Slučaj Nikole Kalinića

Peščanik, Mijat Lakićević 23.07.2019 12:55
Slučaj Nikole Kalinića


Da je neko pre mesec dana rekao da u ekipi za Svetsko košarkaško prvenstvo neće biti Nikole Kalinića, niko mu ne bi verovao. A tek da neće biti pozvan čak ni na pripreme – rekli bi mu da nema pojma.



Zato je Kalinićevo izostavljanje sa užeg spiska reprezentativaca Srbije bio „grom iz vedra neba“. Ali, kako to i inače biva leti, ubrzo se sve utišalo i opet je postalo vedro i sunčano.

Kada je selektor Aleksandar Đorđević, 1. jula, saopštio spisak igrača koji idu na pripreme, tj. da na njima neće biti Kalinića, svoju odluku je obrazložio vrlo šturo. Tačnije, nije je ni obrazložio, već je samo rekao da je sve objasnio Kaliniću. Kalinić je to manje-više potvrdio. Javnosti nije bilo jasno ništa.

Na nedavnom okupljanju igrača za pripreme, 18. jula, Đorđević je bio malo opširniji. Rekao je, otprilike, da je analizirana igra svih (potencijalnih) protivnika i da su u skladu sa tim birani i igrači. To ne deluje kao ubedljivo objašnjenje. Valjda je suština, uz sva nijansiranja i relativizacije, da gradite svoju igru i tražite igrače koji će najbolje da je realizuju, a ne da se svima prilagođavate, ali hajde da u „struku“ ne ulazimo. U Kalinićevom slučaju to objašnjenje nije dovoljno zato što je u prvom trenutku, i to manje više otvoreno, njegovo izostavljanje iz ekipe protumačeno kao posledica „političkih“ izjava u vezi s Kosovom koje je u jednoj prilici dao. Zbog čega je na uličnim grafitima u Subotici nazivan izdajnikom i čašćavan pogrdnim epitetima. Zbog čega je izbila prava mala afera.

Ipak, Đorđevićevo, u suštini nemušto, obrazloženje prihvaćeno je u javnosti oberučke, i sa velikim olakšanjem, jer, eto, sad jedna neprijatna tema može da se skine sa dnevnog reda. Kao da se ne želi na bilo koji način poremetiti ostvarenje velikog nacionalnog cilja – koji se u ovom času ne izgovara glasno, ali ga potajno svi snevaju – osvajanje zlatne medalje. Pa se računa da ako je radi njega neophodno prineti neko žrtveno jagnje, poput Nikole Kalinića recimo, šta da se radi.

Možda bi ova priča bila deplasirana da sport u Srbiji poslednjih godina nije ispolitizovan do maksimuma. Najnoviji primer je nedavni pritisak na trenere i igrače crnogorske fudbalske reprezentacije, koji su iz Srbije ili igraju u Srbiji, da bojkotuju meč s Kosovom. Razmenjene su vrlo teške reči, što je podsetilo na „fudbalski rat“, tj. pravi rat koji je izbio zbog jedne fudbalske utakmice, između Salvadora i Hondurasa pre tačno pola veka, 1969. godine.

Prošle godine vlasti nisu omogućile učešće ženske juniorske rukometne reprezentacije Kosova na jednom turniru u Srbiji. Dokle taj pritisak ide pokazuju i napadi na Novaka Đokovića u prorežimskim medijima zbog odluke da kao trenera angažuje Hrvata Gorana Ivaniševića.

Kada je, pak, o košarci reč, „neizbor“ Kalinića u reprezentaciju poklopio se sa jednim „izborom“. Suzane Vasiljević, Vučićeve savetnice za medije, u Upravni odbor Košarkaškog saveza Srbije. Što je takođe bio „grom iz vedra neba“ koji, međutim, osim (sjajnog) teksta Dejana Ilića, praktično nije izazvao nikakve druge reakcije. Što je samo pojačalo sumnje u – politizaciju KSS. Odnosno (i) njegovo stavljanje pod neposrednu političku kontrolu.

Dakle, ima dosta razloga za sumnju da je u Kalinićevom slučaju sve čisto, tj. da su odlučivala isključivo sportska merila. Zato je bilo razloga za povećanu pažnju javnosti i zato bi bilo bolje da je Sale nacionale malo pobliže objasnio svoju odluku da iz ekipe za Peking izostavi Nikolu Kalinića. To jest, da jasno i nedvosmisleno naglasi da u tom slučaju nije bilo nikakvih, ni unutrašnjih ni spoljašnjih, pritisaka. Bilo bi to fer, i sportski. I prema Kaliniću. I prema građanima Srbije.

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak