Taoci i saučesnici

NIN, Zoran Preradović 09.05.2019 19:10
Taoci i saučesnici


Vučić će morati da bira između sopstvene sramote i opstanka na vlasti, a ne bi mu bila prvina, i odlaska. Tad ćemo saznati i cenu njegove glave



Ako još neko nije shvatio da serija zloslutnih i dobro ciljanih poruka srpskog predsednika Aleksandra Vučića, od kojih poslednja treba da ga abolira od potencijalnog gubitka Kosova, ima za cilj svaljivanje odgovornosti na građane i spasavanje sopstvene glave – teško da mu iko može pomoći da razume stvari. Ova poslednja, u kojoj tvrdi da će Kosovo u budućnosti dobiti nezavisnost i suverenitet na celoj teritoriji, ali ne zato što on hoće da ga prizna, već zato što nije prošlo rešenje (razgraničenje) koje je on nudio, posebno je bezobzirna, jer je formacijski koncipirana da građane učini taocima strategije koja podrazumeva puku kupovinu vremena do konačnog trenutka istine. A Vučić je za podršku Zapada obećao mnogo - nadajući se, a sva je prilika da će ta obećanja ispunjavati - strahujući. Otežavajuća okolnost za njega je to što ta taktika ima svoj rok trajanja, a u ovom slučaju on je dramatično skraćen.

I još reče predsednik da su mu otkinuli glavu, jer su napadali predlog o razgraničenju s Albancima, koji nisu čuli, i upita se kako su mogli da napadaju nešto što nisu čuli? Prema sopstvenom priznanju, taj predlog izneo je u Briselu oktobra prošle godine. Samo što ga nije ni izneo ni razložio građanima, opoziciji ili nedajbože parlamentu Srbije… Kome god da je može biti nameravao. A što se tiče glave, ako je već metaforično otkinuta, ne mora dalje da brine.

Problem je što je i tu u zabludi, građani pokušavajući da sagledaju dubinu sopstvene nesreće nisu to u stanju da učine. Glavu otkida neko drugi. Mogao je o tome da prozbori koju sa Borisom Tadićem, kome su skinuli glavu kada je odbio zahtev Angele Merkel da ukine srpske institucije na severu Kosova. Baš ono što je Vučić učinio po dolasku na vlast, ubeđujući sebe da je nemačka medicina das beste čak i za skidanje glave. Na stranu sad što je u Briselu sporazum parafirao tadašnji premijer Dačić i što će možda pravno obavezujući sporazum potpisati Ana Brnabić, sluzavi trag uvek će i nepogrešivo voditi do Vučića.

Uzimajući u obzir i olakotnu okolnost - nasleđe preteškog kosovskog bagaža koji nije samo amanet sadašnje vlasti i politikantsko kalkulisanje da se javnosti saopšti da se onog junskog dana 1999. u Kumanovu desio početak kraja, Vučićeva strategija pati od hroničnog nerazumevanja globalnih procesa. Predsedniku bi zaista moglo doći glave ideološko nasleđe iz radikalskih dana da svet koji je otimao Kosovo od Srbije više ne postoji i nerazumevanje da svet koji će vratiti Srbiji Kosovo još nije rođen, niti se zna da li će ikada biti.

Ako je Tramp možda negde i izgovorio da bi ko¬rekcija granica mogla biti rešenje, to je samo zato što je Amerika izgubila presudno veliki kontrolni paket u Briselu i dobro razumela da Evropska unija ne može da spreči uplitanje Rusije.

Više deluje kao kontrola štete nego ozbiljan naum, mada ga ne treba ni sasvim isključiti. A što se Rusije tiče, neće pomoći ni Putinu ciljano darivani šarplaninac Paša, Kremlj neće ići preko granice sopstvenog interesa - prisustva na Balkanu.

Ako su to koordinate u kojima će se ubuduće stvari kretati, onda možda možemo da naslutimo kako će partija teći. Srbija je već u skladu s briselskom doktrinom ponudila mnogo, previše, možda ne baš sve, ali blizu. Priština će u skladu s vašingtonskom agendom tražiti to sve. I tu leži odgovor na pitanje kako će se igra završiti. Vučić će morati da bira između sopstvene sramote i opstanka na vlasti, a ne bi mu bila prvina, i odlaska. Tad ćemo saznati i cenu njegove glave.

Umesto optužbi na račun sopstvenih građana, predsednik bi u međuvremenu mogao da izabere da Srbiji saopšti istinu da je bio saučesnik Miloševićeve kratkoumne politike. I ma kako ona bolna bila, takva istina došla bi kao neka vrsta olakšanja, možda bi ga mogla odvesti i u istoriju, a plaćena cena biti zalog neke nove politike. Jer ništa, u politici naročito, nije doveka. Posebno ne granice. Pa makar to zvali i razgraničenjem.

Ovako, državna doping politika o krivcima, koja se nekontrolisano ubrizgava kroz poslušne medije, postaje opasna igra u glavu sopstvenog naroda, a Vučić bi morao računati i na povratni efekat i činjenicu da svaka laž, makar izgovorena i u politici, nije produktivna.

I da, ako se obistini njegovo predviđanje s početka teksta, pošteno je reći, on neće biti jedini krivac, ali će svakako biti jedan od dvojice najzaslužnijih.

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak