Ubijanje Vučića uživo

Peščanik, Ljubodrag Stojadinović 08.11.2019 08:06
Ubijanje Vučića uživo


Juče je održan još jedan atentat na Vučića. Ali on je, kako se ispostavilo, sve to herojski podneo, sa jasnim znacima vitalnog vaskrsenja i obnavljanja. Nije mu prvi put, već su ga ubijali kod Jajinaca i još na nekim mestima. Spremali su mu atentat u odsustvu, kad je pre četiri godine bio u Kini, a Informer ga upozorio: Ne idi u Kinu, nisi glup, sprema se puč.



Bilo je ovde više pučeva i ugrožavanja najvažnijeg života nego što se to može podneti. Kad god mu je zatrebalo – imao je udar.

No, kako je jučerašnji atentat uopšte započeo? Ko je organizator tog neobavljenog čina, iz čega bi se pucalo, čime trovalo, vešalo, testerisalo ili kamenovalo? Tokom fudbalskog popodneva, jedno je njegovo budno glasilo dramatično obavestilo javnost da je u toku priprema atentata na predsednika, koji se ima javno obaviti tokom večeri. Izvesni Boško Obradović zapretio je da će se sa grupom ljudi okupiti ispred specijalnog nužnika SNS-a, koji se još odaziva na RTS – gde je njihov predsednik najavljen kao jedini gost – i da će nešto, kao, da ga priupita. A to znači samo jedno: pretnja smrću vrhovniku a i Srbiji.

Mučki napad na telo i život predsednika održan je pred očima potpuno omamljene javnosti, ako tako nešto u Srbiji uopšte postoji. Ne postoji naravno, jer je taj lekoviti demokratski korektiv ovde davno osakaćen, iskasapljen i ne pokazuje znake života. Ovde žive ljudi lišeni svoje volje, čak i želje da sebi rastumače šta se to zaista odvija pred njima, čija je to seoska priredba koju gledaju uvek kad god se prohte onome koji je stalno izložen pogibiji za potrebe apsolutne vlasti.

Na najavu atentata, poznata grupacija guznih telohranitelja sabrala se na Pinku kako bi svom gledalištu objasnila kako se ima odvijati to što je najavljeno: presudni napad na njega. Pre toga se oglasio šef nekakvog skupštinskog tela za kontrolu službi bezbednosti, koji je najavio tragediju sa svojim saznanjima iz pouzdanih izvora. Od Bate Gašića i neopreznih atentatora lično.

Bio je to signal za uzbunu i neposrednu akciju. Da se spase što se spasti može. Pa je ona kolonija reptila stalno na granici mrtve straže izvršila rekonstrukciju ubistva koje tek sledi, a valja ga sprečiti makar post festum, uz direktan prenos sprečavanja.

Nisam imao snage da gledam te (valjda) negdašnje ljude, koji su se pred noge sablasti prostirali kao prazne medveđe kože, koristeći svoju poniznost za spas onoga koga jedino oni ugrožavaju. Njihova su objašnjenja bila ispod svake granice poštenja, jer oni ne znaju šta je to. Njihov je naum da sa najvišeg mesta budu zapaženi kao mitski podvižnici, koji celim svojim postojanjem služe samo jednoj svrsi: da spasu voljenog od onoga što mu se iste večeri sprema, makar po cenu njegovog života.

Pred tako ubedljivim najavama nove srpske tragedije, imao sam dve koncepcije današnje teme: potresni, patetični nekrolog dostojan žrtve, ili javnu optužbu za kukavičko uznemiravanje letargične javnosti.

Ovo drugo je u pitanju, kao i uvek! Ali, ko sam ja da pišem optužbe; iako sam se negde posle osam manuo fudbala i pratio svoje i naše fantastično okruženje, sve dok mi se nije smučilo. Smučila mi se voditeljka Jovićević, onako, sama sobom, opčinjena jednim te istim ništavilom. U mojoj muci nije bilo mizoginih primisli, pred još jednim Upitnikom koji su činili zaumni monolozi, po formi i suštini lažljivi, nejasni, besmisleni i beznadežni.

Gosta je dovoljno citirati samo jednom; sve što je tada rekao, ponavljaće uvek i svuda, beskonačno i neumorno.

Ali, sinoć je javno pročitao pretnju koju mu je navodno uputio Boško Obradović. Nisam pristalica političke misli Boška Obradovića, naprotiv, ali u tome nije bilo pretnje, niti je sabor ispred servisa bio nasilje, niti je atmosfera bila atentatorska. Ljudi su samo tražili da prestane agresija jednog lica, jednog glasa i njegove odvratne tirade. I da se makar jednom čuje neko drugi i nešto drugo.

U istoriji srpskih kraljeubistava ništa se nije događalo slučajno. Svi su ubijeni u ime naroda, ili u ime države. Kneza Mihajla su ubili radikali, kralja u majskom prevratu oficiri, vožda u Radovanjskom lugu kum Miloš i drugi kumovi, Đinđića SDB i njene formacije.

Vučiću, dakle, opasnost ne preti od onih koji traže slobodu javne reči, ako se ta stvar u Srbiji još tako zove. Nego od poniznih lakeja, tamnih laguma razorene države koju je sam razorio, od batinaških poluvojnih formacija koje stvara, od nezadovoljnih pobratima koji su skrajnuti kod podele plena. Od podzemlja sa kojim je državni vrh u simbiozi i neprekidnoj opasnosti da neko prvi potegne.

Da li bar nešto od nabrojanog Vučić zna? Možda, ali se boji da poveruje. Ovo juče bila je samo jedna galamdžijska, amaterska predstava, izvedena očajno loše, uz diletantsko prenemaganje, sa istom, davno potrošenom glumačkom postavom.

U njoj je zlotvor još jednom probao da odigra skrušenu žrtvu koja uvek iznova izrasta u heroja, neshvaćenog u utopiji koju stvara i razara po svojoj ludačkoj zamisli.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak