Građani u pokušaju

Peščanik, Ognjen Radonjić 13.06.2019 14:13
Građani u pokušaju


Protesti su usahnuli. Tokom zime, po hladnom vremenu na njima je bilo deset puta više građana nego danas. Često se čuje pitanje zašto je to tako



Većina pobunjenih građana smatra da je za to kriva opozicija: da ona nije izvršila puč i preuzela proteste oni bi i danas bili masovni, a njihovi rezultati daleko konkretniji. Ovo pitanje je vrlo kompleksno, ali je meni upadljiva ta, za ovdašnje prilike već ustaljena praksa, da je za sopstvene neuspehe najlakše okriviti druge. To ova vlast prosto obožava da radi. Ali, nažalost, nije jedina.

Vratimo se u jesen 1996. Dobro se sećam da je nakon nekih mesec dana, i pored očigledne krađe na izborima, protest opozicije bio na umoru. Nekoliko dana pre nego što su se uključili studenti na protestima opozicije je bilo jedva hiljadu građana. Nakon što su se studenti uključili protest je buknuo. I sve to je, nakon višemesečnih svakodnevnih šetnji, bilo jedva dovoljno da se jave prve naprsline u Miloševićevom sistemu. Da bi on konačno pao bilo je neophodno postići jedinstvo još heterogenije opozicije nego što je ova danas, dogodila se još jedna krađa glasova na izborima i ono što je definitivno bilo presudno: doživeli smo NATO bombardovanje. Naravno, sada ide ono čuveno pitanje šta smo dobili smenom Miloševića. Odgovor je da to nikada nećemo saznati, jer bismo morali da uporedimo vladavinu pobednika na izborima do 2012. sa imaginarnom vladavinom Miloševića u istom periodu. Slutim da smo ovako prošli manje loše. Za građane male, zaostale zemlje važno je da shvate da su bilo kakva poređenja sa razvijenim zemljama bespredmetna. Naš izbor se svodi na loše i manje loše rešenje. Ko to ne prihvata, po definiciji dobija loše rešenje.

Današnja opozicija je bezidejna i heterogena bezmalo kao ona iz 1996/97. Zbog toga ne smatram da su oni krivci za sadašnje stanje protesta. Toliko je vremena prošlo od početka protesta da su svi koji danas kritikuju opoziciju imali dovoljno vremena da oforme svoje stranke i ponude svoju platformu za dalje političko delovanje. To se nije desilo. Otuda smatram da su osnovni razlog zašto je protest na umoru građani sami. Ne mislim da su protesti splasnuli pre svega zato što je opozicija htela da preko noći smeni aktuelnu vlast. Upravo suprotno, to su hteli građani, jer da nije tako oni bi danas svoju političku borbu umesto u foteljama i na društvenim mrežama vodili na ulici. Ne razumem primedbu da su protesti postali dosadni i da nije bilo adekvatnog programa za animaciju građana. Treba li da im zaigra mečka? Pa valjda građani znaju za šta se bore. Odgovor svih koji su dolazili, a sada više ne dolaze na proteste je da nemaju vremena i da im je to zamorno. Ima tu i toga da ne podržavaju opoziciju, ali to je samo izgovor i ništa više – ako građani nisu za nasilnu smenu vlasti, a nisu, onda je jedini način da se ona osvoji na izborima. Da bi se vlast osvojila na izborima, građani treba da imaju svoje političke predstavnike. Ukoliko nisu zadovoljni sadašnjom ponudom, elementarno je da osnuju svoju političku partiju. Alternativa je da im niko nije po volji, što je ključ uspeha vladajuće garniture. Da ponovim: naš izbor se svodi na loše i manje loše rešenje. Ko to ne prihvata, po definiciji dobija loše rešenje.

Na koncu, ko brani građanima nezadovoljnim ulogom opozicije da organizuju sopstvene proteste? Ako je nekada šetalo 15.000 ljudi, a danas ih je mozda 2.000, zašto tih 13.000 ne organizuju sopstvena okupljanja sa raznolikim programima animacije? Da li im to opozicija brani? Šta uopšte znači zamor materijala u borbi za slobodu? Opet, ako je opozicija preuzela proteste, da li je moguće da ona u Beogradu nema ukupno 10.000 članova? Gde su njeni stranački aktivisti? Zašto nisu na ulicama?

Da podsetim, protesti su započeli zbog prebijanja opozicionog političara Borka Stefanovića u Kruševcu. U poslednjih mesec ili dva je organizovano nekoliko prebijanja opozicionih aktivista bez ikakve reakcije građana na ulicama. Štaviše, njihov broj opada. Evo, imamo poslednji primer prebijanja studenata u Novom Sadu. Da vidimo da li će zbog toga, kao posle prebijanja u Kruševcu, da buknu protesti na ulicama Beograda. Ne verujem. Da li će za to biti kriva opozicija? Rečju, ukoliko građani ne shvataju zašto izlaze na ulice, tu im niko ne može pomoći. Za slobodu se moramo izboriti sami i niko nam je neće pokloniti. Ni vlast, ni opozicija – vlast neće, a opozicija, i da hoće, to ne može bez nas.

U subotu sam na protestu video stariju ženu na štakama. Bilo je vruće, žena je bila izmorena i iscrpljena. Jedva je disala i bila mokra od znoja. Ali je koračala i do kraja nije posustala. Mladi ne veruju u promene. Jedva čekaju da završe fakultet i pobegnu glavom bez obzira. Kada pitam studente zašto nisu na ulicama, oni mi kažu da je u toku ispitni rok. Bez njih, teško da može bilo šta da se uradi. A ne može ni bez političkih partija na koje su pobunjeni građani, barem tako izgleda, prilično gadljivi. To stvara vrtlog koji ovu vlast izbacuje na površinu, dok njeni protivnici tonu na dno pod sopstvenom težinom. Ukoliko ne budemo bili u stanju da u ravni prioriteta na pravo mesto postavimo lenjost i sujetu sa jedne i slobodu sa druge strane, ostaćemo samo građani u pokušaju.

Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak