Zašto broje – ako se ne boje

NSPM, Đorđe Vukadinović 03.01.2019 16:03
Zašto broje – ako se ne boje


Beograd ponovo potresaju žestoki opozicioni protesti, verovatno najozbiljniji tokom ovih, evo, već šest i po godina naprednjačke vlasti.



Zapravo, jedini iole masovniji su bili oni na početku „Protesta protiv diktature“, nakon predsedničkih izbora 2017. kao i dve-tri šetnje u organizaciji „Ne davimo Beograd“, povodom nelegalnog, već skoro zaboravljenog noćnog rušenja objekata u Savamali, za koje je – tada premijer – Aleksandar Vučić rekao da je delo nekog „idiota“ iz gradske vlasti. Ovaj put je, čini se, stvar još ozbiljnija – o čemu svedoče i prilično nervozne reakcije iz vrha vlasti, koja je u prethodnim slučajevima, pažljivim doziranjem uzdržanosti i medijske demonizacije, uspevala da ih otupi i obesmisli.

Sada, međutim, taj scenario nije pošao najbolje. A prve reakcija vlasti i režimskih medija, zaključno sa već proslavljenom „Barbarom“ sa Studija B („linč, silovanje, nasilje“, „daleko malo ljudi je učestvovalo“) samo su izazvale gnev i razgorele fitilj protesta. 

Može se, naravno, spekulisati o motivima, masovnosti, perspektivi i dometu ovih demonstracija. Ali očigledno je da vlasti nije sasvim svejedno i da, uprkos silnom i ponekad gotovo komičnom isistiranju na „minornosti“ broja okupljenih (u čemu se posebno „isticao“ ministar Nebojša Stefanović sa svojim „ekspertizama“ i prebrajanjima), itekako zazire od toga u šta bi se sve ovo moglo izroditi. Ili, što reče neko ovih dana – „što nas broje, ako se ne boje“?

Uzgred rečeno, u odnosu na repertoar upotrebljen tokom protesta „protiv diktature“ ovaj put je upadljivo odsustvo optužbe na račun demonstranata da su „soroševci“ – što je verovatno posledica veoma bliskog odnosa koji je Aleksandar Vučić u međuvremenu uspostavio sa Soroševim sinom Aleksom (pominje se da je Soroš junior čak i neka vrsta posrednika između srpske i albanske strane u razgovorima o Kosovu). Ali se zato demonstranti uveliko optužuju da su „Haradinajevi jurišnici“, da je u pitanju „tajkunski protest“ i da da ruše državu u trenutku dok su naši sunarodnici na Kosovu izloženi blokadi i pokušaju genocida itd, itd. A zabeležen je čak i bizaran pokušaj manipulacije sa kolima hitne pomoći, kojima, navodno, demonstranti ne daju da prođe, iako se na snimku koji su objavili učesnici jasno vidi da ambulantna kola prolaze bez problema.

Ma šta mislili o današnjoj srpskoj opoziciji, parlamentarnoj i vanparlamentarnoj (a većina ne misli bog zna šta dobro – inače i ne bi bili opozicija), činjenica je da je glavna odgovornost za ukupnu političku i društvenu klimu ipak na strani vlasti. A da opozicija tu, eventualno, sa svoje strane samo može donekle da doprinese u pozitivnom ili negativnom smeru. Dakle, ako je politička situacija na ivici pucanja, ako nema konsenzusa i neophodnog dijaloga u medijama i u parlamantu –jasno je čija je odgovornost tu najveća.

Ostavimo li trenutno po strani spoljnopolitičke faktore i dilemu da li je, svojevremeno, kao što se čini, dao neka „olaka obećanja“ u vezi sa Kosovom, Vučićev najveći problem je to što je upao u neku vrstu (političke) „spirale smrti“, odnosno postao talac sopstvene propagande i sopstvenog rejtinga, koji se mora održavati po svaku cenu i bildovati bez kraja i konca. A kad se upadne u tu mat(r)icu, gotovo da više nema povratka, niti sreće za bilo koga. Nema te pobede u Lučanima koja ga može smiriti, niti aplauza i udvorištva koje ga može zadovoljiti. I verovatno mu se sve više čini da mu bukvalno svi koji mu ne aplaudiraju rade o glavi – kao i da takvih ima podosta i među samim aplauderima. I što je najgore, po principu „samoispunjavajućeg proročanstva“, protokom vremena taj subjektivni utisak sve više postaje realnost. Nije slučajno Platon u „Državi“ dao opis vladara u takvom („tiranskom“)  poretku koji, po definiciji, kako god počeo, na kraju uvek ostaje usamljen, uplašen i nesrećan. (U tiranidi, naime, svi žive u strahu i svi su nesrećni – a najnesrećniji je i u najvećem strahu upravo onaj na čelu države – tiranin.)

Поштено говорећи, много тога у вези са овим протестом није јасно –  почев од циљева, па до организације, односа „грађанског“ и „националног“ елемента, улоге „политичара“ и „јавних личности“. И на свим тим нејасноћама режим ће, преко својих медија, аналитичара, ботова, убачених агената и спавача, у наредним данима упорно да инсистира, не би ли посејао семе раздора и подстакао атмосферу узајамног неповерења и сумњичења унутар све дуже и све бројније протестантске колоне. Јер, Вучић веома добро зна и осећа: без обзира на конкретан повод – ово је, у суштини, на почетку и на крају, пре свега протест против њега лично, његове диктатуре, његове медијске свеприсутности и политичке свевласти.

Текући протести ће се завршити овако или онако. У овом тренутку, мала је шанса да се могу претворити у пожар и лавину која ће СНС преко ноћи однети с власти. (Мада су политичке стихије увек непредвидивије од природних.) Али несумњиве су барем две ствари – и обе су потенцијално врло забрињавајуће. (1) Александар Вучић и СНС, по свој прилици, немају ни капацитет и способност, нити намеру да ишта значајније мењају у начину управљања Србијом. (А и зашто би, када им, по њиховом осећају и њиховој пропаганди, све баш одлично иде?)  С друге стране (2) протести су сваки пут све жешћи и масовнији. И по унутрашњој логици политичке акције и реакције – сваки следећи биће вероватно све неконтролисанији и насилнији.

Зато су демократија и друштвени дијалог ипак бољи. Само је питање да ли се то схвати пре или тек после неког великог белаја.    



Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak