Špijunska četvrt

Peščanik, Ljubodrag Stojadinović 14.08.2019 16:00
Špijunska četvrt


Između sportskih rukovodilaca i državnog vrha produbljuje se duboka uzajamna simpatija. Zašto mi nemamo sportiste koji bi odbili da ih primi samodržac



Nema jakog vaterpola bez jakog Vučića, nema šampionskog predsednikovanja bez jakog vaterpola, visoki dužnosnik Vaterpolo saveza zahvalio je Vučiću što toliko nesebično pomaže vaterpolo, sport koji ni izdaleka ne ljubimo kao fudbal, ali koji ugled Srbije diže u nebesa, i držaće ga blizu Gospoda na visinama dokle god država bude poravnavala dugove klubova i saveza; novac su svi sada dobili od Vlade, ali zahvalnost nije iskazana predsednici Vlade, nego predsedniku Republike. Koji sa davanjem novca sportskim savezima ne bi trebalo da ima ništa, a nije, koliko se sećam političkog sistema, ni član Vlade, da bi se na njegovu frizuru i lice poput zlatnog praha izlila viktorijanska preslađena i udvorička blagodarnost Jelenićeva.

Drugi državni nameštenik, koji rukovodi državnim košarkaškim timom, pribegao je etičkom čišćenju, odstranio je igrača koji ne govori o Kosovu ono što čuje od svevladajuće partije, nedavno je Sale Nacionale obećao i da će pehar, ako ga uz pomoć Gospodnju Srbadija svetosavski osvoji, lično pešice odneti u Leposavić, od prelaza u lažnu državu pa sve do fiskulturne sale gde će stasavati novi evropski i svetski prvaci.

Između sportskih rukovodilaca i državnog vrha produbljuje se ionako duboka uzajamna simpatija, igrači su takođe listom pridobijeni da vole vlast, jer od nje očekuju i dobijaju novac koji država bezočno uzima od sve siromašnijeg stanovništva, ali zašto da i ne uzima, svi mi koje ker nema za šta da ujede narušavamo ugled naše zemlje, kvarimo utisak koji strani turisti stiču o novoj turističkoj kak bi se novinarski kazalo Meki: mimoilazim se kod Hrama sa Kinezima, deluju mi zamišljeno, gde da potrošim danas hiljadu evra, čitam na svakom licu, hvata se mrak, moraćemo u neki od milion srpskih kazina, da ne kvarimo mi ugled raspikuće koji naš narod u Srbiji uživa glede vanpansionske potrošnje…

&

Zašto mi nemamo sportiste koji bi odbili da ih primi samodržac, nisu li oni kolosi koji su osvojili prvo mesto u NBA rekli – ne slažemo se sa našim predsednikom, nećemo da idemo kod njega na koktel! Da, ali to su milioneri koji si mogu dopustiti luksuz da se ne slažu sa šefom države, naši žive za premije koje im iz državne kase sleduju ako uzmu ikoju medalju… Ima i među našim sportistima imućnih ili bogatih, ali bi tecigazde prirodno želele da u bogaćenju još malo uznapreduju, drugo, ako i ne zavise životno od poklona kojima će ih naša bolesna mati obasuti, oni brinu o saigračima, koji ne igraju baš svi u Americi ili kod našeg Željka, pa u državni vrh stoga saborno gledaju kao u izvor još boljeg života.

Vladar u šampionima vidi reklamu za koju ne pita šta košta: doveden sam na korak od klasne borbe, vrhunski sportisti su moji vrhunski klasni neprijatelji, što bolje budu prošli na nekom evropskom ili svetskom prvenstvu, od mojih usta odvojiće se ponovo i još više za njih, ne samo za igrače, nego za čitav jedan hajde neka bude poluparazitski stalež sportskih funkcionera, negdašnjih sportista i trenera, koji zloupotrebljavaju ružnu, nepristojnu i štetnu naviku države da za sportske podvige, ovenčane medaljama, a koji su pandan herojskim delima iz mitologije, daje kraljevske poklone, iako je kraljevina opasno oronula i njeno stanovništvo oskudeva u hrani, lekovima, grejanju, lečenju…

Stambeno nezbrinutog življa ima koliko i stomatološki nezbrinutih slučajeva (često se beskućništvo i krezubost susreću u istom podaniku), ali ima jedan zubat stalež koji će imati gde da stanuje, u stanovima koji će biti novi, jeftini, i gde će im komšije biti sve same kolege, a to su trudbenici državine bezbednosti, za njih se samo u Novom Sadu zida 528 stanova, ministarka saobraćaja, koja je živovala u Klisuri, da bi bila nadzirala proletarijat i poslovođe, presrećna je što evo već peti grad dobija svoju da ne kažem špijunsku četvrt, agentsku koloniju, a ponos je preplavljuje kad pomisli kako će sva zdanja za čuvare naše i državine bezbednosti biti od domaćeg materijala…

Država i ne pokušava da prikrije diskriminaciju svih koji nisu vojna lica ili pripadnici tajne policije, ona čak i ne obećava da će u posebnim četvrtima, kad-tad, u novogradnji živeti sve sami anesteziolozi, u drugim delovima grada smešteni će biti, povoljno, ili besplatno, učitelji, vodoinstalateri, ćurčije, tapetari, ne, neka svaki stalež, neka svaka porodica gleda gde će se skrasiti, državi su najmiliji oni koji će biti naoružani: naselja će biti profesionalno i ideološki čista, nove nastambe treba da prodube kolegijalnu solidarnost među komšijama, i da mic po mic zatru njihove uspomene na vreme kad su bili podstanari ili kad su živeli sa roditeljima. Od svih novouseljenih državnih čuvara očekuje se da glasaju za svoje dobrotvore, i oni sami, i njihovi bračni drugovi, njihovo potomstvo, pa i roditelji, ako su živi: kako da ne volim vlastelu ako je ova tako darežljiva prema mom porodu!

Dok mi gunđamo protiv vrućine i protiv komaraca, naša se država osigurava novim i novim savezništvima, sa sportskom kamarilom, sa vojnom i policijskom. To što je nekome siromahu zakazan skener za 38. septembar 2023. godine, kad ćemo možda biti i u Evropskoj uniji, ne smeta državi da nauštrb njegovog lečenja deli poklone onima koji osvoje medalju; nije li sve to neuljudna luksuzacija, rasipništvo i teška nebriga za one koji ne mogu da osvoje medalju, a ipak su naši državljani, i naša su braća?

Mene što se tiče, došlo je dotle da mi lakne kad Španci ispraše (ako se tako može reći za sport u vodi) delfine, dok njima na prvenstvu ne smrkne, meni ne svane: raskidam, na klasnoj osnovi, sa vrhunskim sportistima, njihovim se nepristojnim i neobrazloživim privilegijama istrajno suprotstavljam, idem na živce bivšim sportistima koji su se opako i nemilosrdno ugnezdili gde je ko stigao, od klubova i saveza, sve do samog Olimpijskog komiteta (koji bih takođe raspustio, kao što bih ukinuo i Olimpijadu, ili barem ne bih za nju dao nijedan državni dinar). Zar svak ko osvoji zlatnu medalju mora čim siđe sa Trijumfalnog balkona dobiti stan i pare da si kupi jednoga kajena?

Država koja se samoproglasila kapitalističkom i u kojoj važi okrutni poklič „spasavaj se ko može“ tetoši one za koje misli (pogrešno, uostalom) da će njoj biti od koristi kao reklama tj. kao lažna diploma, država uzima od siromašnih da bi imućne načinila još imućnijim, bogate još bogatijim, a ne čujem nikoga ko bi ili plakao ili škrgutao zubima. 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak