Zadušnice, dan kada se sećamo mrtvih

Naši preci verovali su da umrle duše u proleće i jesen dolaze iz zagrobnog sveta u naš, kako bi "posetili" njihove žive članove porodice i rođake. Od njih bi "tražili" sve ono što je potrebno i živima: jelo, piće, ogrev, kupanje...

Ako bi ih živi tada zaboravili, mrtvi bi se svetili: činili bi da im polja ne rađaju, a porodica bi se zatrla. Porodice su za svoje pokojne članove priređivale i čitave gozbe.

Narod je ovaj običaj zadržao i sa dolaskom hrišćanstva. Zato, one uvek padaju u subotu, jer je Hristos dan pre vaskrsenja proveo u grobu.

I danas se poštuje stari običaj da se na grob iznese hrana. Valja da se svako posluži, makar jednim zalogajem, a veruje se da je veliki greh i uvreda za pokojnike ako čak i nepoznatoj osobi na groblju odbijete da date hranu ili je oterate od groba.

Zadušnice, dan kada se sećamo mrtvih u srpskoj tradiciji je duboko ukorenjen praznik. Premda su upisane i u verske kalendare, za Zadušnice su znali još i stari Sloveni.

Prema današnjim običajima u narodu, zadušnice pokojniku počinju da se daju godinu dana posle njegove smrti, a traju sve dok postoje i sećanja na pokojnika.

Na groblju se pali sveća, grob se prekadi tamjanom i prelije vinom, a obavezno se spomene ime pokojnika. To može da se čini i u crkvi.

U verskom kalendaru može se videti da su današnje, Mitrovske zadušnice, zatvorene. Po verovanju se na jesenje zadušnice "zatvaraju" svi grobovi koji su bili "otvoreni" na zimske zadušnice. Prema predanju, sveti Petar ih je otvorio, pa ih on i zatvara. Veruje se da se prilikom zatvaranja grobova u njima može čuti nekakav tresak.