Četiri faraona

Politika, Aleksandar Apostolovski 18.08.2019 23:16
Četiri faraona


Vojislav Šešelj, Vuk Drašković, Nenad Čanak i Sulejman Ugljanin čvrsto upravljaju svojim strankama od njihovog osnivanja. Šta je tajna srpskih Keopsa



Stranke su im samo naizgled u političkoj komi, ali njihovi lideri su i te kako živahni. Lider radikala Vojislav Šešelj priprema novi rijaliti projekat sa starom prijateljicom Vendi, posle svog noćnog dijaloga s drvetom, u još jednom od sličnih formata, kada je stablo indoktrinirao govorom o svetim srpskim zemljama. Iako je nedavno besramno izvređao koleginicu „Danasa” Snežanu Čongradin i poverenicu za zaštitu ravnopravnosti Brankicu Janković, što bi bilo koga drugog poslalo na politički otpad, vojvoda se ne osvrće na kritike. Svaka naslovnica, pa makar bio prikazan kao čudovište, stavlja ga u centar pažnje. Kao za ledenog pragmatika, to je za njega samo stepenica više ka cenzusu.

Vojvodin pobratim po inteligenciji, a ne ideologiji, partizan Nenad Čanak, odavno je postao ono što je želeo: večni, tek naizgled otuđeni centar moći. Ravničar je umesto pozicije u republičkom holdingu vlasti, kao autonomaška krtica u centralističkim organima, izabrao isto što i Šešelj.

Obojica su konstruktivna opozicija Aleksandru Vučiću, jer savršeno dobro poznaju dramaturgiju televizijskih i političkih novela, po kojoj je nevažno formalno učešće u vlasti, već dovoljno rastojanje od Vučića da bi uživali grejući se pored njegove vatre. Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine je, poput vojvode, shvatio da je večno trajanje u živopisnom svetu srpske politike značajnije od naglog uspona na piramidi formalne moći.

To savršeno dobro zna i nekadašnji kralj trgova Vuk Drašković. Bio je vođa opozicije protiv Miloševića, potom je sarađivao s njim, pa ga opet napustio. I kad god se pomisli da je nevidljiv, Vuk će se dobroćudno nasmejati. Razlog za to je što je napisao odličan roman „Aleksandar od Jugoslavije”, ali isijavanje njegovog zadovoljstva nije izazvano zbog književnih ambicija. Njegovi ljudi su podmireni unutar vladajuće koalicije, a pisac romana „Nož” nekoliko puta je osetio na sebi oštricu tradicionalnog hladnog oružja u Srba.

Kada je pre neku godinu svojim stranačkim kolegama poručio da je vreme za promenu, učinio je to setnim glasom, kao kada recituje „Mostarske kiše”. Gazda SPO-a i najuže rukovodstvo znali su da im Vuk poručuje da podignu ruku protiv njegove ponuđene ostavke. Želeo je da ode, posle 26 godina rukovođenja strankom, ali je, naravno, ostao tu gde je i sada. Uslišio je želju članstva.

I Šešelj i Čanak su nekoliko puta najavljivali da je vreme da se politički penzionišu, simulirajući u javnosti dramu o svom nestanku, ali je želja članstva uvek bila uslišena, tako da su ostali najdugovečniji stranački lideri.

Još jedan čovek nedostaje besmrtnicima. Ovih dana, SDA Sandžaka proslavlja 29 godina od osnivanja, a u svećice na torti će dunuti osnivač i predsednik Sulejman Ugljanin.

Kada se saberu godine koje su proveli na čelu svojih stranaka, dakle, od starta višestranačja u modernoj istoriji Srbije, četiri faraona su proveli, još koje leto, pa gotovo vek i po kao bosovi, menjajući pozicije, uticaj i rejting. Nisu se odricali samo jedne dragocenosti – stranačkog pečata!

Drašković, Šešelj, Čanak i Ugljanin nikada nisu postali srpski broj jedan, ali je svaki od njih dao doprinos crtanju siluete apsolutnih gospodara Srbije. Kumovi Voja i Vuk su bili nadomak vrhovne vlasti, ali je pitanje da li su je uopšte hteli. Verovatnija verzija je da nikada nisu želeli čitavu tortu za sebe, već samo parče. Tako je stvoren ne samo gurmanski, već i politički paradoks.

To što se nisu prejeli vlasti uticalo je na njihovu besmrtnost, mada se po Šešeljevom i Čankovom dizajnu, na prvi pogled, čarobni recept srpskog političkog nutricionizma ne prepoznaje. Sandžaklija Ugljanin je tipičan primer kako je vredno posedovati vlasničko pravo nad strankom koje nije stečeno rođenjem, već svešću da posedovanje partijskih ćelija predstavlja najdragoceniji pregovarački potencijal u potrazi za onim parčetom torte.

Iako opet jaše na „zelenoj transverzali”, idejnom projektu svog političkog tvorca Alije Izetbegovića – mada se za političko očinstvo sumnjičio i Jovica Stanišić – ili poziva u zvaničnu posetu Sandžaku Bedžeta Pacolija i viđa se s albanskim liderima s Kosova, Suljo zapravo šalje šifrovanu poruku Beogradu koja glasi: „Vučiću, oženi me”.

U svojim ranijim separatističkim fazama želeo je da Sandžak pretvori u Lihtenštajn, mini-državu između Srbije i Crne Gore. Ali čim bi mu stigla depeša iz Beograda da su ga razumeli, Suljo bi se, u bajci o hiljadu jednoj srpskoj noći, pretvarao u integralistu koji bi Sandžak s prestonicom spajao auto-putevima i aerodromima. Tako je postajao Koštuničina, a potom i Tadićeva verzija Velje Ilića. Ali, kada je 2014. godine ispao iz vlade, jer je Vučić procenio da je Suljo višak u podeli vlasti u Sandžaku između Rasima Ljajića i Muamera Zukorlića, ponovo su ga opsele separatističke bubice. Nekada je obećavao da će stvoriti najmoderniji aerodrom na Pešteri, s namerom da ga, ako ne sklopi pakt s braćom iz Beograda, iznajmi na lizing američkom ratnom vazduhoplovstvu.

Iako je profesor Vladimir Goati faraone opisao kao kapetane broda koji su duboko pod morem, potonulim pre više godina, ali da se drže svojih kapa, iako više ne predstavljaju nikoga – nije shvatio suštinu političke misli srpskih Keopsa: „Ispod površine sam, dakle, postojim!” 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak