatko. Sećam se da sam čak i u srednjoj školi imao iluzije da mogu imati nešto sa suprotnim polom. Poslednju takvu iluziju imao sam sa 19 godina.
Kako spoznaja homoseksualnosti utiče na emocionalno stanje mlade osobe u trenutku sazrevanja?
Period života u kom se neko razvija kao ličnost, razvija svoj identitet i postaje seksualno biće je generalno pun turbulencija, za svakog, a posebno za homoseksualne osobe. Neretko je homoseksualna osoba zbunjena i nesigurna. Prosečna osoba ophrvana problemima koje nosi adolescencija, uvek može naći oslonac u porodici, vršnjacima i prijateljima. Gej osoba uz spoznaju da se privlačnost koju oseća prema istom polu posmatra kao nešto nemoralno i bolesno, za podršku za svoje seksualno prilagođavanje neće imati kome da se obrati, a i ako se obrati retko gde će naići na razumevanje.
Koliko je velika hrabrost priznati da si homoseksualac?
Za to nije potrebna hrabrost, već samo biti dovoljno racionalan i nešto vremena. Ali put od ličnog priznanja do toga da to “priznaš” prijateljima ili čak porodici zahteva ogromnu hrabrost. Ja tu hrabrost, nažalost, trenutno ne posedujem.
Kako bi ti definisao homoseksualnost, potpuno nezavisno od činjenice da pripadaš gej populaciji?
Recimo ovako: “Homoseksualnost je osećanje seksualne i estetske privlačnosti ka pripadnicima istog pola iz koje proizilazi potreba uključenja u emotivnu ili seksualnu vezu sa osobom istog pola”.
Kakav je odnos gej muškaraca prema ženama generalno?
Ja sam veliki feminista (hehe). Smatram da su patrijarhalna kultura i potcenjivački stav prema ženama u velikoj meri istog porekla kao i homofobija. I zato sam alergičan i vrlo osetljiv na mizoginiju, zlostavljanje žena i rodnu diskriminaciju, koji su u srpskom društvu vrlo rasprostranjeni.
Gej brakovi su pitanje razvitka civilizacije… nekoliko decenija to će biti sasvim normalna stvar, u normalnim državama.
Da li si ikada poželeo ne budeš to što jesi?
Da, na trenutke sam želeo to, ali samo zato što je moja seksualna orijentacija ekstenzivno neprihvaćena, počev od porodice pa sve do institucija (nemogućnost zasnivanja braka, nepostojanje zaštite od diskriminacije i slično). Ali to su samo trenuci slabosti i ozlojeđenosti i treba znati da potiskivanje i negiranje lične prirode može biti vrlo patogeno u psihološkom smislu.
Šta bi rekao o homofobiji?
Postoje tri tipa homofoba - oni koji mrze zbog toga što su agresivni i moraju nekog da mrze (bili to Hrvati, Cigani ili pederi), drugi su oni koji mrze zato što je to mehanizam odbrane od spoznaje da i sami poseduju nekakve homoseksualne impulse (koji ne moraju biti toliko jaki da bi osoba bila homoseksualna, ali ipak se ne prihvataju i odbacuju) i treći su homofobi iz neznanja, dakle oni koji jednostavno prihvataju bez evaluacije i potrebe da se dublje udube u tematiku - kulturološki model “gej nije okej”. Homofobi iz ove poslednje grupe su uglavnom samo deklarativni i pri kontaktu sa homoseksualcima, uglavnom i većinom menjaju svoje esktremno homofobične stavove.
Gej parada u nekom od gradova Srbije…
Podržavam, naravno, i smatram da je potrebna, iako ja možda tog dana ne bi izašao i paradirao. “Parada ponosa” je jednostavno potrebna, iako će je mnogi pokušati diskvalifikovati onom tezom “pa zašto mi strejteri ne paradiramo kroz grad?” . Pogotovu je poželjna u početnim fazama borbe za prava seksualnih manjina, kasnije ona postaje jedna masovna zabava i žurka.
Šta misliš o zakonu o gej brakovima i usvajanju dece?
Gej brakovi su pitanje razvitka civilizacije i tu prosto nema šta da se doda. Za nekoliko decenija to će biti sasvim normalna stvar, u normalnim državama, dakako. Takođe, kao psiholog ne vidim problem u usvajanju, pogotovu ako pogledamo kako i gde završi većina dece iz domova. Smatram da, kada bi deca sa nekih 2-3 meseca, dakle pre nego što je dominantna kultura i moral izvršio uticaj na taj mali organizam, znala da verbalizuju svoje potrebe, siguran sam da bi oni rekli: “Hoću da rastem uz nekog ko će mi dati ljubav, toplinu i osećaj sigurnosti, i ne zanima me da li je to neko ko je ustupio svoje polne ćelije i u čijoj utrobi sam se razvio ili neko ko je spreman da me prihvati kao svoje dete. Ne zanima me da li će to biti singl žena ili muškarac, ili istopolni ili par muskarca i žene. Ne želim u dom, ne želim da budem nezbrinuto dete!”. Mišljenja psiholoških asocijacija u velikoj meri se slažu da orijentacija usvojitelja ne utiče negativno na dete, a da odrastanje van porodice može da utiče negativno. Takođe sa čisto ekonomskog stanovišta, državi je u cilju da zbrine napuštenu decu. Veliki procenat homoseksualnih parova želi decu i oni su spremniji da usvoje decu koja spadaju u teško usvojive (npr. hiv pozitivna ili deca sa fizičkim nedostacima).
 
Predrag Azdejković, urednik sajta Queeria, jedan je od najrelevantnijih sagovornika na temu gej aktivizma u Srbiji. Ono što se osim suštinskog pitanja problema netolerancije prema gej populaciji nameće kao dodatno, jeste - da li je gej zajedinca u Srbiji dovoljno aktivna i organizovana i uopšte da li ima pravilan pristup problemu neprihvatanja i odbacivanja od okoline. Gde se krije ključ rešenja tog problema (ako on uopšte postoji) i ima li nade da se u Srbiji nešto promeni u stavu prema različitosti?
Koje su to organizacije u Srbiji koje se zalažu za prava homoseksualne populacije?
Trenutno na prostoru Srbije (ne uključujući Kosovo) deluju Asocijacija Duga, Deve, Gej strejt alijansa, Gejten LGBT, Labris, Lambda, LGBT Vojvodina, Novosadska lezbejska organizacija, Queeria centar, SPY i Taboo, koje se sve zalažu za prava homoseksualne populacije. Nadam se da nisam neku preskočio. Toliko organizacija, a tako malo napretka.
Šta misliš da je glavni razlog tome?
Glavni problem je da postoji veliki broj organizacija, koje imaju po dva-tri člana i samim tim u Srbiji nemamo jaku organizaciju sa velikim članstvom, tj. gej pokret nije masovni pokret, već razbijen na komadiće. Da situacija bude još gora, postoji trend osnivanja novih organizacija, kao da ovaj broj nije dovoljan. Odgovornost za takvu situaciju vidim u već osnovanim grupama sa većim stažom postojanja, jer se nisu potrudile da privuku novo članstvo. Takođe, na sve to treba dodati da sama gej populacija, generalno nije zainteresovana za gej aktivizam, jer većina ima problem da pozitivno sagleda svoju seksualnost, a kamoli da se još i bore za svoja prava.
Kakvo je stanje sa političkim partijama i nevladinim organizacijama? Ima li onih koje se otvoreno zalažu za prava gej populacije?
Većina nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima podržavaju prava gej populacije i tu treba izdvojiti Jukom, Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Žene u crnom i Inicijativu mladih. Što se tiče partija trenutno jedino partije okupljene oko LDP-a otvoreno podržavaju prava gej populacije. LDP je skoro podneo Predlog zakona protiv diskriminacije, kojim bi se kažnjavala i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije.
Većina gej muškaraca krije svoju seksualnost, što doprinosi kreiranju predrasuda, jer oni koji treba da ruše te predrasude se kriju po ormanima.
Koji su to osnovni problemi našeg društva gledano sa stanovišta neprihvatanja odnosno odbacivanja svega onoga što je drugačije?
Mislim da je glavni razlog strah. Strah se javlja zbog nemanja dovoljno informacija i zbog predrasuda. Ako uzmemo gej muškarce i predrasude koje vladaju, da smo pedofili, sidaši i bolesnici, koji samo čekaju da im neko okrene leđa da ga zaskoče, naravno da će se ljudi plašiti i mrzeti nas. Na sve to treba dodati činjenicu da većina gej muškaraca krije svoju seksualnost, što doprinosi kreiranju predrasuda jer oni koji treba da ruše te predrasude se kriju po ormanima. Većina ljudi koji imaju negativno mišljenje o gej muškarcima i lezbejkama, ne poznaje nijednog, tj. misli da ne poznaje nijednog gej muškarca niti lezbejku.
Kako vidiš budućnost u Srbiji po pitanju?
Nadam se da ću tu budućnost u Srbiji gledati iz neke daleko egzotične zemlje kao crne vesti iz otadžbine. Ja sam pesimista i jedino što mogu da poručim jeste da, ako imate šansu da odete iz ove zemlje, nemojte previše da razmišljate, nego spakujte kofere i bežite. To naročito savetujem gej muškarcima i lezbejkama. Ja trenutno imam neke planove vezane za ovu zemlju i ako se oni ne ispune, odoh i ja. Vraćam se u Nemačku iz koje sam i došao (eto dokaza da je pederluk stigao sa Zapada).
Kako reaguješ na izjave da je i hetero populacija ugrožena od strane gej populacije agresivnim ponašanjem i propagiranjem nečeg što nije “normalno”?
Tada postajem agresivan i vulgaran jer me to jako nervira. Takođe me nervira kada neko kaže da je homoseksualnost pomodarstvo. To mi je jako licemerno i debilno. Zamislite sada jednog heteroseksualnog muškarca koji zbog našeg „propagiranja“ i mode odluči da bude peder. Ne sviđa se njemu analni seks, ali nema veze, to je moda. Možeš misliti, moda! Moda da te jure “skinsi” da te ubiju, da te malteriraju i vređaju, ismejavaju i diskriminišu. Pa krenite od sebe. Da li bi ste promenili svoju seksualnu orijentaciju zato što je drugačija moda i zbog „propagiranja“? Ja ne bih, iako me na svakom koraku dočekaju poruke “budi heteroseksualan”.
Na sajtu čiji si urednik nedavno je organizovana anketa “Naj frajer 2007″ u kojoj su bili nominovani muškraci iz našeg javnog života. Kako i na osnovu kojih kriterijuma je sačinjena lista i kako komentarišeš rezultate glasanja?
Listu su sačinili gej muškarci, posetioci našeg sajta i naši myspace prijatelji. Pobedio je Novak Đoković, što nije iznenađenje, jer je on trenutno nacionalna zvezda. Na listi je bilo i mačo muškarčina i starijih moćnih muškaraca i mlađih “babyface” frajera. Bio mi je interesantan jedan komentar na sajtu “Kurira”, koji je izveštavao o glasanju, kako je to orkestrirana kampanja protiv Novaka Đokovića. Znači pored toga što je strašno biti peder, strašno je biti i gej ikona.
Paradu treba organizovati onog trenutka kada gej učesnika bude bilo više od onih koji bi došli da nas tuku.
Šta se dešava po pitanju organizacije gej parade u Srbiji? Da li je ta ideja načisto propala ili ima nekih indicija da se ponovo pokrene pitanje njenog održavanja?
Od kada se desila prva gej parada u Srbiji 2001. godine bilo je nekoliko pokušaja da se organizuje nova gej parada, ali su propali. Prošle godine je u Zagrebu organizovan Internacionala Pride u kome su učestvovale sve zemlje regiona u kojima je nemoguće organizovati nacionalnu paradu. Postoji ideja da se sledeće godine za vreme Evrovizije organizuje parada.
Da li je Srbija spremna za “gay pride”? Ako nije, kada će i da li će ikada biti?…
Smatram da Srbija trenutno nije spremna za gej paradu, jer gej populacija nije spremna. Paradu treba organizovati onog trenutka kada gej učesnika bude bilo više od onih koji bi došli da nas tuku. Znači nekoliko hiljada. Do onog trenutka kada sam LGBT populacija ne shvati da treba da izađe na ulicu i izbori se za svoja prava, pre svega na poštovanje i lično dostojanstvo, do tada o gej paradi ne treba razmišljati, već raditi sa populacijom.
Koje je tvoje generalno viđenje položaja gej populacije u Srbiji danas i šta bi prvo promenio?
Ja bih prvo promenio gej populaciju. Mislim da sama populacija o sebi ima jako loše mišljenje. Primećujem da sami gej ljudi negde podsvesno sebe sagledavaju kao osobe drugog reda, kao bolesne i da rade nešto loše. A kako mogu drugi da nas prihvate kao normalne i bića koja zaslužuju poštovanje, kad ni mi sami o sebi nemamo takvo mišljenje?!
 
Maja Uzelac kao jedna od naših poznatih novinarki i ličnosti oslobođene od predrasuda bilo koje vrste, svojevremeno se i sama bavila sličnim pitanjima u svojoj kultnoj emisiji “Kulturni nokaut”. Svoj lični stav i način razmišljanja iz ugla nekoga “sa druge strane”, iznela nam je odgovorivši na nekoliko pitanja koja smo joj postavili. Nadahnuto kao što smo od nje i navikli…
Kakav je tvoj odnos i pogled na gej kulturu generalno i u kojoj meri konzumiraš njene produkte?
Volim da mislim da postoji samo kultura (i nekultura). Da li je stvaraju gej ili strejt pojedinci, dođe mi na isto, ako mi se svidi. Sad, naravno, postoje neke osobine koje se češće nalaze u produktima gej pojedinaca nego ostalih. Ako govorimo o kempu, neobaroku, šarenilu, post-popu i sl. onda, da, moj privatni ukus je u priličnoj meri na liniji tzv. gej kulture, ili u svakom slučaju mnogo više nego na liniji popularne metroseksualne kulture (ako tako uopštimo produkte obezbojene minimalizmom, svedenošću, tzv. „pravom merom ukusa“, zapravo ukusom iz ilustrovanih časopisa).
Čoveku u Srbiji ne treba nuditi nove opcije za život. On je permanentno u problemu i povodom svih starih. Možda bi se nešto promenilo ako bi ga neko nahranio. Sledeća generacija već bi mogla da pročita i neku knjigu. A ona tamo, naredna, ne bi se plašila kad čuje reč “gej”.
Da li u Srbiji i postoji gej kultura?
U istoj onoj meri u kojoj u Srbiji postoji kultura uopšte. Dakle, da. Dakle, ne. Dakle, možda. U prošlosti svakako, u budućnosti, nadam se. U sadašnjosti… dosta skromno je to.
Činjenica jeste da pripadnost homoseksualnoj populaciji u Srbiji nije baš popularna. Šta misliš da su najveći razlozi tome?
Strah od svega što, ionako fragilnu, egzistenciju pojedinca može da dovede pod znak pitanja. To će reći, strah od preispitivanja. Strah od novog. Strah od viška mogućnosti. Čoveku u Srbiji ne treba nuditi nove opcije za život. On je permanentno u problemu i povodom svih starih. Možda bi se nešto promenilo ako bi ga neko nahranio. Sledeća generacija već bi mogla da pročita i neku knjigu. A ona tamo, naredna, ne bi se plašila kad čuje reč “gej”.
Da li misliš da je stepen homofobije u Srbiji veći nego u ostalim zemljama i šta misliš odakle ona potiče?
Pećinski sindrom. Mislim da postoje samo dve emocije u korenu svega: ljubav i strah. Kad nema ljubavi, a nema je kad si gladan, žedan i hladno ti je - ostaje samo strah.
Nikad nisam primetila nikakav problem koji proizilazi iz toga što sam žensko, sve mogu (ako sama sebe ne sprečim). Ako neko hoće da me uhvati za dupe - lupim ga po ruci, brushalter je neophodan ako misliš na budućnost, ako neko želi da me zaštiti – hvala mu…
Jesu li žene manje ili više homofobične od muškaraca?
U onoj meri u kojoj su manje gladne. Kad nađu nekog da ih nahrani, budu odmah pitomije. A muškarce obično neće niko drugi da hrani.
Da li si ikada došla u situaciju kada si za sebe (intimno) mogla reći da si odreagovala homofobično?
Ne. Ponekad me iznervira višak afektacije i višak brbljanja, ali to nije homofobija već ordinarna nervoza kad mi je loš dan. Osim toga, pravi prijatelji znaju kad se ćuti, a kad se brblja, bili gej ili strejt.
Kakav je tvoj stav prema feminizmu i kako sebe vidiš u tom smislu?
To je imalo funkciju kad žene nisu mogle da glasaju i da budu predsednice, dakle svaka čast Klari Cetkin i ekipi. Kad je to jednom postignuto, svako za sebe (a Bog protiv svih). Ja se u tom smislu osećam sasvim antifeministički. Nikad nisam primetila nikakav problem koji proizilazi iz toga što sam žensko, sve mogu (ako sama sebe ne sprečim). Ako neko hoće da me uhvati za dupe - lupim ga po ruci, brushalter je neophodan ako misliš na budućnost, ako neko želi da me zaštiti – hvala mu… Uostalom, divno je imati male ženske privilegije i biti nesposoban da prevežeš kabl. I imati nekog da to uradi umesto tebe. I peglati muške košulje. I ceo paket.
Koje je tvoje generalno viđenje položaja gej populacije u Srbiji danas i šta bi i u kojoj meri trebalo menjati?
Dobro se drže. Što manje kukaju, to im više snage ostaje. Ništa se ne menja ukazima, ni odjednom. Borba za mozak traje. Lepota je u putu, pa čak i ako se nikad ne stigne.
Šta može biti zaključak cele priče? Biti gej u Srbiji, zemlji koja već godinama teškom mukom prolazi kroz tranziciju i katarzu koja mora doneti poboljšanje u svakom segmentu življenja, nije ni malo lako. U Srbiji nije lako biti drugačiji i to je generalno problem malih zatvorenih sredina, gde je najvažnije i najpoželjnije “ne izdvajati se” i “ne štrčati”. Oko 80% homoseksualaca krije svoju seksualnu orijentaciju, a jedan od najvažnijih razloga tome je upravo - strah. Strah od anateme okoline i najbližih. Iz toga verovatno, proizilazi i neefikasnost aktivizma i nemogućnost da se na pravi način, sa značajnijim brojem pristalica, ljudima pojasni i približi pojava homoseksualizma na način koji je oslobođen od predrasuda. Uvek će biti jedan veliki deo ljudi koji homoseksualnost smatra bolesnim i lošim po društvo i to ne samo u Srbiji, već svuda. U svakom društvu postoje individue ili skupine koje daju sebi za pravo da sude. To je ono što je suštinski loše - osuda. Bili gej ili hetero, prostitutka ili kaluđerica, lopov ili humanista - niko i ništa vam ne može dati pravo da drugome sudite. A kada u Srbiji građanska, a pre svega ljudska svest dođe na nivo, da se oslobodi decenijskog manira osude prema svemu što nema boju i ukus na koji smo navikli, onda ćemo verovatno, na pitanje kako je biti gej u Srbiji, moći da dobijemo i neki drugi odgovor…
 

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak