'Варден'- књига мртвих и прича о пријатељству

РТС 10.03.2019 20:45
'Варден'- књига мртвих и прича о пријатељству


Судбина Југословена, већином Срба, који су од 1942. до 1945, интернирани у немачке логоре у окупираној Норвешкој, где су градили путеве, и на њима остављали животе, још једном је оживљена у књизи 'Варден' новинара Саше Димитријевића, који већ дуго живи у Ослу, а везу са овом земљом почео је још 1969. као један од оснивача Друштва југословенско-норвешког пријатељства.



Варден” ће прву промоцију у Србији, након две промоције у норвешкој престоници Ослу, имати на Светосавском сајму књига у Нишу.

Први “импулс”, каже Димитријевић, за почетак исцрпног и вишегодишњег истраживања о судбини више од 4.000 заробљеника из тадашње Југославије, од којих су 90 одсто били Срби одведени на принудни рад у Норвешку, био је личне природе.

"Норвешка је ушла у наш живот на један трагичан начин. Не Норвешка као Норвешка, већ Норвешка као окупирана земља. Када смо добили потврду да је мој ујак Слободан Тодоровић, двадесетједногодишњи студент, интерниран у Норвешку и стрељан у Коргену, први пут сам тада отишао у Норвешку", испричао је Димитријевић.

Запутио се тамо 1974. године да тражи гроб ујака интернирца стрељаног 1942.године.
Гроб није пронашао, али стрелиште јесте и од тада судбине наших интернираца у Норвешкој, приче о њиховом страдању, али и хуманости норвешких људи који су помогли многима да преживе, постају његове приче, а Варден што на норвешком значи путоказ, водич, компас је на неки начин његова посвета ујаку, чије име је додао своме, па му у пасошу пише Слободан Саша Димитријевић.

"Књига има три мисије. Прва је пијетет према онима који су страдали и саучешће њиховим потомцима и члановима породица. Друга је израз респекта према Норвежанима који су многима помогли да преживе ризикујући своје животе. И трећа, да буде дописана, допричана...", објашњава Димитријевић.

Ово није прва књига о судбини Југословена у немачким логорима широм Норвешке, пре Вардена писане су монографије и књиге на неколико стотина страна из пера Милорада Ашковића, Благоја Маринковића, Љубомира Петровића, Цвеје Јовановића, Љубе Младјеновића...

А Димитријевић је желео да неколико монографија сажме у један "приручник" за оне који крену у Норвешку као ходочасници.

Посебан део Вардена чини Књига мртвих, где су исписана имена оних који почивају на откривеним и неоткривеним гробовима у Норвешкој, а Димитријевић каже да списак није коначан, јер нема имена криминалаца, односно оних који су били сарадници Немаца и који су убијали своје земљаке.

Књига је подељена у три дела, пружа основне податке о логорима, затим сведочења оних који су преживели, и на крају доноси приче, од којих су неке, каже Димитријевић, стравичне, а неке духовите.

Упитан која је од тих прича на њега оставила највећи утисак, а он одговара да, иако је новинар, допустио је себи да буде сентименталан, па је чак објавио неке приче које су се, на крају, испоставиле да нису приче оних који их причају, већ су их чули па их препричавали као своје.

"То ми се данас не би десило", каже Димитријевић.

Ипак, навео је неколико прича из Вардена које увек препричава, а једна од њих је Крст од крви који је на Крвавом путу у Салтдалу, данас европској магистрали Е 6, направио Марјан Бањац након што му је немачки стражар убио брата Милоша.

"Након што је немачки стражар убио Милоша, Марјан је пришао, руком захватио крв брата и развукао по стени крст од крви. Наравно, време је учинило своје и то је бледело, међутим, Норвежани освежавају црвеном бојом тај крст и мислим да нема већег споменика", прича Димитријевић.

Књига доноси и приче о бекствима из логора, било је око 180 покушаја, а успело је њих осамдесетак, међу најнеобичнијим сматра се бекство Радомира Стошића који је успео, усред рата 1943. године, да побегне и стигне чак у Србију.

Али, Варден доноси и приче о Норвежанима који су ризикујући своје животе помагали Србима, а међу њима су и петнаестогодишње девојчице Кари Мјелде и Тове Хојескар из Рогнана које су испод камена поред логора остављале храну.

"Кари Мјелде је у разговору са мном рекла да је тај период помагања логорассима најзначајнији део њене биографије", каже Димитријевић и додаје да му је рекла да је највише запамтила Нишлију Бранислава Митровића Нацка који је певао из строја на повратку са радилишта у логоро Врати се, чедо моје.

Мјелде је касније постала професор клавира, а за њену кућу у Бергену, где је касније живела, прича Димитријевић, нисте морали ни да питате где је, јер ако је прозор отворен могли сте да чујете мелодију "Врати се, чедо моје".

Ипак, најзанимљивија прича везана је за Криштен Свиненг која је ушла у легенду као Мама Карашок, јер је у свом кућерку у Свиненгу прихватила српске бегунце из логора, а један од њих је загрлио и рекао "мама, мама".

Срела се са Титом у Норвешкој 1965. у Хотелу Гранд, а умрла је истог дана када и он.

Саша Димитријевић, био је дугогодишњи је дописник водећих медија у Србији, један је од најбољих познавалаца српско-норвешких односа, урадио је много на јачању веза између двеју земаља, а 1984. добио је високо одликовање тадашњег норвешког краља Олафа Петог.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak