BGmestan

Danas, Slaviša Lekić 23.04.2019 11:07
BGmestan


'Pobedićemo, bez obzira što se i danas kao i nekad protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji, oni van zemlje sa onima u zemlji. NJima poručujemo da uopšte nismo plašljivi i da u svaku bitku ulazimo'



Ne, nisu ovo reči Aleksandra Vučića: ovo je rekao Slobodan Milošević, predsednik Saveza komunista Srbije, na Ušću 19. novembra 1988, kada je održan „Miting bratstva i jedinstva“, koji je po mnogima predstavljao hepening njegovog ustoličenja.

„Igrom istorije i života, izgleda da je Srbija baš ove godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo, da bi tako proslavila istorijski događaj koji je imao veliki istorijski i simbolični značaj za njenu budućnost.“

Ni ovo nije rekao Vučić već Milošević na Đurđevdan 1989, tokom vidovdanske proslave 600. godišnjice bitke na Gazimestanu, kao krune jednogodišnje aktivnosti naroda na političkoj sceni.

Ali je gotovo sve ove reči Vučić rekao tokom svog putešestvija nazvanog „Budućnost Srbije“, u kampanji obilaska svih kutaka zemlje, tokom koje su više kilometara prešli oni koji su mobilisani da slušaju Vučića nego predsednik koji je doputovao u „njihov“ grad.

Sreća u nesreći je što Vučić nikad nije imao tu sposobnost Miloševićeve komunikacije s masom. Miloševićev način „udvaranja“ brzo je izgubio dimenzije uobičajenog političkog odnosa – moglo bi se reći da je taj njihov odnos imao naznake fanatičnog, gotovo religijskog verovanja. Zahvaljujući tome, na Gazimestanu je okupio jedan i po, a na Ušću gotovo milion ljudi.

Vučić je opsenar koji improvizuje svoj nastup, uključujući čak i brojke i činjenice, a svakodnevno jahanje javnom scenom od njegovih je obraćanja napravilo dosadnjikavi monolog, koji čak i fanove ostavlja ravnodušnim.

Otud i tako mizeran odziv na gotovo svakodnevnim „događanjima naroda“, gde mučene ljude dovoze autobusima („To je tona zemljoradnika, inženjera i profesora…“, što reče čuveni DB analitičar Boža Spasić), motivišu ih sa hiljadu dinara, sendvičem & sokom, a onda vrate u sivilo varoši koja je „tamo daleko“ od budućnosti o kojoj su slušali!

Simboličan je i odjek u okruženju: izuzev mitinga u Beogradu, mediji iz negdašnjih bratskih republika gotovo da ne zarezuju „veličanstvene“ skupove „naprednjačkih“ sendvičara koje je SNS, verovatno u nameri da to bude duhovito, uvrstio u jedan od svojih treš spotova.

Raspoloženje u jugoslovenskim medijima uoči mitinga na Ušću čak je pretočeno u vic u kojem Milošević završava govor, izuva cipele, zagazi u vodu, došeta do mesta gde se Sava ljubi sa Dunavom, mahne i vrati se na obalu.

Sutradan Politika piše: „Čudo neviđeno, Milošević hoda po vodi“!

Vjesnik izveštava: „Milošević ne zna da pliva“!

A Delo – negde između: „Milošević došao na pola puta i vratio se nazad“.

Šta je vic sa ovog Vučićevog Ušća/Gazimestana: da se Bora Čorba prodao iz patriotskih razloga?!

Tadašnji srbijanski mediji danima su opširno izveštavali uoči i nakon Gazimestana: Politika je proslavi posvetila osam strana, a Politika ekspres, koju su ironično zvali i „Slobodanka“, o mitingu je izvestila na 11 strana!

Vučićevi mediji obeležili su beogradsku „Budućnost Srbije“ unisonim izveštavanjem, iščekujući do poslednjeg časa da dronovi Željka Mitrovića u glavu prebroje „mitingaše“, raportirajući svi do jedan da je Beograd pohodilo 150.000 ljudi.

Dominirali su Informer, s naslovom „NAJVEĆI MITING IKADA: 150.000 složno za Srbiju“, i Politika, koja je pod težinom pameti glodura Žarka Rakića naslovnu okitila sa šest istorijskih reči „Pod težinom Srbije, slegao se Beograd“!

Na Gazimestanu se klicalo Kosovu, Srbiji, dobro – i Miloševiću („Otkad nesta Karađorđe, mi nemasmo boljeg vođe“ ).

Na Ušću se skandiralo Miloševiću, ali i pevalo „Druže Tito, mi ti se kunemo“.

U Beogradu, pre neki dan, jedino što se čulo bilo je inventivno – „Aco, Srbine“ iako je Aca Lukas završio „veličanstveni koncert“ (by Peđa Sarapa) sat pre nastupa predsednika Srbije.

Sa Gazimestana je zapamćena rečenica koja nije bila samo pretnja već i obećanje:

„Danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“.

Ušće je obeležio pisac Milovan Vitezović čuvenom rečenicom:

„Ovu 1988. godinu istorija će zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod“.

Ja nemam dilemu po čemu ću pamtiti Vučićev oproštajni miting u Beogradu:

„Nisam čuo šta je pevao Bora Čorba, ne znam da li je otpevao jednu pesmu koja bi najbolje legla ovima od prošle subote (pristalice opozicije, prim. a.) – ‘Ostani đubre do kraja’, a to je divna pjesma, istinita“, obratio se prisutnima Ivica Dačić, lider SPS-a.

To je ključna poruka mitinga posle kojeg je izvesno da je vrhunac vladanja gotovo plebiscitarnog autokrate i njegovog rashodovanog prirepka iz redova socijalista – iza nas.

U to me je zorno uverio i sam Vučićev govor, nadrealno isprazni skup reči & opštih mesta, kojima je pokušao da sunovrat društva predstavi kao kapitalnu pobedu svoje politike.

Zato moram da priznam da nisam načisto čemu je služio ovaj miting.

Sem ako nije premeravanje u pitanju.

OK, Vučiću, tvoj je veći!

Šta dalje?!

P.S. Ovaj tekst pisan je tri dana nakon što je Velja Ilić pisao SANU. Ali – ČASNA REČ!


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak