Svi Srbi sveta: Nemačka

Serbian Unity Congress 19.02.2008 19:12
Svi Srbi sveta: Nemačka


Kada su se pre osam vekova u niskoj tvrdjavi prvi put sreli srpski zupan Stefan Nemanja i nemacki car Fridrih I Barbarosa, rastali su se kao prijatelji i saveznici. Krajem jula 1189. godine, naime, potpisan je protokol o saradnji izmedju Srbije i Nemacke, na koji je car Barbarosa "stavio krst", a "velikan Nemanja svoj licni paraf".



Time nisu uspostavljeni samo diplomatski odnosi izmedju dve zemlje vech i rodjacke veze, jer je i dogovoreno vencanje Stefanovog sinovca Toljana sa cherkom grofa Bertolda od Ande ksa. Istorija je, doduse, na surov nacin pokazala da odnosi izmedju Srba i Nemaca nisu bili najprijateljskiji, ali je istovremeno pokazala da su ti isti narodi vrlo uspesno saradjivali na kulturnom i ekonomskom planu. U Nemackoj su se skolovali mnogi srpski velikani kulture, od Vuka Karadzicha do Nadezde Petrovich. A Savezna Republika Nemacka je i danas najveche steciste srpske radne snage od zemalja Zapadne Evrope.

Nemacka je na nezavisnost srpskih drzava na Balkanu uvek gledala sa podozrenjem, jer je srpska drzava "smetala" Nemackoj da direktnije ostvaruje svoje interese prema jugu Evrope. Prvi svetski rat bio je i otvoreni sukob izmedju Srba i Nemaca, koji je doveo i do zahladjenja diplomatsko - politickih odnosa izmedju Beograda i Berlina. Od 1918. do 1933. godine ti odnosi su se svodili, uglavnom, na pitanja reparacije, na privrednu, tehnicku i kulturnu saradnju i neznatne trgovinske veze. Pocetkom tridesetih godi na Kraljevina Jugoslavija se priblizava Nemackoj, da bi godine 1934, zakljucila trgovacku, turisticku i konzularnu konvenciju sa Nemackom (Pavlica, 1990).

Prvi ekonomski migranti masovnije stizu u nemacke oblasti jos pre Prvog svetskog rata. Bili su to siromasni zitelji Like, Gorskog Kotara, Bosne, Dalmacije, Srbije i Makedonije, koji su trazili posao u nemackim rudnicima. Priliv migranata se nastavio izmedju dva svetska rata. Ovog puta, migrantima su se pridruzili i Slovenci, koji su se zaposljavali u nemackoj industriji, najvise u provinciji Vestfalija. Jedan broj nasih iseljenika cistio je nemacke sume i polja od mina, radio na nasipima i prugama. Do ubrza vanja migracije radne snage dolazi posebno posle krvavog gusenja generalnog stajka rudara u Bosni, velike krize u poljoprivredi i proglasenja Obznane 1920. godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Izlaskom iz Jugoslavije vecheg broja socijalista i komunista zaceta je pojava politicke emigracije. Prema Lemanu (1987), broj jugoslovenskih gradjana u Nemackoj bio je izmedju dva svetska rata u stalnom porastu (1925. godine 14.067; 1935 - 17.258; 1939 - 58.240). Medju njima bilo je desetak hiljada Srba i Crn ogoraca (Kolar-Dimitrijevich, 1987). Pojava fasizma, kao i izbijanje velike svetske ekonomske krize, medjutim, izazvali su povratak 82.297 jugoslovenskih iseljenika, medju kojima je bilo i onih iz Nemacke. Deo migranata se iz Nemacke raselio u Francusku, Belgiju, Holandiju i Italiju, jer je u to vreme kralj Aleksandar zaveo diktaturu.

Tokom Drugog svetskog rata, Srbi i Crnogorci su se obreli u Nemackoj, prvo kao ratni zarobljenici, a potom kao emigranti i izbeglice. Prema podacima medjunarodnih organizacija, u Nemackoj je 1945. godine bilo 45.000 lica iz bivse Kraljevine Jugoslavije. Prema drugim podacima iz Jugoslavije je odvedeno i 12.000 politickih interniraca, koji su smesteni u koncentracione logore Trecheg Rajha. Devedeset odsto medju njima bili su Srbi. Svi ti nasi ljudi u Nemackoj po zavrsetku rata bili su smesteni u okupacionim zonama Velike Britanije, tj. logorima Ferde, Hajdanau, Lengvarden, Lest, Arsnberg, Haniver, Oberskel, Maternberg, Haste i Feldme; u okupacionim zonama Sjedinjenih Drzava, tj. u logorima Minhen, Luitpold, Kazerne, Reblingen, Mesburg, Bad Alinc i Dahau. U Verdenu je bilo oko tri hiljade srpskih zarobljenika i emigranata, kao i Komanda Kraljevske vojske za Nemacku i Bavarsku, sa generalom Dimitrijem Zivkovichem na celu. Vechina njih je odbila da se kasnije vrati u zemlju. Iz te kategorije lica nastala je srpsk a politicka emigracija u Nemackoj (Boskovich, 1987).

Jos u ratnim i izbeglickim logorima, srpska emigracija je prvo preko literature, a potom preko politicke stampe, pokusavala da iskaze svoje ideolosko opredeljenje i neslaganje sa novim sistemom u FNRJ. Pocetkom rata srpski emigranti su izdavali listove "Nasi dani" i "Srpski glasnik". Sredinom rata u Krefildu je izlazio "Vesnik", a u Stalagu "Srpski vesnik", dok su pred kapitulaciju stampani "Logorski jez" u Osnabriku, "Nasa sloga", "Vesti" u Dahau, a u Borgohorstu "Nas humor". Tek 1946. izlazi nemacko izdan je "Slobode", a godinu dana kasnije i "Ravnogorski borac" u Minhenu, odnosno u Hanoveru.

Najjaca srpska emigrantska organizacija u Nemackoj iza Drugog svetskog rata bio je Jugoslovenski narodni pokret "Zbor", cije se sediste nalazilo u Minhenu. Ona je nastala jos 1935. godine u Jugoslaviji. Njen osnivac je bio Dimitrije LJotich. "Zborasi" su iz Otadzbine emigrirali prvo u Italiju, odakle su 1947. godine prebaceni u nemacki logor Lingen. U Nemackoj su clanovi "Zbora", odnosno pripadnici Srpskog dobrovoljackog korpusa imali status pripadnika Vermahta Trecheg Rajha, tako da su neki od njih dobili cak i nemacke penzije. Organizacija oko sebe okuplja bivse ljotichevce, nedichevce, monarhiste i mladje emigrante. Izdaje listove "Iskra", "Srpski vidici", "Reseto", "Smena" i "Jugoslavija danas" i deli ih svojim odborima u Evropi, Americi i Australiji. "Zbor" je dugo godina vodio Jasa LJotich, a zatim ga je preuzeo Dimitrijev sin Vladimir LJotich. Godine 1960. otcepljenjem od ljotichevaca, nastao je Jugoslovenski demokratski savez "Buduchnost", ciji je idejni vodja bio Slobodan Stankovich, urednik listova "Srpski vidici" i "Buduchnost" u Minhenu. Pored ove organizacije, srpska emigracija ima u Nemackoj ogranak Srpske narodne odbrane koji je formirao general Milan Tesanovich, tek 1953. godine i na cijem celu su dugo bili Momcilo Vukovich i general Radovan Popovich. Danasnji predsednik je Mane Pesut, ujedno i urednik lista "Beli orao", a clanovi uprave su Bozidar Kostich i Svetislav Vidojevich. Aktivni su i ogranci Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava" i Udruzenja boraca Kraljevske jugoslovenske vojske "Draza M ihailovich" (UBKJV). Neko vreme je postojao i Savez ravnogorskih organizacija, koji je 1947. u Diseldorfu okupljao ogranke UBKVDM, Pokreta srpskih cetnika Ravna Gora iz Botropa i Ravnogorskog pokreta van Otadzbine iz Minhena. Ovu emigrantsku asocijaciju vodili su Bosko Grubich i Bogdan Kuluvija, dok je Srpski narodni odbor predvodio Momcilo Vukovich Bircanin iz Minhena (Pavlica, 1990).

Sve do pocetka sedamdesetih godina, Nemacka je bila utociste i novih emigranta sa politickom biografijom, ali i ekonomskih poratnih migranata. Prema nemackim izvorima, vech 1954. godine registrovan je 1.801 jugoslovenski radnik u Nemackoj, da bi se 1960. godine taj broj povechao na 8.826. Istovremeno, podaci Komesarijata za izbeglice OUN iz 1957. godine pokazuju da je iz tadasnje Jugoslavije prebeglo ukupno 18.000 ljudi u Austriju, Nemacku, Italiju i Grcku. Svetski sabor crkava je 1968. godine procenjivao d a se u Nemackoj nalazi 82.000 ekonomskih i 6.000 jugoslovenskih politickih emigranata, od kojih su Srbi cinili oko 30%. Zahvaljujuchi katolickoj crkvi i bonskoj naklonosti ka hrvatskim nacionalistima, Nemacka je iza rata postala centar ustaske emigracije u Evropi.

Priliv srpskih radnika u Nemacku pratio je na izvestan nacin jacanje diplomatskih i politickih veza izmedju Bona i Beograda. Jos 1945. godine u Berlinu je otvorena Jugoslovenska vojna misija, da bi krajem 1949. bili otvoreni i konzulati u Minhenu, Hamburgu, Diseldorfu, Frankfurtu i Badenu. Dve godine kasnije prekinuto je ratno stanje izmedju FNRJ i Nemacke i uspostavljene su ambasade u Beogradu i Bonu. Kada je, medjutim, Jugoslavija 1957. godine priznala Nemacku Demokratsku Republiku, zvanicni Bon je prekin uo diplomatske odnose sa Beogradom i drzao ih zaledjene sve do 1968. godine. Te godine su dve zemlje potpisale Sporazum o zaposljavanju nasih radnika, Sporazum o zdravstvenom osiguranju radnika i Sporazum o nadoknadama radnicima u slucaju nezaposlenosti, kao i Sporazum o ukidanju viza za boravak do tri meseca u Nemackoj. Time su fakticki vrata za ulazak i srpske radne snage bila sirom otvorena, jer je vech naredne 1969. godine u Nemackoj na radu bilo 226.290 Jugoslovena. Godine 1973. godine bilo je 535.000, a 1981. godine cak 625.069 jugoslovenskih radnika sa clanovima porodica. Od toga, najvise ih je bilo iz Srbije i Crne Gore - 40%, a zatim iz Hrvatske - 24,2% i BiH - 21,4%. Po nacionalnoj strukturi i medju radnicima Srbi cine 32,5%. Najvise su bili koncentrisani u industrijskim gradovima juzne Nemacke, tj. u Bavarskoj, Baden Vinterbergu i Hesenu. Gotovo 70% njih otislo je u Nemacku kao nekvalifikovana i polukvalifikovana radna snaga, a oko 5% kao visokoobrazovani strucnjaci.

Drustveno i kulturno organizovanje Srba i Crnogoraca novije generacije u Nemackoj otpocelo je sedamdesetih godina u jugoslovenskim klubovima, koje je osnivala Jugoslavija preko SK SSRNJ. Kako su nasi ljudi bili za Jugoslaviju vise nego drugi narodi bivse SFRJ, to su cesto i bili nosioci aktivnosti u ovim radnickim udruzenjima. Tako je, na primer, Zarko Blagojevich iz LJiga osnovao u Veselingu klub "Bratstvo i jedinstvo" iz kog je 1975. godine iznikao veliki Jugoslovenski klub sa istim imenom u Bonu, dok je Vojislav Vuksanovich iz Bara u Berghajmu formirao klub "Sloga". Milos Pavlovich iz Banja Luke je osnovao klub "Jugoslavija" u Ahenu, a Miodrag Pavlovich iz Osipaonice je postao predsednik Zajednice jugoslovenskih klubova u Kelnu, Dragisa Urosevich iz Obrenovca je trideset godina bio celnik slicne zajednice u Minhenu, a Micha Prokopich u Eslingenu. Medju najstarijim klubovima u Nemackoj su "Bratstvo i jedinstvo", osnovan u Hanoveru 1972. godine i KUD "Oro" formiran u Frankfurtu 1973. godine, koji i danas rad e. Najvechi ugled u nemackoj javnosti svakako je imao JSKUD "Mladost" iz Stutgarta, koji je dugo godina vodio predsednik Ilija Malesevich. U ovom gradu postojao je i RU "Novi Beograd", koji je predstavljao samo deo obrazovnog sistema Jugoslavije u Nemackoj sa ukupno 418 nastavnika i profesora ("Danas", 1982).

Krajem sedamdesetih godina, u Nemackoj je bilo 95 jugoslovenskih klubova, a 1988. godine cak 394 sa 100.000 clanova. Nijedan od njih nije u svom nazivu imao naznaku "srpski", mada su mu imena bila ocigledno nacionalna "Hajduk Veljko", "Vuk Karadzich", "Nikola Tesla". Prema podacima RK SSRN Srbije iz 1988. godine, najvise srpskog zivlja u Nemackoj bilo je u Hamburgu, Bremenu, Kilu, Libeku, Nirbergu, Stutgartu, Eslingenu, Ulmu, Frankfurtu, Diseldorfu, Minhenu, pa su srpske opstine Nis, Pirot, Parachin, Trsten ik, Zemun, Loznica, Bor, Cacak, Krusevac, Novi Beograd, Prokuplje i druge, uglavnom, saradjivale sa klubovima iz ovih nemackih mesta, kao sto su, na primer, bili "Jedinstvo", "Mladost", "Domovina", "Metalac", "Sloga", "Sloboda". I fudbalski klub "Progres" iz Frankfurta, jedan od najstarijih u Evropi - osnovan 1969. godine, saradjivao je sa timovima u Otadzbini. Ovu ekipu, koja se i danas takmici u nemackoj trechoj ligi, vode aktivisti Zeljko Brankovich, Milos Marinovich, Rajko Tankosich, Cedo Brankovich, Il ija Vuksan i Slobodan Ilich.

Sa svojih 20 parohija Srpska pravoslavna crkva je, takodje, u Nemackoj davala svoj doprinos ocuvanju srpskog nacionalnog identiteta medju gostujuchim radnicima. Ima svestenika koji iskreno priznaju da Srbi i Crnogorci u dijaspori nisu redovni vech uglavnom "Bozichni" vernici, pa to vazi i za nase ljude u ovoj katolickoj i protestantskoj zemlji. Eparhijski centar se nalazi u manastiru Presvete Bogorodice u Himelstiru, gde stoluje vladika Konstantin. Eparhija izdaje dva lista "Parohijski glasnik" od 1970. u F rankfurtu i "Parohijski list" od 1980. godine u Minhenu. Parosi su Slobodan Miljevich u Stutgartu, Dragoljub Jocich u Bilefeldu, Dragan Sekulich u Berlinu, Gradimir Milunovich u Frankfurtu, Dobrivoje Djilerdzich u Diseldorfu, Stojan Barjaktarevich u Dortmundu, Slobodan Milunovich u Minhenu, Dusan Kulundzich u Nirnbergu, Jovan Marich u Osnabriku, Dusan Velickovich u Hamburgu i Milan Pejich u Hanoveru, gde upravo treba da se gradi nova srpska crkva. Ovi poslanici pravoslavlja aktivno ucestvuju i u drustvenom srpskom zivotu, preko Srpskog pravoslavnog drustva u Ulmu, koje zastupa Tomislav Srdanovich, i preko drugih ljudi u Minhenu, da se podigne i Srpski pravoslavni i kulturni centar u Perlahu. U samom manastiru Himelstiru osnovan je Nacionalni savez Srba u Nemackoj, ciji je predsednik princ Tomislav Karadjordjevich, a clanovi uprave su dr Milich Petrovich iz Berlina, Micha Filipovich iz Frankfurta, dr Prvoslav Markovich i pocasni predsednik vladika Lavrentije. U Nemackoj su i svestenici tzv. slobodne crkve vlad ika Damaskin, prota Toma Markovich i prota Relja Racilj.

Raspad SFRJ se i u Nemackoj prvi put pokazao unutar sistema Jugoslovenske dopunske skole, a potom i sest Zajednica jugoslovenskih klubova, tako sto su hrvatski i muslimanski nacionalnisti zeleli da ih preuzmu u svoje ruke. Jugosloveni, odnosno Srbi i Crnogorci su se suprotstavili i stotinak tih klubova sacuvali, a sa njima i dopunsku nastavu, ali je i stvoreno jos pedesetak novih srpskih drustava i udruzenja.

Prema podacima diplomatsko konzularnih predstavnistava (DKP) nase zemlje, pocetkom 1994. godine najvise nasih gradjana u Nemackoj bilo je u regionu Diseldorfa, oko 90.000, organozovanih u 35 klubova. Medju njima je bilo najvise Srba, blizu 67.000. U Frankfurtu i siroj okolini zivi oko 80.000 nasih ljudi. Srbi su koncentrisani u ovom gradu, njih oko 15.000, ali i u Ofenbahu, gde ih ima oko 7.000. Pored ovih mesta, srpski radnici zive u vechem broju u Kaselu - oko 5.000, Ludvigshafenu - oko 4.000, Sarbrikenu - oko 1.000 i u Hanau i Darmstatu - priblizno po dve hiljade. U siroj okolini Frankfurta u pokrajini Hesen ima vise od tridesetak nasih klubova. Medju najstarijim su "Vuk Karadzich" iz Frankfurta, ciji je je predsednik Stojan Bojanich, "Jadran" - Darmstat koji vodi Bogdan Topich, "Jedinstvo" Lange, ciji je lider bio Dragisa Stankovich, "Jugoslavija" u Ofenbahu sa predsednikom Slobodanom Miletichem i "Oro" ciji je lider LJubisa Levajac.

Srbi i Crnogorci iz Frankfurta su medju prvima poceli da se udruzuju jos 1971. godine sa svojim klubovima u Jugoslovenski centar. Osam godina kasnije taj savez je prerastao u Zajednicu udruzenja jugoslovenskih gradjana sa cetrdesetak opstih klubova i oko 100 sportskih klubova i sekcija. Za predsednika je izabran LJubisa Levajac, Cacanin, tadasnji radnik "Jugotursa". Ostali predsednici ove Zajednice, odnosno Centra su: Mirko Mladich iz Sarajeva, Bogdan Topich iz Broda i Mile Stefanovich iz Parachina. Medju n ajaktivnijim u ovoj Zajednici treba pomenuti Branislava Pendicha iz Cacka i Milana Sulicha iz Knezevine. Kada je devedesetih godina doslo do raspada jugoslovenskih klubova, ova asocijacija se transformisala u Zajednicu srpskih i jugoslovenskih organizacija sa preko dvadeset klubova. Na njenom celu je, godinama poznat, Miodrag Stefanovich, Parachinac, sef smene u kompaniji "Meser Gliser". Frankfurt je kao centar srpske kolonije u pokrajini Hesen imao i brojne srpske patriotske i kulturne organizacije. Medju njima znacajno mesto pripada Udruzenju prosvetnih radnika u Dopunskoj skoli, koje vodi Aleksandar Pavichevich, dok je Jugoslovensku knjizevnu radionicu predvodila LJiljana Vukich. Frankfurt je devedesetih godina postao i centar srpske stampe, jer su u njemu putem modema izdavane beogradske "Vecernje novosti", "Politika ekspres", "Ilustrovana politika" i "Tempo", dok je Dusan Vidakovich sa sinom Aleksandrom pokrenuo dnevnik "Vesti" sa tirazom od tridesetak hiljada primeraka.

Van ove srpske zajednice u Frankfurtu nasle su se, medjutim, novije srpske organizacije kao sto su Srpski kulturni forum, zatim Srpski humanitarni fond i Udruzenje rojalista "Soko". Prvu su 1989. godine osnovali dr Prvoslav Markovich i Milica Markovich sa ciljem da stite srpsku kulturnu bastinu u matici i dijaspori, ali je posle raskola 1993. godine za novog predsednika izabran Dusan Petrovich, poreklom iz Uzica. Pocetkom 1994. godine dolazi do novog zaokreta i za predsednika se ponovo bira dr Markovich. Dr ugu je formirao dr Mihailo Rundo, lekar koji je vodio humanitarnu organizaciju "Krajina Hilfe", koja je prerasla u fond. U rukovodstvu ove srpske humanitarne organizacije nalaze se danas inzenjer i hotelijer Miodrag Vidich, vlasnik bivseg lista "Spona", zatim Aleksandar Djordjevich, arhitekta, bankarski cinovnik i novinar iz Beograda, dok monarhiste vodi gospodin Milan Malenovich. Frankfurt je bio mesto prvog okupljanja srpskih patriotskih snaga u leto 1993. godine, a potom i u zimu 1994. godine kada je tu odrzana osnivacka Skupstina Saveza srpskih i jugoslovenskih organizacija u Nemackoj. Inicijator za ovaj skup je bio Savez srpskih humanitarnih i kulturnih drustava iz Diseldorfa, ciji je predsednik dr Aleksandar Stamatovich izabran za novog lidera ove svesrpske asocijacije u Nemackoj.

U Stutgartu je najaktivniji Savez srpskih udruzenja, koji okuplja 67 nasih klubova iz cele Nemacke, kako tvrdi njegov predsednik Micha Cvetkovich. Oba saveza su iskazala verbalno zelju za ujedinjenjem u jedan svesrpski savez u Nemackoj. Vreme che pokazati da li rukovodstva ova dva saveza vise cene srpsko jedinstvo ili svoje "funkcije". Micha Prokopich je celnik Jugoslovenskog saveza u oblasti Baden Virtenberg, a Stevo Trakilovich vodi Savez Srba u severnoj Nemackoj. Devedesetih godina srpske radnike u Nemac koj je okupljalo pet saveza, pet zajednica i jedna asocijacija, ali je u njima bilo aktivno ukljuceno svega desetak odsto od oko 300.000 nasih ljudi u ovoj zemlji. U Hajdelbergu, na primer, postoji Srpsko kulturno drustvo "LJuba Nenadovich", koje vodi Zorica Beker, a u Forchajmu je Srpsko kulturno drustvo "Dositej Obradovich" na celu sa Miodragom Milenkovichem. Udruzenje Srba "Nemanja" u Bilefeldu vodi Radmila Ninich, a SKK "Petar Petrovich Njegos" predvodi Zivo Ploskar. U Berlinu postoji Srpsko- nemacko dr ustvo "Vuk Karadzich- Bracha Grim", ciji je prvi covek dr Miloje Milichevich. SKK "Vuk Karadzich" u Bonu vodi dr Vera Bojich. Minhen ima nekoliko velikih organizacija, medju kojima se izdvajaju Srpski kulturni forum, Centralni odbor Srba, "Krajina", "Dobrotvor" i SKK "Sveti Sava". Njihovi aktivisti su Dusan Garenja, Mile Birac, Bora Djurkovich, Borislava Mihailovich, Mile Stankovich. Svi oni zajedno pocetkom devedesetih godina usli su u veliku akciju sakupljanja humanitarne pomochi za srpski narod u Otadzbi ni, pruzajuchi mu podrsku organizovanim demonstracijama u Bonu, Berlinu, Minhenu, tribinama u Frankfurtu, kao i protestima u nemackim medijima.

Jedan od osnivaca jugoslovenskih klubova pocetkom sedamdesetih godina bio je i beogradski inzenjer Djura Pavlovich iz Stutgarta. Kako sam tvrdi formirao je osam klubova, medju kojima su "Zagorje" iz Bitihejma i Klub Jugoslovena iz Karlsruea. Zasluzan je i za formiranje Udruzenja jugoslovenskih muzicara 1982. godine, na cijem celu je bio Dragan Mirkovich. Broj klubova koje je Djura Pavlovich registrovao, cije je statute pisao i za cije se prostorije borio kod nemackih vlasti je mnogo vechi. Dugo godina je ov aj Beogradjanin bio zato zvanicni predstavnik u regionalnim klubovima, a potom rukovodilac u Savezu zajednica jugoslovenskih klubova. Inzenjer Pavlovich tvrdi da Srbi u Nemackoj sedamdesetih i osamdesetih godina nisu zeleli da imaju svoje nacionalne klubove, za razliku od Slovenaca, Hrvata, Makedonaca i Albanaca, kojima je SFRJ to i dozvolila.

Prvi Srpski klub stvoren je tek 1988. godine, uporedo sa budjenjem nacionalne svesti u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Osnivac ovog kluba u Stutgartu bio je Dobrivoje Simich, inace, predsednik Drustva "Sveti Sava" za negovanje tradicije oslobodilackih ratova 1914. godine. Formiranje tog nacionalnog Srpskog kluba pracheno je bilo, medjutim, burnim protestima hrvatske zajednice, pa i Generalnog konzulata SFRJ u pokrajini Baden Vitenberg. Tek potom su, pocetkom devedesetih godina nikli i klubovi "Nikola Tesla", "Sveti Sava", Srpski klub "Aleen", Srpski kulturni centar i Srpski klub "Drina". Ova dva poslednja su jednostavno izrasli iz nekadasnjeg jugoslovenskog kluba "Centar", odnosno jugoslovenskog kluba "Pionir". Do objedinavanja srpskih klubova i udruzenja u jednu asocijaciju u juznoj Nemackoj doslo je 1992. godine. Inicijativu za ujedinjenje dalo je Srpsko pravoslavno drustvo iz Ulma, ciji je predsednik bio Dragan Avramovich. U ovom gradu je i odrzana prva Skupstina Saveza srpskih udruzenja 14. decembr a 1992. godine na kojoj je bilo prisutno dvadeset delegata, a pristupnicu su potpisali predstavnici cetrnaest srpskih klubova i udruzenja. Danas je ovaj savez, sa sedamdeset clanica, najvechi i najaktivniji u citavoj Nemackoj. Njegov predsednik je Micha Chetkovich, inace zvanicno poverenik vlade Republike Srpske u Nemackoj.

Da bi lakse funkcionisao Savez srpskih udruzenja je formirao nekoliko radnih grupa, ciji je zadatak da sprovode u delo odluke predsednistva ove asocijacije. Centar za informativnu deblokadu, koji vode dr Dusan Gruden, dr Miodrag Kulich, dr Milan Dacich, na primer, zaduzen je za rad sa nemackim medijima. Koordinacioni odbor za humanitarnu pomoch, u kome se nalaze Djordje Tomich, Jovo Stevanovich, Djura Pavlovich i Dusan Pokrajac, radi na organizaciji prikupljanja i dostave lekova, hrane i garderobe iz Nemack e u srpske zemlje. Radnu grupu za skidanje sankcija vodi dr Zorica Kojich-Beker, a Radnu grupu za kulturu profesor Milorad Lajovich, inace predsednik srpskog udruzenja "Prosveta" iz Karlsruea. Ovaj savez ima sirom Nemacke i vise svojih operativnih biroa. Tako u Berlinu postoji Centar za privredu, koji vodi dr Milivoje Milichevich. U Frankfurtu je Sud casti i arhiva, ciji je rukovodilac profesor Mile Stefanovich, dok Centar za severnu Nemacku vodi profesor dr Dejan Chorovich, inace predsednik kluba "Vuk Kara dzich" iz Getingena. Humanitarne akcije Savez srpskih udruzenja vodi preko vise centara Srpskog humanitarnog fonda iz Frankfurta. Jedan od tih centara na severu vodi dr LJiljana Verner.

U samom Berlinu danas ima oko 14.000 Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla, koji su organizovani u devet klubova. Najpoznatiji od njih je klub "Vuk Karadzich - Bracha Grim", osnovan 1990. godine. Svi ti klubovi su okupljeni oko Udruzenja jugoslovenskih gradjana. Od 1992. godine berlinski Srbi imaju u okviru drzavnog radija i televizije svoj program sest puta mesecno po jedan sat. Ovaj program na nemackom jeziku uredjuje LJubomir Mitich, zvanicni direktor Srpskog radija.

Nevolje sa jugoslovenskim, ali ne i sa srpskim gradjanima u Nemackoj, zapocele su osamdesetih godina, sa nemirima na Kosmetu. Zbog povechanog broja albanskih izbeglica i laznih "azilanata", Bon je prvo ishitreno uveo vize za Srbe, Crnogorce i Jugoslovene, a potom je potakao antisrpsku kampanju u Evropi. U zimu 1994. godine Nemacka je zapretila i proterivanjem cak dve stotine hiljada nasih gradjana iz te zemlje, cime je zapravo izvrsila politicki pritisak na SR Jugoslaviju, ali i na sve one nase ljude, koji su, borechi se za bolje sutra, zapravo gradili tu bogatu evropsku zemlju.

Savezna Republika Nemacka je i danas jedna od najznacajnijih imigracionih zemalja Evrope, u kojoj zivi i radi i veliki broj Srba. Njen privredni potencijal je takav da che ona jos dugo ostati vodecha evropska zemlja u kojoj zivi najvise Srba.

Postoji nekoliko kategorija nasih ljudi u Nemackoj: gradjani na radu i clanovi njihovih porodica, nasi ljudi koji su primili nemacko drzavljanstvo, trazioci azila i izbeglice. Precizna nemacka statistika je zabelezila da je 1990. godine u toj zemlji bilo 652.500 gradjana SFRJ. Procenjuje se da preko dve petine tog broja cine gradjani srpskog porekla. Tada su, dakle, jugoslovenski gradjani bili na drugom mestu po broju stranaca, posle Turaka. U taj broj nisu bili uracunati nasi ljudi koji su primili nemacko drzavljanstvo. Inace, od 1981. godine svake godine je naturalizovano oko 0,6% ukupnog broja nasih gradjana koji su se u datoj godini nalazili u SR Nemackoj. Prema tome, broj naturalizovanih gradjana bivse SFRJ bi mogao da iznosi oko 70.000 ljudi.

Tokom 1991. godine, kada je poceo gradjanski rat u Hrvatskoj, u SR Nemackoj je trazilo azil 74.854 lica (statistika ne daje njihovo poreklo); u 1992. godini broj trazilaca azila je dostigao cifru od 122.666. Medju njima je 115.395 bilo iz Srbije, Crne Gore i Makedonija. U prva cetiri meseca 1993. godine, u Nemacku je doslo jos 34.298 azilanata, medju kojima 26.731 lice iz Srbije, Crne Gore i Makedonije.

Prema podacima Viskog komesarijata UN za izbeglice, do jula 1993. godine u Nemacku je doslo oko 350.000 lica iz bivse Jugoslavije, od kojih je 180.000 podnelo zahtev za azil.


Izvor