Izborni uslovi

Prošle nedelje često sam odlazila u posetu u jednu beogradsku kliniku. Bilo je to duboko deprimirajuće suočavanje sa sumornim slikama nedostojnih uslova u kojima rade lekari i medicinsko osoblje i leče se bolesnici. U šestokrevetnoj sobi, pacijenti mahom dremaju jer nema uobičajene poslepodnevne gužve, pošto su svi, osim jednog bolesnika, iz unutrašnjosti, a njima poseta dolazi vikendom. Zato je živost u bolesničku sobu uneo naramak novina koje sam donela i čiji su naslovi podstakli njih petoro da očigledno samo nastave već započetu političku diskusiju. Prisustvovala sam tako na neobičnom mestu efektima višegodišnjeg prepariranja javnosti na kojoj se cementira podrška vlasti. Petoro, inače vrlo pristojnih i prostodušnih ljudi bili su iskreno zgroženi što su Bastaćeve pristalice na ulici „pretukle Vesića“, što su mu „đilasovci zapalili sve knjige“, i što su novinari „uzeli pare od Zapada da masno lažu“ o švercu oružja i o tome „da je čovek koji je to prijavio uhapšen“. Kao ključni argument potegli su predsednika „koji je rekao da to oko trgovine oružjem uopšte nije istina“. Na moje pitanje gde su to pročitali, priznali su da oni nemaju novca da kupuju štampu ali zato gledaju Pink, Hepi i RTS i tako „znaju sve što se dešava“. Bio je to mali „in vivo“ eho strategije upravljanja lažnim vestima kao efikasni instrument upravljanja podrškom. I očigledan primer kako to funkcioniše kad televizije s nacionalnom frekvencijom podignu bedem da neprijatne istine i događaji koji mogu da kompromituju vlast ne stignu do građana Srbije. Naročito pola godine pre izbora. To se upravo dešava sa aferom o trgovini oružjem i propadanju fabrike Krušik i sa pokušajem potpune medijske izolacije uzbunjivača Aleksandra Obradovića i potpune gluvoće pravnog sistema prema brutalnom kršenju njegovih ljudskih prava. Zato karakter medijske scene ovog trenutka više određuje ono čega u informativnim programima nema, kao što i o potencijalnoj eksplozivnosti izveštavanja retkih medija o koruptivnoj mreži trgovaca oružjem koja seže do vrhova vlasti najrečitije govori njihov pokušaj da se sve to prećuti i sakrije.

Od komercijalnih televizija sa nacionalnom frekvencijom već smo navikli da terciraju svakom postupku vlasti, od predsednika da on presuđuje umesto institucija i demantuje ono što niko ne tvrdi, ali ovog puta se javni servis, koji plaćaju svi građani, istakao ćutanjem. Šta se događa u valjevskoj namenskoj industriji, kojim se to poslovima bavi otac ministra Stefanovića, zašto se tajno hapsi uzbunjivač Aleksandar Obradović, već nedeljama ni u jednoj formi nije tema javnog servisa. Novinari portala Cenzolovka preslušali su sva izdanja drugog i trećeg televizijskog dnevnika od desetog oktobra i izvestili da je afera pod embargom u RTS već gotovo mesec dana. Milionski auditorijum koji je pokriven televizijama sa nacionalnom frekvencijom praktično je odsečen od vesti o ovoj koruptivnoj hobotnici. Nema! A ono čega u medijima nema, nije se ni dogodilo! A onda ne može ni da proizvede posledice. Tako vlast i mediji koji je čuvaju čekaju da atraktivnost afere popusti i da ona padne u zaborav. Ako treba, u tome će joj malo i pomoći. Pa, tražim NIN pre neki dan na kiosku blizu moje kuće, a prodavac kaže: „Nema!“ Prodali ste, pitam? A on odgovara: „Ne znam.“ Zbunjeno pitam: Da li ste uopšte dobili novi NIN? A on mi ponovo odgovara: „Ne znam.“ U obližnjoj prodavnici, potom, kasirka kaže da poslednjih nekoliko nedelja ne dobijaju NIN i Danas. Slučajnost? Paranoja? Kao fleš iz sećanja izranja: savesni radnici štamparije Borba odbili da štampaju... Da li se to istorija ponavlja kao farsa?

Kupujem ponovo naramak novina da nosim u bolnicu. Sa jedne naslovnice iskače vest: „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da nije siguran da li će Zakon o ispitivanju porekla imovine biti usvojen do kraja godine ili u februaru iduće godine, ali da će zatražiti da bude prvi čija će imovina da bude ispitana.” Može i tako. Pričom o korupciji protiv istraživanja korupcije. Na primer afere Krušik. Ne treba mnogo intuicije da zamislimo kako će još jednom stradati „šanel“ i „valentino“ tašnice i letovanje Zorana Babića i humanitarni fond Dragice Nikolić...