69. Berlinale - Post festum: Suze za sam kraj

Politika 20.02.2019 14:54
69. Berlinale - Post festum: Suze za sam kraj


Nema zakonskih ograničenja kada je reč o stažu ili godinama starosti. Moguće angažovanje po ugovoru o radu, o delu, autorskom ugovoru, uz penziju. Jedino će invalidski penzioneri morati na ponovnu ocenu radne sposobnosti



Tužno je to što je u završnoj večeri, dok se i sam opraštao od Berlinskog festivala, Diteru Kosliku pripala i ta dužnost da se pred prepunim Berlinale palastom oprosti i od velikana evropskog filmskog glumišta. Od legendarnog Švajcarca, glavnog junaka nezaboravnog Handkeovog i Vendersovog „Neba nad Berlinom” i Hiršbigelovog „Hitler, poslednji dani” – Bruna Ganca, koji je iznenada preminuo u svojoj 77. godini.

Koslik je bio vidno potresen, Bruno Ganc je neodvojivi deo istorije Berlinala, uz to i prijatelj kojeg je uvek tako rado dočekivao na čuvenom festivalskom crvenom tepihu, na kojem je, kao čelnik festivala, bio uvek šarmantni ceremonijal majstor i domaćin punih 18 godina. Ta dva odlaska na kraju 69. Berlinala, jedan očekivani i jedan neočekivani, dobila su tako neku svoju posebnu simboliku. Sve prolazi, pa i život i karijera, s tim što je Gancova bila, i ostaće, daleko značajnija i važnija od Koslikove.

Ovo poslednje Diterovo festivalsko izdanje čini se da je bilo istovremeno filmski najobimnije, ali i najbleđe do sada za šta je on, ruku na srce, kriv samo po komandnoj odgovornosti. Onu suštinsku krivicu na svoja pleća dobrim delom trebalo bi da preuzme njegov selektorski tim koji je (godinama) birao filmove. Jeste čudno, ali je tako, svaki od tih filmova bez obzira na to kakav je i odakle je ima veliki broj gledalaca, jer Berlineri obožavaju da ih gledaju u vreme festivala, manje pre ili posle njega. Nisu oni kao Francuzi koji će puniti bioskopske dvorane tokom cele godine.

Zbog sveopšteg bledila glavnog takmičarskog programa, najverovatnije se i dogodilo da i dobar deo kritičara i glavni žiri sa nekim čudnim ushićenjem, posle mnogo umornih dana, na kraju prigrli izraelsko-francusko-nemački film „Sinonimi” Nadava Lapida kao najbolji i nagradi ga „Zlatnim medvedom”. Mnogi su ga ishitreno već nazvali i remek-delom, što objektivno nije (mnogo je tu mistifikacije i pretencioznosti), ali se jeste u festivalskoj završnici pokazao kao energetsko osveženje. Kao film koji na neki drugačiji, čudno svež način, govori o pokušaju prilagođavanja migranata u novoj sredini (Lapid je i sam migrant u Parizu). 

U glavnom takmičarskom programu, koji je ove godine forsirao i rodnu ravnopravnost, uvrstivši čak šest filmova sa potpisom žena, čak dve rediteljke su osvojile velike i značajne nagrade. Laskavog „Srebrnog medveda” za najbolju režiju uzela je u ruke mračnim filmovima sklona Nemica Angela Štefanek za (takođe mračni) film „Bio sam kod kuće, ali”, a prestižnog „Srebrnog medveda – Alfred Bauer” za najbolji debitantski film preuzela je takođe Nemica – Nora Fingšajd za film „Sistemšprenger”. Ukoliko isključimo kineski film „Toliko dugo, moj sine” Vanga Ksjaošua, koji je nagrađen sa dve glumačke nagrade, ovogodišnji „medvedi” su odlukom žirija na čelu sa Žilijet Binoš otišli samo u evropske ruke (najviše Nemačke i Francuske).

Oštećenih ima. Oba kineska filma, i Kuananov (mongolski) „Undung” i Ksjaošuaov „Toliko dugo, moj sine” bila su najsnažnija na festivalu. Bio bi i treći kineski, onaj Đang Jimouov, da nije iz navodno tehničkih razloga iznenada bio povučen sa festivala. Bez imalo zazora mogu reći da se Kinezima po snazi jedino približio makedonski film „Bog postoji, ime joj je Petrunija” Teone Mitevske. Njen film je neobjašnjivo ostao bez neke od glavnih nagrada, ali ne i bez nagrade Ekumenskog žirija i nemačkog Udruženja filmskih umetnika, čiji su žiriji jednoglasno proglasili Teonin film kao najbolji u glavnom programu.

Dobar nastup srpskih predstavnika i nagrade makedonskom filmu

Što se srpskog nastupa na 69. Berlinalu tiče, može se reći da je ovo bila sasvim uspešna, i za srpski film vidljiva sezona. Terzićevi „Šavovi”, sa Snežanom Bogdanović u glavnoj ulozi, u uglednom pratećem programu „Panorama” prošli su zapaženi i nagrađeni i od strane publike (druga nagrada) i od strane profesionalaca zaduženih za podsticaj distribucije filma u evropskim bioskopima (nagrada Europa Cinemas Label). Koprodukcijsko učešće srpskog „Dart film&video” (Nataša Damnjanović i Vladimir Vidić) u nemačkom filmu nagrađene Angele Šanalek („Bio sam kod kuće, ali”), što je podrazumevalo i učešće našeg direktora fotografije Ivana Markovića koji je obavio izvrstan posao, pokazalo se kao pravi pogodak. U svakom slučaju ovo nije bio još jedan naš finansijski pucanj u prazno. Na velikoj berlinskoj sceni radost je priredilo i korpulentno učešće našeg mladog glumca Milana Marića, kojem je uručena nagrada „Evropska zvezda u usponu”.

Nekoliko godina unazad se moglo čuti kako je Berlinalu neophodno provetravanje i to je počelo da se dešava. Otišao je Koslik, možda neće otići i svi članovi njegovog selektorskog tima, jer Nemci ne vole da otpuštaju. Na čelo festivala dolazi Bruno Čatrijan (Švajcarac kanadskog porekla), dosadašnji čelnik filmskog festivala u Lokarnu (?). Berlinale će osim glavnog dobiti i umetničkog direktora i to jeste velika novina. Iskreno se nadam da promena termina održavanja, a 2020.  će se Berlinale održati od 20. februara do 1. marta, neće biti i jedina. Berlinski festival, ako ništa drugo, a ono ume svoje nekadašnje istorijske misije filmskog spajanja Istoka i Zapada, zaslužuje i bolje i prestižnije.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak