Umereni pesimizam je OK

Novosti 16.10.2018 23:10
Umereni pesimizam je OK


Ovaj 'životni pravac' našao se na stubu srama, a njegovi pobornici tretiraju se kao otpadnici iz društva



Misli pozitivno, gledaj na vedriju stranu života, izgovaraj određene reči svakoga dana i bićeš srećan - poruke su koje u današnjem ružičastom društvu dobijamo svakodnevno. Pod terorom pozitivne psihologije i pritiska da budemo srećni, postalo je bogohulno reći da smo nesrećni. Tužni. Pesimistični. Ovaj "životni pravac" našao se na stubu srama, a njegovi pobornici tretiraju se kao otpadnici iz društva.

Tužni ste, nervozni, cinični? To je vaš problem. Idite negde drugde i "mračite". Da ne zarazite pristojan vedar svet svojim pesimizmom. Mislite da dobro ne pobeđuje, ne verujete da je pravda spora ali dostižna, očekujete da će u budućnosti nastaviti da vam se događaju loše stvari? U redu, ali mislite to u svoja četiri zida.

Istraživanja povezuju pesimizam sa anksioznošću, depresijom, nesanicom, pa i kardivaskularnim bolestima i kraćim životom. Ali da li je nerealni optimizam zapravo gori od optimizma? Neko je optimista uprkos teškim životnim okolnostima, neko se pak uprkos relativno lagodnom životu deklariše kao pesimista. Pa od čega onda zavisi da li nam je čaša polupuna ili poluprazna? Da li pesimizam može da nas sačuva od razočaranja?

NE SMEJ SE, PLAKAĆEŠ

Da živimo u dobu gde konstantno jurimo za srećom primećuje i psihoterapeut i edukator Ivana Paunović. Sagovornica "Života plus" podseća na paradoks - što više jurimo sreću, to je manje imamo.

- Zašto? Neumoljiv zahtev da sve konstantno mora biti lepo i radosno sprečava nas da radost osetimo. Život je sačinjen od raznih osećanja. Ukoliko to ignorišemo, nećemo osećati ružno, ali ni lepo. Dopustite sebi da ne budete stalno na vrhuncu raspoloženja. To je u redu, a ujedno i uslov da taj vrhunac osetite. Kakav paradoks. Eto jedne afirmacije, ne morate se stalno afirmisati - kaže Paunovićeva.

Nije svaki pesimizam isti. Kako neke studije pokazuju, defanzivni pesimizam, koji se svodi na smanjenje očekivanja, a zatim i zamišljanje svih mogućih najgorih scenarija, može biti dobar, jer nas navodi da uradimo sve što je u našim rukama da sprečimo ostvarenje zamišljene katastrofe. Pesimizam takođe može biti bolja opcija kad čekamo neki ishod na koji više ne utičemo, na primer rezultate intervjua za posao ili nekog ispita. Ali, ne treba po svaku cenu bežati od razočaranja, savetuje Paunovićeva.

- Mnogi se plaše da troše životne radosti jer misle da će biti dužni bolu. Nemoj se mnogo smejati, plakaćeš - to nas uče vrlo rano. Poslušna dobra deca nauče da se ne smeju mnogo, ne raduju mnogo, ne očekuju mnogo i onda su mirni. Tako se spasavaju razočaranja. I to je tačno, samo koliko ta emotivna bezbednost košta? Plaćamo je gubitkom šanse za puniju sreću - upozorava psihoterapeut.

Umereni pesimizam je OK
Umereni pesimizam je OK

NEMA DUGE BEZ KIŠE

Bol je, podseća naša sagovornica, sastavni deo života. Ona nas uči, upozorava, daje šansu za razvoj. I to nije stvar optimizma i pesimizma već životne realnosti.

- Svi vole sreću, niko ne voli bol. Ali duge nema bez bar malo kiše. Neki nemaju sposobnost da uvide pozitivno. Stalno se pesimizmom čuvaju od razočaranja i paradoksalno, ostaju razočarani. To im postaje stalna tema. Drugi nemaju razvijenu sposobnost da uvide negativno. Smej se, gledaj pozitivno, reši sve osmehom - govore misli, dok emocije plaču. I opet je to nepravda prema nama samima. Zapostavljamo deo nas koji ne može da se nasmeje. Ignorišemo ga i ućutkujemo afirmacijama, čime kopamo sve dublje rupe za našu dušu - primećuje Paunovićeva.

Dvajt Ajzenhauer je govorio da pesimizam nikad nije dobio nijednu bitku. Američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt, s druge strane, mislio je da je pesimizam odraz superiornih umova. Pesimizam je sa znanjem povezivao i čuveni pisac Mark Tven. Pa tako, čovek koji je pesimista pre 48. godine, zna previše, onaj ko je optimista posle te godine, zna premalo, govorio je pisac koji je u svojim delima obradio oba ova naizgled suprotstavljena pola. Naša sagovornica ipak zaključuje da nije toliko važno kako se deklarišemo, već šta radimo sa tim, da li svoj pesimizam ili optimizam koristimo kao izgovor ili gorivo za pokret.

- Da li to što verujemo kako su stvari lepe same po sebi znači da dalje mi ništa ne treba da radimo? Da je dovoljno da smo živi i da svet postoji. Isto je i sa pesimizmom. Da li činjenica koliko život ume da boli znači da ne treba da se trudimo? Ulazimo li u koštac sa potencijalnim problemima ili sedimo razočarani u život? Otrov je u optimizmu. Otrov je i u pesimizmu. Mera čini razliku hoćemo li se otrovati ili izlečiti. Kreativni pristup životu znači živeti van šablona i utabanih staza. Živeti autentično znači graditi sopstvene puteve, biti hrabar da se ne držimo sigurnosti. Pesimisti bi rekli da je to retko, nesigurno i vrlo rizično. Optimisti bi rekli da vredi truda. U pravu su i jedni i drugi - zaključuje naša sagovornica.

Umereni pesimizam je OK

ŽIVOT BEZ GARANCIJE

Mada na prvi pogled sreća i pesimizam ne idu ruku pod ruku, drugi već otkriva da može da postoji srećni pesimista.

- Da sve može krenuti loše na kraju dana, to je tačno. Sve je nestabilno, nigde nema garancija - ni u odnosima, ni u poslu, roditeljstvu, prijateljstvu. Trud se ne isplati uvek. Svet je pun nepravdi. Nemamo garanciju ni koliko ćemo živeti. Život je more, ako ćemo pesnički. Ima velike vode, struje i pučine crne. I sve nas to čeka. Možemo li voleti život, ne ignorišući to, već uprkos tome? Možemo. Da li hoćemo, to je drugo pitanje - kaže naša sagovornica.

Umereni pesimizam je OK

GRANICE SLUŽE DA SE POMERE

Nebo je granica, maksima je na kojoj odrastaju Amerikanci. To tako ne može - rečenica je koju tokom svog života Srbin čuje kad god pokuša da nešto uradi drugačije.

- Jedan od ključnih faktora uspeha je ne znati da je ono što želimo da učinimo nemoguće. Možda su optimisti zato nekad neznalice ali nije da se ne isplati. Svi imamo neke granice, manje ili više svesne scenarije naših života i mogućnosti. Gradimo ih na osnovu iskustva, vaspitanja, onog što smo sebi rekli ili čuli od važnih figura. Posebno na osnovu onog što smo videli odrastajući i kasnije kroz život. Međutim i te životne poruke su nam svesno i nesvesno slali ljudi koji su ih uglavnom čuli od drugih. Mnoge nisu proverene, ne važe za nas, neke možemo da proširimo. Ali to zaboravimo. Utabamo sebi staze i zaboravimo da ima još toliko puteva i neobrađene zemlje naše ličnosti, ambicija, odnosa sa drugima - primećuje Ivana Paunović. 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak