Vozeći gospođicu Dejzi

Politika 27.02.2019 13:03
Vozeći gospođicu Dejzi


Večeras pred publikom dobitnik Oskara – film „Zelena knjiga” Pitera Farelija, poljski crno-beli „Hladni rat” za duže pamćenje, baš kao i dokumentarac Gorana Radovanovića



Dobitnik Oskara za najbolji film – „Zelena knjiga“ Pitera Farelija („Green Book”) večeras je (19 časova) u Sava centru pred publikom. Fest je, dakle, i aktuelan i pravovremen.

Pred gledaocima je simpatičan film. Nešto poput odraza u ogledalu Beresfordovog „Vozeći gospođicu Dejzi”, samo na farelijevski način. Vozač je sada Vigo Mortensen, a „gospođica Dejzi” bi bio izvrstan afroamerički glumac Maheršala Ali (Oskar za najbolju sporednu ulogu) u ulozi vrsnog pijaniste Dona Šerlija. Mortensen kao italoamerički izbacivač iz njujorških klubova, neobrazovani ali i dovitljivi Toni Velelonga zvani Lip i Ali kao daroviti i cenjeni crni muzičar Don Šerli, spojeni su slučajem i kreću na turneju po koncertnim dvoranama širom američkog Juga. Kreće tako još jedna romantizovana američka priča na temu mogućeg spoja „abonosa i slonovače”, kada se ima u vidu da su svi pre svega ljudi, pa tek onda eventualno i pripadnici neke od ljudskih rasa.

Međutim, nije to baš tako bilo lako objasniti američkom Jugu tih šezdesetih godina prošlog veka kada se i odvija radnja ovog filma. Dakle, u trenutku vrhunaca rasne segregacije u posleratnoj Americi. To i jeste najbitniji kontekst i ove američke filmske priče koja je kao još uvek bolna, nažalost, i još uvek i aktuelna tema u američkom društvu, sa lakoćom dirnula članove Američke akademije za film koji su u velikoj većini „Zelenu knjigu” i proglasili najboljim filmom. Piter Fareli se vešto poigrava sa stereotipima i predrasudama, za šta je imao čvrsto uporište u samom scenariju Nika Velelonge i Brajana Hejsa Karija, koji su i osvojili i Oskara za najbolji originalni scenario, napisan inače prema istinitoj priči. I da ne otkrivam više, film ćete večeras gledati.

Sinoć je na 47. Festu prikazan i višestruki dobitnik „evropskih oskara” – nagrada EFA Evropske akademije za film, nažalost ne i dobitnik Oskara za koji je bio nominovan u kategoriji najboljeg stranog filma. Reč je o poljskom crno-belom filmu „Hladni rat“ Pavela Pavlikovskog (dobitnik Oskara za film „Ida“), gorko-slatkoj ljubavnoj priči koja se gotovo sudbinski plete oko neusklađenog para u strasnoj i stresnoj vezi. Ovo je istovremeno i romantičan i realistički film o destruktivnoj moći erosa, čija se dramska radnja odvija u periodu od 1949. do 1960. godine, dakle u vreme kada je Poljska bila iza one hladnoratovske „gvozdene zavese”.

Glavni junaci ove melanholične i elegantno stilski izvedene sage su pijanista Viktor i pevačica i plesačica Zula, u fokusu je njihov slojeviti odnos, delimično inače inspirisan nesrećnim brakom između roditelja samog Pavlikovskog, džez muzika i klasične rapsodije i nacionalni folklor. „Hladni rat” Pavlikovskog ne ostavlja gledaoce ravnodušnim. U ovom filmu se uživa. I ovaj se film duže pamti.

Na Festu je toplo primljen „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali” Gorana Radovanovića, kao omaž Dušanu Makavejevu, njegovom filmu „WR: Misterija organizma” i jednom vremenu o kojem će konačni sud tek dati istorija. Radovanoviću je pošlo za rukom da samo na osnovu dugo skrivanih audio-traka i uz nešto arhivskog materijala, načini zanimljiv, dinamičan i uzbudljiv film koji se netremice gleda. Za poštovanje. Ali i za moguću raspravu o tome da li je Radovanović snimio „tendenciozno antikomunistički” ili bi pre reč bila o „antizabludnom” filmu. U svakom slučaju, o Radovanovićevom dokumentarcu će se govoriti. Mislim da bi se Dušanu Makavejevu ovaj film dopao...

Sutra veče u Kombank dvorani (u 22 sata) premijerno se prikazuje novi film Dragana Marinkovića „Pijavice“, sa Nikolom Đuričkom, Lazarom Ristovskim i Tonijem Mihajlovskim u glavnim ulogama...

Nikola Petrović: Volim da putujem između nezavisnog i komercijalnog filma

U okviru takmičarskog programa Srpski film prikazan je i debitantski film mladog scenariste, reditelja, producenta i direktora fotografije Nikole Petrovića – „Psi umiru sami“.

Zanimljivo je da je Petrović studirao zvuk, a da je režijom počeo da se bavi izvan školskih kalupa, imajući pred sobom kao uzore Dejvida Finčera, Darena Aranofskog, Tarantina i Skorsezea. Govoreći o sebi i o svom filmu na Festu, Nikola Petrović između ostalog je rekao i sledeće: „Veliki sam poštovalac američke kinematografije, ona je veliku stvar uradila za srpsku kinematografiju. I zato, ne mogu samo zarad trenda da kažem da volim, na primer, rumunske filmove uz svo dužno poštovanje... Volim da je film zabava, mislim da ništa nema loše u tome da se film pravi za publiku. Ne želim da radim filmove koje će gledati samo petoro ljudi u dnevnoj sobi. Volim da putujem između nezavisnog i komercijalnog filma, a da se ne naginjem previše ni na jednu stranu...”.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak