Menjajte prvo sebe, pa tek onda svet

Novosti 08.04.2019 14:28
Menjajte prvo sebe, pa tek onda svet


Da li se isplati ispravljati „krive Drine“: Izazov je u nalaženju balansa, mudrost je proceniti šta i kako možemo da promenimo, ali i kada i zašto treba da odustanemo Kada smo gladni pravde a nestrpljivi, takva je i naša inicijativa



Sve su Drine ovog svijeta krive, nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti, nikad ne smijemo prestati da ih ispravljamo". Ovo nam je u amanet ostavio naš veliki pisac i nobelovac Ivo Andrić, a sigurno se svako od nas zapitao ima li smisla isterivati pravdu po svaku cenu i bar pokušati promeniti nešto što je naizgled nemoguće. Da li se isplati ispravljati krive Drine i koja je satisfakcija, šta dobijamo a šta gubimo? Psiholog, psihoterapeut i edukator Ivana Paunović smatra da postojanje inicijative da nešto promenimo na ličnom ili društvenom planu predstavlja važnu odliku zrelosti. Ona nije značajna samo za konkretne promene, već i za nas lično, za našu dušu.

- Sve su Drine ovog sveta krive, možda to znači da treba da odustanemo od pokušaja da ih ispravimo - kaže za "Život plus" Ivana Paunović. - Tvrdoglavost, inicijativa i istrajnost, nisu isto. Imati inicijativu, biti istrajan i hrabar znači i krčiti nove staze. Ali to takođe znači biti u kontaktu sa realnošću, sa svojim željama i snovima. Nije problem ni u realnosti ni u snovima, izazov je u nalaženju balansa. Mudrost je proceniti šta i kako možemo promeniti, ali i kada i zašto treba odustati. Ukoliko izgubimo balans, padamo ili postajemo zadrti i iscrpljeni - ili pasivni sa anesteziranim snovima. U oba slučaja rezultat nije dobar.

Naša sagovornica objašnjava koliko može da nas košta isterivanje pravde po svaku cenu:

- Prema sebi i drugima možemo biti agresivni na različite načine, a tvrdoglavost je pasivan tip napada. Jedna vrsta pobune protiv onoga što nam se ne dopada. Obično se to dešava kada osećamo da je nemoguće da delamo po nekom pitanju. Tada nam je samopouzdanje ugroženo i umesto da to prihvatimo ulazimo u neprekidnu i iscrpljujuću borbu za povratak samopouzdanja. Problem je što ne možemo lako da ga povratimo, niti da promenimo situaciju. Drugima postajemo teški, ostajamo iscrpljeni i bez snage za stvarna rešenja. Tek sa prihvatanjem ograničenja možemo pomeriti neke granice i ujedno povratiti samopouzdanje. Prihvatanje da nešto ne možemo promeniti često otvara put ka novim rešenjima.

Što na um to na procenu

Dakle, ne treba uvek odustajati, niti tvrdoglavo verovati da ne postoji drugi način. Ukoliko želimo da postignemo cilj, moramo proceniti trenutak i situaciju, naglašava Ivana Paunović. Sve zavisi od mere, a jedino istrajnost daje rezultate.

- Lako je "što na um, to na drum", ali znamo kako to može da se završi - ističe Paunovićeva. - Druga mogućnost je "što na um, to na procenu", na vaganje uz strpljenje i kreativnost, pa onda na drum. Mnogo pričati nije isto što i mnogo reći. Mnogo raditi nije isto što i mnogo obaviti. Nije svako traženje pravde konstruktivno, niti svaka inicijativa zrela. Koliko god da smo nečega gladni, alavost nije rešenje. Glad nećemo rešiti grabljenjem i napadima. Moramo da nađemo šta nam treba - najbolju hranu. Treba je i svariti. Kada smo gladni emocija, pravde i ciljeva, a nestrpljivi, bez tolerancije na frustraciju, onda je takva i naša inicijativa. Tada je čovek nametljiv, tvrdoglav, opstruktivan i često bez osećanja za druge. Grabi da uzme šta mu treba, sada i odmah, zanemarujući znakove i upozorenja na putu. I, zaista, teško je kada nemamo nešto što želimo i smatramo da nam pripada, ali alavošću samo opterećujemo organizam. Što je najbitnije, ostaćemo gladni sa osećajem mučnine. Cilj tada ne samo da ne opravdava sredstvo nego ga ni ne ostvaruje. Zato je izazov da ne zanemarujemo realnost, ali ni naše potrebe, već da dobro balansiramo, uložimo napor i trud. Da imamo osećaj za druge, za uzajamnost. Manipulacija sobom i drugima nije rešenje već otvaranje vidika, kreativni pristup situacijama i životu. Da je lako svako bi imao takvu inicijativu. Da je nemoguće ne bismo o ovome ni pričali.

Ne treba težiti savršenstvu

Psiholog i psihoterapeut Ivana Paunović podseća i na mudre reči Duška Radovića da "pre nego što popravimo svet, popravimo česmu u svom stanu ili makar zub, svet bi bio mnogo srećniji i lepši".

- Te promene ne samo da ne moraju biti naočigled velike, već najčešće i nisu - smatra Paunovićeva. - Veliko drvo počinje od semena. Tek listom naslućujemo biljku. Ako smo fiksirani na list ne vidimo drvo koje može da izraste. Ukoliko se fokusiramo na prepreku, ne vidimo cilj. Strpljenje i poverenje i na prvi pogled pasivnost nisu isto što i odustajanje - štaviše. Drine se ne ispravljaju samo frontalnim napadom. Inicijativa nije samo juriš, ona je plan, poverenje i vera. Mudra i strpljiva. Ne moramo uvek da vičemo da bi nas čuli. Promene imaju neki red. Menjanje sveta počinje menjanjem sveta u nama. Ne samo da počinje nego je uslov. Ako bez smisla menjamo, napadamo, otporašimo, znači da nismo sredili svoj svet. Znači da nas "vozaju" motivi koji nam nisu do kraja jasni, emocije kojima ne vladamo, već one nama. Tako i sa najboljim namerama idemo kao "muve bez glave". Dovoljno su promene zahtevne da ne moramo da ih komplikujemo.

Ivana Paunović naglašava da ne moramo da se plašimo savršenstva, jer ga nikada nećemo dostići:

- Čovek nije savršeno biće, a zašto bi i bio. To što ne možemo dostići savršenost, ne znači da treba da odustanemo od rada na sebi. To što nećemo dostići cilj posle kojeg nema dalje, ne znači da ne treba da budemo bolji. Možda je i to ispravljanje neke krive Drine. Koliko god upoznaje sebe, čovek razvija sopstvene potencijale i napreduje, uvek ima još neki izazov ispred sebe. Rad na sebi nema kraj. Toliko je zadovoljstva na putu. Ukoliko cilj vidimo kao proces upoznavanja sebe, veštinu razumevanja sopstvenih motiva i želja, videćemo i rezultat. Svet je onakav kakvi smo mi.

Menjajte prvo sebe, pa tek onda svet

EMOTIVNA KALKULACIJA

TVRDOGLAVOST može do te mere da ovlada čovekom da postaje gotovo prinuđen da radi uvek protivno volji drugog i onome što se od njega traži. Tada svako povinovanje granicama i pravilima vidi kao gubitak svoje volje.

- Posmatrajući decu možemo videti koliko umeju da uživaju u satisfakciji odbijanja da uskrate sebi i ono što su stvarno želeli - kaže Ivana. - Odbijanje postaje značajnije od želje i samog cilja. Ništa manje snažno, ali često manje primetno, i odrasli umeju da uživaju u tome da prkose, toliko da su spremni da se odreknu autentičnih želja. Emotivna kalkulacija i krajnji saldo pokazuju gubitak autentičnosti i živaca. A dobili smo nametanje svoje volje. Ispostavlja se da to i nije neka trgovina sa životom, a ume da bude naporno drugima koliko i nama.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak