Spomen ploča i otmica memorije

Vreme, Teofil Pančić 14.11.2019 18:44
Spomen ploča i otmica memorije


Godina 1991. u našim životima je, da parafraziramo Slavka Goldštajna, "godina koja se vraća". To će reći da ne samo da je živote mnogih od nas raspolutila na ono Pre i ono Posle svoje pojave, nego da zapravo nikada nije sasvim prošla: nikako da je arhiviramo, pa da je – prethodno adekvatno obrađenu – prepustimo prošlom svršenom stanju i krenemo dalje. Po mogućnosti, ne u 1992. godinu.



Zašto je tome tako? Možda ponajviše zato što nikada uistinu ne mogu da prođu godine o kojima nikada nismo ozbiljno i odgovorno mislili i govorili, što podrazumeva i povlačenje konsekvenci za ono što su donele (a bogme i odnele).

Šta, u tom kontekstu, znači otkrivanje spomen ploče u novosadskoj kasarni Vojske Srbije posvećene generalu Mladenu Bratiću, komandantu Novosadskog korpusa JNA, udarne pesnice opsade Vukovara i koječega još u tom delu Hrvatske u samrtnu jesen 1991? Šta se tom pločom slavi, obeležava i komemorira? Herojska smrt jednog profesionalnog vojnika, palog za Otadžbinu (mada nije baš jasno koju: za onu koje već tada zapravo nije bilo, ili za ovu koja je sada na toj dužnosti, a koja na mestu njegove pogibije ne stanuje)? To sigurno dobro zvuči ljubiteljima militarne mitologije, ali samo je takvima prihvatljivo romantizovanje vojnikovanja bez istorijskog, političkog i moralnog konteksta u kojem se ono odvijalo. A on je nedvosmisleno bio takav da niko ko je u toj "operaciji Vukovar" učestvovao nije imao nikakvog razloga za ponos, i to je bilo jasno i u trenutku kada se ta krvava istorija odvijala u neposrednoj sadašnjosti, a trebalo bi da je još jasnije sada, 28 godina kasnije. I sve to vredi sasvim nezavisno od fiškalskog izmotavanja tipa "Bratić nikada nije osuđen za ratne zločine", što je tačno baš koliko i savršeno sporedno. Pogledajte samo ogroman spisak neosuđenih aktera naše apokalipse: da se smrzneš od tog spiska, možda još i više nego od spiska osuđenih.

Kako god, ovo svakako nije priča o Bratiću, vojniku zemlje koju su trajno dokusurili oni koji su je tobože najustrajnije branili. Šta god da je on kome bio, to je okončano pre skoro tri decenije. Ali, ko je iza brojnih "bratića" ostao, ko nam uvek iznova priređuje i 1991. i 1992. i 1995. i 1999., ko vodi računa o tome da te godine nikada ne prođu, da iz njih ni slučajno ništa ne naučimo, i da se ni pod razno ne dogodi da ikada budemo bolji i zreliji nego što smo bili tada? Ko ako ne oni koji su nam te i takve godine i doneli, ili su ih te godine naplavile u naše živote onako kako bujice donesu kojekakvo smeće i zagade nam sve dokle pogled seže?

Odatle Mirović Igor kao gorljivi pokrovitelj tog licemernog memorijalisanja, otuda Vučić Aleksandar kao drveni advokat tog i sličnih činova, a sklopu njegovog dosadnog, patetičnog i nadasve grotesknog kvazinadgornjavanja s hrvatskim mu parnjacima. To su ti ljudi i to su te godine, oni zakonito pripadaju jedni drugima, i ništa to nije ni čudno ni novo. Čudno je samo to što smo im mi dopustili da nas vežu u te godine i za te godine, da nas drže zatočenim u njima kao u kakvom bunaru, odakle se ne vidimo i ne čujemo, nego samo oni govore i romore, kao da su i dalje vlasnici tih godina i našeg sećanja. A zato sve to i rade: u lupeškom uverenju da će im, ako budu dovoljno uporni i bezobrazni, naposletku proći da nije bilo onako kako je bilo, nego kako bi njima bilo po volji.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak