Partija šaha

NIN, Vesna Mališić 24.03.2019 11:53
Partija šaha


Vlast odbija da razume širinu i suštinu protesta koji tinja. Ne mogu u optužbu da lopovi iz opozicije hoće da se dokopaju vlasti da bi nastavili da kradu, da stanu sva pojedinačna nezadovoljstva zbog kojih građani izlaze na ulice ili se tek spremaju da zavežu pertle i krenu



Bilo je samo pitanje trenutka kada će Rubikon biti pređen. Jer samo su naivni mogli da veruju da će se građanski protesti, koji traju već tri meseca u devedeset gradova Srbije, medijski ograđeni od javnosti, izolovani i zatvoreni u neku vrstu političke zagrade, gluve sobe ili paralelne stvarnosti, ugasiti „sami od sebe“, što je sve vreme priželjkivala vlast. I potpomagala finim podzemnim radovima unošenja razdora i sumnji u ionako slabe veze među organizatorima i liderima protesta, podsticanim medijskom satanizacijom i kompromitacijom istaknutih pojedinaca u protestu. Izolovane oaze nezadovoljstva, naspram vlasti koja ostavlja utisak da je se to uopšte ne tiče, trebalo je da deluju obeshrabrujuće i za najupornije bundžije. Pa da se i ovi protesti, pre nego što grane prolećno sunce, nazovu još jednim propalim. A onda se desio upad građana i dela opozicije u zgradu RTS i kompletna scenografija pobune se promenila. Na scenu ulaze kordoni policije, hapšenja po margini protesta, najave kontramitinga i solo role predsednika Srbije koje treba da pokažu kako je „tvrd orah“ i da se „nikoga ne plaši“. A onda i rat video-klipovima koji dokazuju poželjnu verziju događaja.

Lako je osuditi upad u RTS kao nasilje. Sa tim bi se verovatno složila i većina koja se našla na mestu događaja. Ali dok vlast bude procenjivala ko je na dovoljno prihvatljiv način osudio taj rizičan čin, ne bi trebalo izgubiti iz vida da je i medijsko prećutkivanje razloga koji izvode građane tako uporno na ulice - takođe nasilje. Odsustvo debate o uskraćenim slobodama isto tako je nasilje. Kao što je nasilje i vulgarna satanizacija svih organizacija, grupa i istaknutih pojedinaca u protestu. Kao što su i kampanje diskvalifikovanja lidera opozicije, bez sudskih dokaza i epiloga, nasilje. Laž je ozbiljno nasilje – koje rađa nasilje. Laž o karakteru protesta. Laž o pojedincima koji govore na protestima. Laž o vezama organizatora protesta čak i sa Tačijem i Haradinajem. Laž kao dominantna strategija vlasti u odnosima sa svima koji drugačije misle.

Ono što odbijaju da shvate je širina i suština protesta koji tinja. Ne mogu u optužbu da lopovi iz opozicije hoće da se dokopaju vlasti da bi nastavili da kradu, da stanu sva pojedinačna nezadovoljstva zbog kojih građani izlaze na ulice ili se tek spremaju da zavežu pertle i krenu. Problemi ne nestaju time što vlast odbija da ih čuje i vidi. Da li je predsednik Srbije možda pogledao video-klip sa skupa podrške seksualnom zlostavljaču Milutinu Jeličiću Jutki u Brusu, koji već danima kruži društvenim mrežama. Na njemu se vidi jedna od prisutnih žena koja prostodušno priznaje novinaru. „Rekli su ni da dođemo, naš šef Javno-komunalnog preduzeća i naš direktor. I da predržimo našeg predsednika opštine, zato što zarađujemo koru leba… parče leba za naš život… i šta da ti kažem dalje.“ Pa ništa dalje nije trebalo ni da kaže. Ne zato što je otkrila ono što nismo znali, da je predsednik opštine Brus, funkcioner SNS-a, najveći broj ljudi na ulicu izveo pod moranjem, kao radnu obavezu, nego zato što je u njenom ravnodušnom i gotovo pomirenom pogledu, upisan usud trpljenja ovdašnjeg čoveka i koncentrisana sva beda života i poniženost u kojoj najveći broj ljudi u Srbiji danas živi i ćuti, bukvalno prisiljen da pokorno radi šta god da mu se kaže, jer je previsoka cena čuvanja kore hleba.

I zato se, između ostalog, protestuje. Zato što se na socijalnoj ucenjenosti propinju i šepure bahate vlasti i održavaju partijski moćnici, u spirali od Jutke do vrha vlasti. Građani su na ulicama i da se više kora hleba pod moranjem ne bi čuvala ni pred binama širom Srbije, kako bi predsednik Vučić, u danima kad se protiv njega i njegove vlasti bune građani Srbije, osnažio osećaj moći i privid političke podrške.

Partija šaha, kao replika scene iz Bergmanovog filma Sedmi pečat, koju je nepobedivi predsednik Srbije odigrao ne slučajno sa ministrom policije, dok su protestanti okružili zgradu Predsedništva, trebalo je da pokaže njegovu superiornu nadmoć, inat i hrabrost. Samo što je mnogo veća hrabrost pokazati razumevanje nego silu. Ali, nažalost, nije on taj igrač.

Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak