Vrteška ludila

Vreme, Andrej Ivanji 05.07.2019 22:28
Vrteška ludila


Ne radi se više ni o jednom pojedinačnom slučaju...



Radi se o svakom jutarnjem programu, svim vestima televizije sa nacionalnom frekvencijom "Pink", svakom izdanju "Informera", svakom javnom nastupu predsednika Srpske napredne stranke i Srbije Alekandra Vučića, svim besomučnim lažima, pretnjama, napadima, prozivkama, radi se o svom tom vonjavom primitivizmu koji se lopatama trpa u javni prostor, pasivnoj agresiji, aktivnoj agresiji, o svim lažnim diplomama, vazduplohovima i telepronterima, svemu okolo naokolo Beograda na vodi, čardaku na Kopaoniku, sve očitijem preziru vlasti prema građanima ove zemlje, radi se o svim lažnim krizama, svim pravim krizama, krizi srspke robe na severu Kosova, pravolsvanom vozu, ubistvu olivera Ivanovića, prebijanju neistomišljenika, bejzbol palicama, privođenju profesora Jove Bakića, silovanju centra Beograda, padu helikoptera, fantomima iz Savamale, radi se o svim lokalnim Jutkama, Vučićevim kampanjama za esenesovsku budućnost Srbije, tovarenju naroda u autobuse da klikću Vučiću, radi se o svakom danu u kome redov Aleksandar Vulin nešto javno govori, u kome ministar za nepriznavanje Kosovova Ivica Dačić pevajući unižava Srbiju, u kome keramičar vodi službu bezbednosti, u kome Goran Vesić urniše Beograd, radi se o svakodnevnom zaluđivanju koje je preraslo u ludilo u koje smo uvučeni i iz kojeg kao da nema izlaza.

Postalo je nesuvislo baviti se svakim pojedinačnim slučajem zloupotrebe vlasti i idiotizma, jer ih je više nemoguće sve nabrojati i što raskrinkavanje očitih prevara, obmana i laži nema nikakvih posledica. Ni pravnih ni političkih.

Građani Srbije se vrte u krug na vrtešci ludila koja se okreće sve brže. Mnogi iskaču sa ringišpila načičkanom figurama Ane Brnabić, Maje Gojković, Marka Đurića ili Nebojše Stefanovića dok još mogu, dok ubrzanje ne postane toliko da bi polomili noge.

Pitanje je zašto nema pobune. Zašto svaki novinar (uključujući Sarapu) ne odluči jednostavno da će se od danas profesionalno baviti svojim poslom u interesu javnosti; zašto svako ko dobije direktivu da ide da klikće Vučiću prosto ne odbije da ga trpaju u autobus; zašto svako zaposlen u državnoj ili opštinskoj upravi, u firmi nekog esenesovskog sponzora, a ko bi želeo da ide na neke građanske proteste, prosto ne ode na proteste; zašto svako od koga se traži da fotografiše svoj glasački listić kao dokaz ljubavi prema Vučiću to ne odbije?

Oni mogu da pritvore ili otpuste 100, 1.000 ili 10.000 ljudi, ali ne mogu sve one koji prepoznaju bolesnu psihopatologiju srpske svakodnevnice i koji bi želeli da žive u normalnom društvu. Da li je zaista potreban Če Gevara, ili u Srbiji postoji dovoljno građanske svesti, svesti da pojedinac sam za sebe može da menja stvari. Samo ako odluči da želi da ih menja.

Ima naravno i onih koji u Vučići vide mesiju i onih koji su dobili stančić i nadaju se stančugi i više ne mogu nazad i onih uprljane savesti koji se samozavaravaju jer drugačije više ne mogu. Ali sve to ništa ne menja na činjenici: stepen ludila i bahatosti ove vlasti raste i neće stati sam od sebe. Zaludno je postalo baviti se svakim pojedinačnim u nizu neprekidnih i nepresušnih slučajeva patološke i kriminalne nenormalnosti i politički subvencionisanog dilentatizma. U pitanjuje je čitav sistem.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak