Kolektivni štrajk glađu

Peščanik, Dejan Ilić 03.07.2019 00:03
Kolektivni štrajk glađu


Vlasnici radnji na severu Kosova kažu da ne mogu da posluju sa robom koja se na granici Kosova sa Srbijom oporezuje 100 odsto. Uz njih su stali svi privatnici sa severa Kosova. I sad tamo ništa ne radi.



U mestima na severu Kosova gde su Srbi većina u toku je opšti štrajk. Već drugi dan, zatvorene su radnje u kojima se prodaje hrana uvezena iz Srbije. Vlasnici tih radnji objasnili su da ne mogu uspešno poslovati sa robom koja se na granici Kosova sa Srbijom oporezuje taksom od 100 odsto. Uz njih su solidarno stali i svi drugi privatnici sa severa Kosova. I tako sad tamo ništa ne radi. Notorni Marko Đurić je pre par dana požurio da kaže da razume to što su „privrednici sa severa Kosova i Metohije najavili zatvaranje radnji“. „Ljudima je prekipelo“, kaže on. Vučić je pak najavio da ima „rešenje za dostavljanje proizvoda na sever Kosova“.

Podsetimo se, vlasti Kosova odlučile su da uvedu takse od 100 odsto na svu robu iz Srbije koja stiže na Kosovo, kao odgovor na kampanju Srbije protiv priznavanja države Kosovo. Ekonomija je tu potpuno potčinjena politici. Takse bi se dakle proverbijalno mogle videti kao – nastavak politike drugim sredstvima. Ali, to nije sasvim precizan opis onoga što se događa. Kako je to pokazao Vladimir Gligorov – malo tu ima ekonomije, pa je onda nije ni tako teško potčiniti politici. Gligorov kaže da ni jedna ni druga strana u ekonomskom smislu ne trpe veliku štetu zbog taksi. Tako je mali obim te razmene. Pa na koga onda „udaraju“ takse?

Iako se čini da je reč o jakom sukobu dve vlasti, na drugi pogled izgleda kao da obe deluju zajedno i usaglašeno. Na udaru politika i jednog i drugog režima nalazi se jedan etnički precizno izdvojeni kolektiv – Srbi na severu Kosova. Šta bi mogao biti cilj takvih politika?

Pogledajmo iz ugla Prištine – tamošnje vlasti ne vode samo bitku za međunarodno priznanje. Njima je važno i da uspostave suverenitet na celoj teritoriji Kosova. Taj suverenitet na severu Kosova ugrožava režim iz Srbije. Pošto je podigao takse, kosovski režim sada ima razlog da znatno pooštri kako kontrolu granice prema Srbiji, tako i poslovanje na samoj teritoriji severnog Kosova. Da ponovimo, nije tu reč o bogznakakvom poslovanju, ali je zato simbolični ulog veliki i za sada mahom preteže na stranu Kosova. Ali, to što se iz Prištine i Beograda pre svega vodi računa o simbolici, ne znači da to nema realnih i teških posledica po živote žitelja severa Kosova.

Iz ugla Beograda – takse se hoće predstaviti kao necivilizacijska mera čiji je cilj da se zagorča život Srbima na severu Kosova. To nije tačno. Već smo videli da je meta tih mera režim u Beogradu. Iz ugla Prištine, sever Kosova je tu samo kolateralna šteta. Pritom, Srbi sa severa Kosova ne bi mogli postati kolateralna šteta, da ih režim iz Beograda ne tretira kao instrument za vršenje pritiska na režim u Prištini. Ali, sve i da su takse zaista uperene isključivo protiv Srba sa severa Kosova, kako generalni štrajk u toku, iza koga sva je prilika stoji upravo režim iz Beograda, može da prisili vlasti u Prištini da ukinu takse i promene politiku. Hajde da to još malo objasnimo.

Pretpostavka režima iz Beograda je da režim iz Prištine radi o glavi Srba na severu Kosova. To se – smatra režim iz Beograda – najbolje vidi na primeru taksi od 100 odsto. Dakle, te takse su uvedene da bi se Srbima sa severa Kosova uskratilo snabdevanje hranom. Umesto da se predloži rešenje i pronađe legalan način da im hrana i dalje stiže, režim iz Beograda odgovara zatvaranjem radnji, dakle potpunom obustavom snabdevanja, kao da ide naruku merama prištinskih vlasti, a ne protiv njih. Kao da nije dovoljno što su se žitelji severa Kosova našli na udaru Prištine, nego se taj udar sada udvostručuje merom iz Beograda.

Ispada tako da je neko u Beogradu smislio i orkestrirao kolektivni štrajk glađu Srba sa severa Kosova. Ali, kada se štrajkuje glađu, pretpostavka je da onome protiv koga se demonstrira životi ugroženi tim štrajkom glađu nešto znače. To bi nadalje značilo da Beograd ipak priznaje da Priština vodi računa i o Srbima sa Kosova. (Naravno da su kosovske vlasti iskoristile priliku i predstavile se kao brižne poslavši kamione sa hranom s jedne na drugu obalu Ibra.) Ali, Beograd je gluplji od toga. On kaže da Priština hoće da otera Srbe sa Kosova, da Srba na Kosovu nema, i onda protiv takvog režima podiže štrajk glađu. To nema apsolutno nikakvog smisla.

Stvari postaju još besmislenije ako se u obzir uzme širi kosovski kontekst. Srbi na južnoj strani Ibra nisu pogođeni taksama. Ni Albanci na severnoj obali nisu pogođeni taksama. Drugim rečima, Srbi koji su pogođeni imaju niz rešenja da ublaže posledice taksi. Ali, režim iz Beograda ne dopušta im da se ta rešenja primene. Kao da je nadgornjavanje Prištine i Beograda važnije od života jedne nemale grupe ljudi. Ako režim u Beogradu zaista želi da Srbi ostanu na Kosovu, onda je kolektivni štrajk glađu najpogrešnije sredstvo da se to ostvari. Štaviše, pokazuje se da Srbi mogu da opstanu samo ako razlabave, ako ne baš i pokidaju veze sa trenutnim režimom u Srbiji.

Pokazuje se tako da takse od 100 odsto, iako iz ekonomskog ugla izgledaju „necivilizacijski“, iz političkog ugla rade dobar posao za vlasti u Prištini. Pored ostalog, te takse su ogolile i prirodu brige režima iz Beograda za Srbe na Kosovu – nije Priština, nego je baš Beograd demonstrirao nehaj za živote tamošnjih Srba. Drugim rečima, Beograd nema pravi odgovor na mere iz Prištine – izuzev štrajka glađu, poput onog koji su novoradikali ovde nedavno već demonstrirali. Reklo bi se da je Priština taksama nadmudrila Beograd. Ali, iz toga se ne može izvući zaključak o pameti tamošnjih vlasti. Naime, čim nema na raspolaganju apsolutnu silu, ovdašnji režim razotkriva se kao neizmerno – glup.

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak