Ne pravite od odrasle dece večite tinejdžere

Kurir 20.02.2019 16:46
Ne pravite od odrasle dece večite tinejdžere


Jedna je priča plakati na svadbama kada vam se deca žene i udaju. Potpuno je drugačije osećati tugu što vaše odraslo dete želi da se odseli i počne da živi samo. Nije dobro da budete sebični



Ima li šta lepše za majku nego da svom detetu koje se tek probudilo napravi desetak prženica ili kajganu, iseče paradajz na kriške, pospe ga solju i peršunom, sve to stavi na veliki tanjir, tanjir na poslužavnik i odnese mu u sobu? Možda će dobiti jedno pospano "hvala", a možda i neće. Majci to nije važno - neka je dete sito, zna ona da dan treba početi jakim doručkom.

Problem je samo u tome što dete nema šest-sedam godina, već 25 ili više. To su već odrasli mladići ili devojke, ali nemaju nameru da se liše udobnosti svoje sobe, uvek spremnog ručka, opranog veša, plaćenih računa, kao i "besplatne posluge" koja im je na usluzi 24 sata, a zove se mama i tata. Tako su odrasli, zaštićeni od ružnog sveta koji ih čeka napolju, odgovorni samo za odlazak u školu, ocene, od prvog osnovne do studija. Sve ostalo će uraditi roditelji.

I kad dođe dan da napuste roditeljski dom, nađu svoj stan i počnu da žive samostalno, za mnoge roditelje u Srbiji odlazak deteta iz gnezda postaje gotovo trauma.Tako ne treba da bude.

PROIZVODNJA LENJIVACA

Ljudi s odraslim potomstvom, decom koja su završila škole, koja su izvedena na put, zapravo su deca socijalizma. Iako se politički sistem promenio, način vaspitavanja nije. Od rođenja, sve se gura detetu, ono je najvažniji član porodice, zbog njega se čine žrtve, odriču se roditelji mnogo toga da bi dete imalo sve. Svejedno koliko imaju para. I bogati i siromašni ne samo da štite već prezaštićuju decu, ne dozvoljavajući im da se "muče". Sve su takve priče individualne, naravno, ali zajednički imenitelj im je da ne postoji ravnopravnost u potrebama mlađih i starijih u jednoj srpskoj kući. Briga i posvećenost novorođenčetu ravna je brizi za odraslog čoveka.

"Ti ćeš uvek ostati moje dete", česta je rečenica. I tačna je. Ali to ne znači da dete treba da bude privezano za roditeljsku kuću do kasnog doba. Što se pre iseli i krene da živi samo, bolje je i za njega i za roditelje.

Nažalost, naruku roditeljima ide velika nezaposlenost ili male plate koje mladim ljudima ne dozvoljavaju da iznajme stan. Oni nisu glupi, samo su naviknuti da gotovo ništa u kući ne moraju da rade i ulenjili su se za sve drugo osim za svoja zadovoljstva. Zašto da troše taj neveliki novac na stanarinu i režije, kada mogu sebi da kupuju odeću, izlaze svake večeri, putuju, dok ih u rerni čeka pohovana šnicla ili ruska salata u frižideru? Polako, dan po dan, u njima se javlja egoizam, loš temelj za njihov budući lični porodični život.

Nije ni čudo, jer celog života slušaju "za koga ću da radim ako ne za njih", "neka spava, ima kad će da radi", "meni nije teško u pola noći da ustanem i nešto im spremim da jedu", "ja nisam imao, neka oni imaju sve", "zbog njih živim", "neka su mi tu, pred očima", "ne zaspim dok ne dođu kući", "ne vuci to teško" i, najzad, ono čuveno roditeljsko "ja ću"!

 

LJUBAV ILI STRAH?

Čudili smo se što u Nemačkoj, Engleskoj, Americi i sličnim zemljama deca već sa 18 godina, posle srednje škole, napuštaju kuću i počinju da žive sami. Smatrali smo to odsustvom ljubavi. Tamo, mislili smo, ne vole decu kao mi. Sebični su to ljudi i samo gledaju da se otresu potomstva kako bi uživali. Ponosimo se svojim odricanjima jedni pred drugima, ogovaramo prijatelje čija deca rade kućne poslove, a u potaji se divimo ako su ta deca uspešna, samostalna i imaju svoj život. I ta ljubav, najčešće majčinska, tradicionalna, požrtvovana do apsurda, posadila je seme koje će sutra dati gorke plodove. Nije samo ljubav ta svemoćna veza koja se teško prekida. Strah, ukorenjen u ovo naše pleme nastalo na "sto godina samoće", možda je i ključni faktor teškog odvajanja roditelja od dece.

Šta li će da jede, pašće im imunitet, da li će da isključi bojler kad se kupa, plašim se da ne ostavi uključenu ringlu na šporetu, plašim se ko će da mu dolazi, teško meni da ne počne da pije i drogira se, jao, ako mu neko upadne u stan da ga opljačka i ubije, ko zna s kakvima spava, ostaviće otključana vrata, pokvariće nešto, kako li će da uključi mašinu za veš, ruiniraće stan neka bagra, ko zna kad će nešto da pojede kašikom, menja li veš i čarape svaki dan, spava li neotkriven...

I tako, roditelj "živi život između dva straha, bez ijednog predaha". Hrabrost da se suoče s odvajanjem više imaju ptice koje gurnu ptiće da polete.

BEZ OSEĆAJA KRIVICE

Svejedno da li ste otac ili majka, ako postoje i najmanji uslovi da se odraslo dete osamostali i počne da živi samo ili s nekim drugim - ohrabrite ga. Ne ponašajte se kao da ste ostavljeni. "Kako ću bez tebe", rečenica je za ljubavnike i ljubavnice, ne za decu. Setite se onih ljudi čija su deca otišla preko okeana u potrazi za boljim životom, a vaše dete je tu. Stisnite srce i recite sebi da je to za njegovo dobro. Ponudite pomoć koja je neophodna, u svakom smislu. Nije strašno ni za dete ni za vas ako mu tutnete koji dinar iako radi. Niti je strašno da prihvatite poklon, novac ili neku stvarčicu kojom ono želi da vam se oduži, zahvali, za sve što ste činili za njega. I da se pohvali svojim sposobnostima i zaradom, pošto to može da vam priušti.


Ne nabijajte im osećaj krivice da ste napušteni, ne gnjavite ih telefonom, ne zivkajte nekoliko puta dnevno, ne odlazite im nenanajavljeni, ne plačite pred njima ako im nešto loše ide... Ma, pustite ih! Pomislite da ste ipak, ako ne pametniji, onda iskusniji. Iskoristite trenutke kad ste zajedno da ispitate situaciju kako im je, dajte im savet tamo gde je potreban, ponudite pomoć ako im treba, ali se ne namećite. Mnoge stvari vam se neće dopasti, ali neka vaša kritika bude pozitivna, sračunata da se greške isprave, a ne osuđuju. Učestvujte u finansijskim planovima, ali tako da vaš novčanik ne bude baš "na izvol'te", već planiran da se pomogne onom kome je najpotrebnije.

NISTE STARI

Postoji stereotipna rečenica: "Ja samo želim da ti budeš srećan/srećna". To je čarobna rečenica i držite se nje. Šta vam vredi odrastao čovek u kući koji nije ni za sebe ni za druge, a vama je lepo što je pored vas? Pomislite samo koliko će lepo da im bude samima, koliko divnih mogućnosti za bogatiji život, bez vašeg muvanja po kući, večitih pitanja, kašlja iz druge sobe, nemogućnosti za intimu! Neka njihova sreća pobedi sve vaše strahove.

I najzad, niste stari kada se dete odseli od vas. Kakav god roditelj da ste bili, bolji ili gori, veća ili manja žrtva porodice, dovoljno ste mladi da osetite olakšanje što se i vaš život menja - nabolje. Budite srećni, deca se plaše nesrećnih roditelja. Brinite o svom zdravlju, partneru, više viđajte prijatelje i popunite tu prazninu koja će odjekivati u vama, čak i kada se nedeljom vidite s detetom na zajedničkom ručku. Čitajte tuđa iskustva, koristiće vam. Mnogi su to prošli, red je na vas.

Oslonite se na vaspitanje koje ste im pružili, izmarširajte iz kuće što pre, volite ih kao da su se juče rodili, molite se bogu da nađu pametne suđenike i - čekajte unuke. 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak