Srpski narodni kalendar - Duhovna baština drevnih predaka

Agromedia.rs 26.08.2019 16:42
Srpski narodni kalendar - Duhovna baština drevnih predaka


Slavljenje sveca - zaštitnika porodice jedinstven je religijski običaj Srba, uspostavljen u vreme napuštanja paganstva i pojedinačnih božanstava koje je imala svaka kuća i izborom svetitelja SPC za zaštitnika domaćinstva. Slavljenjem slave srpska porodica poštuje ne samo svog sveca i Crkvu, već i svoje pretke i sebe samu.



I kad je siromašan i kad je bogat, i kad ima i kad nema, i kad je srećan i kad je nesrećan, bolestan i zdrav, i kad sme i kad mu se brani, u miru i u ratu, i kad „veruje“ i kad „ne veruje“, srpski seljak, radnik, ratnik, učitelj, profesor, direktor... slavi slavu. U čast onog sveca, kojeg je daleki pra-pra predak prihvatio za zaštitnika svog doma, u srpskim kućama se priprema manje ili više bogata trpeza za domaću čeljad i goste, kuva se žito, na domaćem ognjištu ispečeni hleb se zareže u obliku krsta i zaliva crvenim vinom, pali se slavska sveća uz čitanje molitve.

Sveštenik nekoliko dana pre slave u kući koja se prethodno detaljno sređuje osvešta vodicu, kuća se zapaljenim tamjanom okadi od zlih duhova i s radošću se iščekuju slavski dani tokom kojih se dočekuju, služe i ispraćaju gosti, rodbina, prijatelji i kumovi. Tom osveštanom vodicom kasnije se i zamesi slavski hleb - kolač.

Krsna slava - prvi put pomenuta u Ohridu 1018. godine

Krsna slava kao porodični praznik zadržala se samo kod Srba upravo zahvaljujući tome što je Sveti Sava, prvi arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve, liturgijski sistematizovao preimenovane paganske mnogobožačke idole. Tada propisan crkveni obred ostao je isti do danas, uz izvesne izmene koje je uneo mitropolit srpski Mihailo 1862. godine.

Mada datira još s kraja osmog veka, kada je počelo pokrštavanje Južnih Slovena (kao hramovna slava crkve sagrađene u čast određenog svetitelja), sam pojam krsna slava prvi put je zabeležen u Ohridu, 1018. godine. Ćirilo i Metodije, 150 godina ranije, a zatim i njihov učenik, prvi slovenski arhiepiskop Kliment i njegovih 26 učenika, prilikom pokrštavanja paganskih plemena nudili su hrišćanske svece – zaštitnike porodica, umesto paganskih kućnih božanstava.

Na taj način ova godišnja versko-porodična svetkovina postala je hrišćanski uobličena i prihvatljiva za narod koji se odvikavao od poštovanja paganskog kućnog božanstva. Izabrani sveci postajali su zaštitnici pred Bogom njihovih domova, porodica, bratstava i plemena, sela, gradova i čitavih oblasti i verskih hramova.

Mada datira još s kraja osmog veka, kada je počelo pokrštavanje Južnih Slovena (kao hramovna slava crkve sagrađene u čast određenog svetitelja), sam pojam krsna slava prvi put je zabeležen u Ohridu, 1018. godine. 

Crkva je, pri izboru sveca kojeg jedna porodica odluči da slavi, imala savetodavnu ulogu. Preporučivani su sveci koji imaju „svoj dan“ u periodu od jeseni do proleća, kada ima manje obaveza na polju i oko stoke. Birajući sveca kojeg će slaviti, mnoge porodice su usklađivale i dan kada će se krstiti. Proces promene vere, najpre dobrovoljan, kasnije se odvijao i uz pomoć sile. No, slava je birana dobrovoljno i upravo taj bolni proces odricanja od domaćih božanstava i vrhovnog boga Peruna i te kako je amortizovan opredeljivanjem za slavljenje nekog od velikih crkvenih svetitelja.

U vreme pokrštavanja Slovena i ostalih paganskih plemena spisak svetaca nije sadržao preko stotinu imena kao danas, što je i razlog zašto se u najvećem broju svetkuju ranohrišćanski sveci, pa su i danas najčešće slave Sveti Nikola, Arhangel Mihajlo, Sveti Georgije, Sveti Jovan Krstitelj, Sveta Paraskeva, Sveti Dimitrije...

Paralelno sa prihvatanjem hrišćanstva i izborom sveca - porodičnog zaštitnika, zabranjivan je mnogobožački običaj prinošenja žrtava u krvi i donošene su nove odredbe sa ciljem uspostavljanja novih rituala koji bi bili u skladu sa hrišćanstvom. Propisano je i to da se u crkve mogu doneti radi blagoslova i spomena na svetitelje zemaljski plodovi u obliku žita, vina, hleba i ulja, a nikako žrtve u krvi (odnosno životinja koje su dogonjene do crkve i tu bivale zaklane da bi od njihovog mesa onda bila priređivana gozba).

Svedoci smo i danas činjenice da praksa prinošenja žrtve ipak nije iskorenjena. I hrišćanskim svetiteljima se prinosi žrtva u vidu životinje, samo što se to meso danas služi u domu svečara. 

Umesto kućnog praznika - slave, ostali pravoslavci imaju lični praznik - imendan

Za razliku od Svetog Save, koji je vernicima SPC ponudio spisak pravoslavnih svetaca u zamenu za mnogobožačkog paganskog boga ili zaštitnika doma, poglavari ostalih pravoslavnih crkava to nisu učinili. I tako je kod njih krsno ime prevedeno u imendan, kao lični praznik svakog vernika.

Prenošena s kolena na koleno, od oca na sina ili na još neudatu ćerku ako u kući nema sinova, slava je do danas ostala jedina neprekinuta tradicija Srba. Prenošena je i od dede na unuka, ako je sin prerano preminuo. Od brata na brata, ukoliko je otac stigao da samo jednom sinu prenese slavu.

Darivanje četvrtine slavskog kolača je simboličan čin podele kućne slave. Dešavalo se da braća slave slavu, ređe istovremeno, a najčešće je onaj koji tek počinje da slavi birao neki drugi termin - povečerje ili ručak, ako je stariji brat goste dočekivao na večeri, a naročito ako su želeli i jedan drugome na slavu da odu.

Inače se na slavu gosti zovu samo prvi put, a nakon toga se dolaskom ili nedolaskom nastavlja ili prekida krug. U mnogim krajevima kum se u goste poziva jedino na slavu, zbog opasnosti da se u češćim druženjima domaćin ne posvađa sa njim, što je jedan od težih grehova.

Slava se slavi - praznuje tri dana. Prvog dana je povečerje, u mnogim krajevima zvano dizanje slave. Tada se okupi porodica, eventualno kumovi i najbliža rodbina, a mnogi sami prerežu slavski kolač - zarežu u njega krst koji prespu crvenim vinom, uz molitvu, upale slavsku sveću i okade kuću tamjanom. Mahom je tako na selu, posebno tamo gde do prvog popa valja dobro pešačiti.

Za razliku od Svetog Save, koji je vernicima SPC ponudio spisak pravoslavnih svetaca u zamenu za mnogobožačkog paganskog boga ili zaštitnika doma, poglavari ostalih pravoslavnih crkava to nisu učinili. I tako je kod njih krsno ime prevedeno u imendan, kao lični praznik svakog vernika. 

U gradskim uslovima kolač se mahom reže u crkvi. Domaćin jutrom, na sam dan slave, ide rano u crkvu, gde rezanje kolača obavlja sveštenik. Obično se spremaju dva - jedan za kuću, a drugi se ostavlja u crkvi zajedno sa flašom vina iz koje je sveštenik sipao malo kada je prerezao kolač. 

Kuvano žito, koljivo, slavski hleb, vino i sveća

Ono što je jedino zajedničko svim Srbima koji slave slavu su kuvano žito - koljivo, slavski hleb ili kolač, sveća i vino.

Sve ostalo - način obeležavanja slave, pozivanja gostiju, spremanja slavskih jela i njihov izbor, rezanje kolača... razlikuje se ne samo od kraja do kraja, već često i od kuće do kuće.

Razlikuje se i izbor menija kada je posna slava u pitanju. A posna jela bi trebalo da se spremaju ne samo o slavama u vreme posta, već i ako inače mrsna slava „padne“ u sredu ili petak.

Neka domaćinstva sve to strogo poštuju. I mrsna slava je posna sredom i petkom i tu izuzetaka nema. I za Svetog Nikolu se spremaju isključivo riba i posna jela, bez „varanja“.

Da bi izbegli spremanje posne hrane, recimo za Nikoljdan, mnogi domaćini goste pozivaju na povečerje ili na drugi dan slave, a samo prvog dana poste i tada se spremaju posna jela samo za ukućane. Ili domaćini za ručak spremaju posna jela, a za večeru, kada dolaze gosti, služe mrsna. Neki su odavno prešli na mrsni meni, nezavisno od posta ili „posnih“ dana i van njega. Za neke je, opet, spremanje mrsnih jela za posnu slavu greh, neki se triput prekrste i kažu - „Bog će sve da oprosti“.

Ono što je jedino zajedničko svim Srbima koji slave slavu su kuvano žito - koljivo, slavski hleb ili kolač, sveća i vino.

Zvanični stav Crkve je - bolje je slavu i ne slaviti nego i druge navoditi na greh da mrse danima koji su po crkvenom kalendaru posni. Na svakom svečaru je izbor hoće li se prikloniti Hristu, a budući da je i sam post sveta tajna svakog vernika, sa posledicama svog izbora susrešće se sudnjeg dana, kaže Crkva.

 Molitveno slavljenje svetitelja

Porodična slava je, kako kaže Crkva, prilika za veće, jače i revnosnije molitveno slavljenje svetitelja, zaštitnika doma. Ukućani se, osim usrdnijih molbi svom zaštitniku tokom dana slave, sećaju njegovog života i dela, upoređujući sa njim svoje živote i dela. Na najcelishodniji način svetac, zaštitnik doma i porodice, slavi se ugledanjem na njegov život i njegovo delo

Porodična slava je, kako kaže Crkva, prilika za veće, jače i revnosnije molitveno slavljenje svetitelja, zaštitnika doma. 

Za godinu dana svaka porodica može da spremi ono što je neophodno kako bi se dočekala slava po crkvenim kanonima: hleb-kolač, žito-koljivo, malo crvenog vina, sveća i malo zejtina za kandilo. Sve više od toga je samo pitanje želja i mogućnosti domaćinstva, a svako se trudi da svoju slavu obeleži na najbolji način, sa dragim gostima i uz bogatu trpezu.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak