Prepisivanje

Peščanik, Rastislav Dinić 13.05.2019 11:50
Prepisivanje


Hvala komisiji Fakulteta organizacionih nauka na nalazu u vezi sa prepisivanjem u doktoratu, tj. naučnom radu Siniše Malog, u kojem se kaže doslovno ovako – jeste prepisivao, ali to nije bitno.



Hvala komisiji Fakulteta organizacionih nauka (čuješ, nauka!) što je otvorila oči i onima koji su ih do sad (uglavnom na Univerzitetu) najčvršće držali zatvorenima. Njen nalaz u vezi sa prepisivanjem u tobožnjem doktoratu to jest naučnom (ej, naučnom!) radu Siniše Malog kaže doslovno ovako – jeste prepisivao, ali to nije bitno.

Napravimo se za trenutak blesavima, i na osnovu onoga što znamo da naučni rad mora da bude, prokomentarišimo neke od nalaza dotične komisije. U svojoj dijagnozi, komisija kaže da u najvećem broju slučajeva, autor naučnog rada Siniša Mali ne ume da koristi navodnike, to jest ne zna kako se citira tuđi tekst.

Svaki polaznik doktorskih studija na prvoj godini svoje škole mora da nauči nešto što se zove metodologija naučnog rada. U boljim školama to se uči već na prvoj godini osnovnih studija. U najboljim srednjim školama deca to nauče već u prvom polugodištu prvog razreda. U metodologiju naučnog rada pored ostalog spada i to kako se citira, to jest kako se koriste navodnici.

Doktor Siniša Mali je navodno prošao kroz čitav obrazovni proces, i to tobože uspešno, završivši sa sada potvrđenim najvišim zvanjem doktora nauka (da, da, nauka!), a da nije naučio kako se citira, to jest gde se, kako i zašto stavljaju navodnici. Nazdravlje nam i škole i nauka! Komisija FON-a zaključila je da se naučnik može biti i bez toga, dakle bez osnovnog znanja kako se sklapa naučni rad (šta rad, rečenica!).

Svaki student u poslednjoj fazi rada na svojoj doktorskoj tezi muku muči sa brojem potrebnih strana za jedan takav rad. Pošto to nikako ne moraju svi da znaju, recimo samo da postoji minimalna dužina doktorskog naučnog rada, i sve što nema potreban broj strana, ne priznaje se kao validna teza. Jeste, delom je to čisto formalni razlog, ali delom je i izvedenica iz iskustva – na koliko se strana može izložiti utemeljena teza.

Kakav god da je, formalni ili suštinski, taj uslov stoji i mora se ispuniti. Komisija FON-a utvrdila je da je Mali doslovno prepisao dvadesetak strana tuđeg teksta. Iako je prepisao, kaže komisija, to ne utiče na kvalitet njegovog rada. Ali, treba reći komisiji da to opravdanje nije bitno i ne dotiče suštinu ovog konkretnog uslova rada na tezi. Naime, ako je sa tih dvadesetak strana Mali ispunio minimum, a izgleda da samo tako jeste, onda njegova teza ne ispunjava uslov da bude doktorska.

Recimo da to što je prepisano zaista nema veze sa osnovnom tezom Malog. Dva su izvoda iz toga dalje moguća, pored onog ključnog da teza nema dovoljno originalnih strana da bi bila prihvaćena. Prvo, u doktoratu Malog se nalaze delovi koji nemaju veze sa osnovnim sadržajem njegovog rada, što takođe ruši njegovu naučnost. Drugo, na manjem broju strana malo je verovatno da neko iznese validnu tezu, izuzev ako taj neko nije genije. Komisija ipak nije otišla tako daleko da tvrdi da je Mali genije. Ili, možda jeste. Kako to vama zvuči – Mali je genijalni naučnik!

Pored ovih osnovnih primedbi, dovoljnih da se titule oduzmu ne samo Malom nego i svim članovima komisije, i ne samo njima nego i onima koji su ih tu izabrali, i ne samo njima nego i ustanovi (dakle da joj se oduzme status visoke škole) u čije su ime radili, i ne samo ustanovi nego i univerzitetu u čijem sklopu je ta obrazovna (uh, obrazovna!) jedinica, a sa univerzitetom i svima koji na njemu rade. Raša Karapandža, akademski zviždač, prvi koji je skrenuo pažnju na kvalitet (eh, kvalitet!) rada Siniše Malog, našao je i niz drugih, daleko finijih i bolje argumentovanih razloga za sud o nedopustivo slabom zaključku komisije.

Ali, sve je to nebitno. Jer komisija se nije ni bavila kvalitetom rada Siniše Malog. Evo šta je komisija uradila. Prvo, komisija je utvrdila da naučni rad Malog nije naučni. Pa pošto nije naučni, nebitno je šta i kako u njemu stoji. Dakle, uvid da je Mali prepisivao bio bi važan da zaista govorimo o nauci. Ali, pošto ne govorimo, nije važno što je prepisivao. Odatle sledi i niz drugih bitnih izvoda.

Prvo, nije bitno što prepisivanje upućuje na negativan sud o akademskom poštenju Siniše Malog. Mali nije ni pošten ni častan čovek, pa uvid u to da je prepisivao ništa suštinski ne menja u vezi sa njegovim moralnim integritetom.

Nadalje, FON nije ni naučna ni školska ustanova, pa je nebitno da li se tamo doktorira, ili se završavaju studije na nižim nivoima, tako što se krade i prepisuje ili ne. Nadalje, Univerzitet u Beogradu nije ni naučna ni školska ustanova pa je nebitno što u njegovom sklopu postoje jedinice koje nisu ni školske ni naučne. Konačno, Srbija nije država, pa je nebitno što u njoj postoje škole koje nemaju blage veze ni sa obrazovanjem ni sa naukom. Štaviše, nebitno je što tu državu vode nečasni ljudi, skloni lopovluku, bez trunke ljudskog integriteta. Komisija nam je sve to brutalno otvoreno saopštila, i za to joj – hvala.

Samo još jedan važan detalj iz ove tragikomične priče, za sam kraj. Od njih četvorice, samo je jedan član komisije iz Srbije. Zato im je i bilo tako lako da nam saopšte istinu. Oni sa tom istinom ne moraju da žive. Ne moramo ni mi, ali, eto, živimo. Kao i ovaj jedan nesrećni (bolje je da na samom kraju koristimo eufemizme) domaći član.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak