Odrastanje po dr Spoku

Politika, Boško Jakšić 10.06.2019 21:34
Odrastanje po dr Spoku


Aleksandar Vučić danas puni dve godine: 31. maja 2017. položio je predsedničku zakletvu. Ukoliko želite bolje da upoznate slavljenika, isključite televizor i pročitajte dr Bendžamina Spoka, svetski poznatog pedijatra, čija je 'Nega beba i dece' nezamenljiv vodič za razumevanje deteta.



Greše oni koji tvrde da mnogo šta ovde „nije normalno”. Sasvim je normalno – za dvogodišnjaka. Odrasta Aleksandar u vremenima kada, poput zaštitnika građana, dobijamo i zaštitnika dece. Uključujući i one obesne čije postupke branimo sleganjem ramena: takav je, šta ću mu ja. Bolje dete nemamo, gore teško da bismo izmislili, što reče onaj seljak iz Kotraže.

Naš slavljenik gestovima pokazuje da bi da njegova bude poslednja. Posebno kada ga pozovu na „srećnu” televiziju, koja je nacionalnu frekvenciju dobila kao dečja. Dete se „pomalo ponaša kao neko ko se oseća mučenikom... Ono zaista postaje nasilnik. Traži da se čini sve što hoće i kako je uvek radilo. Ono se razbesni ako se neko upliće u njegove poslove ili ako mu posprema igračke”, piše autor druge najprodavanije knjige na svetu, posle Biblije. „Ponaša se kao osoba koja bi da bude gazda, čak i onda kada ga niko ne uznemirava”, objašnjava dr Spok i dodaje: „Negativizam dostiže nove visine i prima nove forme posle dve godine”. Auh!

Dete ima razbuktalu maštu, manipuliše činjenicama i voli da izmišlja gradeći sopstveni svet i paralelnu stvarnost, piše dr Spok. Aleksandar je tvrdio da je rođen u inkubatoru. Simp(tom)atične dečje laži, što bi rekli. Dete će pre reći da drugi (građani) vole da lažu nego što bi priznalo da ne govori istinu. Da je stariji, Aleksandar bi postao apsolutni rekorder po broju datih i neispunjenih obećanja. Sanjao bi da je Srbiju uveo u zlatno doba, a opoziciju izveo iz parlamenta. Našao bi rešenje za Kosovo, a onda bi pokunjeno priznao poraz.

Tvrdoglavo dete se ne izvinjava, sem u slučaju krajnje nužde. Kada nešto pokvari, pažnju (roditelja) bi da preusmeri na nešto nevažno. „Dve godine je veliko doba za prenemaganje”, kaže dr Spok, pa je „borba volja sa dvogodišnjakom umarajuća”. Zaista zna da bude. Prkosno stisne usne kad ga pitaju ko je polomio čašu u Savamali. Voli da radi šta hoće. Ume i da se inati. Iz inata produži konferenciju za štampu dok demonstranti blokiraju zgradu Predsedništva. Iz inata kaže da će se „kao svi drugi” (oko Kosova) praviti blesav.

Deca su sebična. Žele sve sa sebe. Vrište i udaraju po podu ako ne dobiju šta hoće. Nemoj neko da pokuša da malom Aleksandru uzme igračku vlasti. SNS-zvečku koja tako zavodljivo bruji ispunjena zvukovima raporta premijerke i ministara, bataljona državnih sekretara i podsekretarica, armije lokalnih funkcionera, policije i vojske, tužilaca, direktora i vođa navijača, umilnih udvaranja, poslušnih medija.

Razmaženo dete kaže: „Neću šargarepu”. Aleksandar kaže „Nema te sile koja će me naterati da razgovaram sa liderima opozicije”. Kao i sva deca, igra se žmurke. Voli da (kolima) utekne pa da ga obezbeđenje juri „kô u ’Otpisanima’”. Svako dete voli teatralnost. Natera se na suze (u Nišu) da bi dobilo simpatije, a u drugoj prilici želi da pokaže da je ljutito hrabro. Skriven iza hrabrosti, roditeljima stalno hoće da kaže da ga proganjaju „mrzitelji” i neki zli novinari. Kada se suoči s autoritetima, dvogodišnjak kaže: „Neću više nikada”.

Dete voli laskanje. Aleksandar se takvima okružio. Nije našao za shodno da kaže da preteruje onaj koji tvrdi da će se u Srbiji za dve decenije vreme meriti po – Vučiću. „Priroda deteta tera ga da odlučuje za sebe i da se odupire pritiscima drugih ljudi. Pokušaj da vodi bitku bez mnogo iskustva dovodi ga da se zatvara u sebe.” Mali Aleksandar ne veruje mnogo okolini. Otvoreno pokazuje da ga nerviraju drugari u jaslicama koji mu se ne dopadaju, ponekad i slika neke male Angele koju su mu pokazali. Uvažavanje okoline nije mu svojstveno. Saveznike zna da u besu gađa pepeljarama. Ima dr Spok objašnjenje: „Dvogodišnjaci se ne igraju mnogo zajedno. Nema svrhe pokušavati da dvogodišnjaka naučite da deli, on za to jednostavno nije spreman.”

Šta ćemo sa izlivima besa? Zašto deca grizu? – pita dr Spok. „Možda se ne može dovoljno naviknuti na drugu decu, kao da su mu oni suparnici, pa misli da su opasni i da mu žele zlo”. „Dvoipogodišnjak čak protivreči samom sebi.” Prikazao bi se kao da zna sve, a kada mu zatreba deluje kao da ne zna ništa. Aleksandra muči pesimizam koji je kod sebe prepoznao, a hteo bi svetlu i veselu budućnost.

Ima dvogodišnjak problema da se odluči, a kada se odluči, onda bi to da menja jer je njegovo razumevanje sveta još ograničeno, kaže dr Spok. Otud konfuzija rođendanca koji nije siguran da li put ka EU vodi preko Brisela ili Moskve. Ne zna ni šta će sa narodom: jednog trenutka mu zahvaljuje, drugog ga kritikuje za lenjost. „Deca obezbeđuju snagu, ali roditelji moraju da upravljaju.” Svi mi smo Vučićevi „roditelji”, birači, Skupština, mediji... Roditelji su red i zakon. Mi smo rodili njega, ne on nas. Biće da grešimo jer smo dvogodišnjaku dopustili da se besno baca po samoposluzi što nije dobio još jedan lilihip. Greška je što smo mu prepustili da o svemu odlučuje sam.

Dvogodišnjaštvo ne traje zauvek. „Automatski otpor i neprijateljstvo se kod većine dece smanjuje. Kada ima tri ili četiri godine, dete je već naučilo da gruba agresija nije dobra”, piše dr Spok. Opozicija ne veruje da je Aleksandar to u stanju, ali slavni pedijatar poručuje: „U međuvremenu, zapamtite da cenite sebe zato što ostajete mirni i racionalni – što nije lako kada vaš dvogodišnjak poludi.”


Izvor



Anonymous
Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak