Srbi, Lidl i Ikea

Danas, Aleksandar Milošević 16.10.2018 13:17
Srbi, Lidl i Ikea


Bila je to, bez sumnje, ružna scena...



Žena snimljena nekim mobilnim telefonom, stoji pred rashladnom vitrinom i trpa piliće u kesu, sve rukama tukući žene i muškarce levo i desno od sebe, koji bi i sami da se domognu nekog pileta. Groteskni trenutak u Lidlu upotpunjuje tiha ruka čoveka koji kradom, da ga ne vidi i ne odalami gospođa, polako izvlači jedno pilence iza nje i radosno stavlja u svoju korpu.

Ovaj snimak sa otvaranja radnje nemačkog lanca jeftine robe preplavio je sve internet forume i društvene mreže, pa je čak emitovan i na televiziji. „Stoka“. „Sramota, tuku se za piletinu“. „Kakav smo narod“. „Najgori smo“. „Ovo nema nigde, na šta smo spali“. „Nemaju dostojanstva“… Salva prigodnih epiteta zahvatila je svakog ko se tog dana zatekao na otvaranju radnje, a gospođa je proizvedena u instant simbol nezajažljivog Srbina, tako moralno bednog da kupuje gomile pilića za 120 dinara u Lidlu.

Kritike i ismevanja trajala su ceo vikend i bila toliko žestoka da čovek mora da se zapita o čemu se tu zapravo radi. Zbog čega toliko mnogo ljudi ima tako silnu potrebu da se zgražava, i u tom zgražavanju distancira od svetine, siromašne i gladne ili pohlepne i bedne, već kako vam drago?

Konačno, ovo što smo videli u Lidlu, nije ništa novo. LJudi su se otimali i za sadnice japanske trešnje, gazili jedni druge na otvaranju Tempa, napravili haos u Merkatoru i uz aplauz (!) kao krdo navalili u Ikeu.

Ali ovde su se otimali za piliće. I ma koliko ovi raniji slučajevi bili smešni i žalosni, tuča za jeftino pile nepromašivo zaudara na siromaštvo. Još kad se natovari 20 pilića, pristojan čovek na Tviteru, u kafiću i u svojoj kancelariji, nikako neće da ga neko izjednači s takvima. Još bitnije, on neće da sam sebe izjednači s takvima, već da potcrta razliku, da ni on ni drugi nemaju sumnju da je on drugačiji.

Odijum javnosti zbog 20.000 ljudi koji su nagrnuli u Ikeu nije bio ni izbliza ovakav. Zapravo, nije bio nikakav. Odijum američke javnosti zbog gomila koje se na „crni petak“ kada su tamo veliki popusti, otimaju za plejstejšn i led tv, takođe nije ovoliki. A sigurno ima više dostojanstva u otimanju za pile nego za televizor. U odbacivanju ponosa radi kupovine jeftine hrane vidi se nekakva čast, a u otimanju za tv ili guranju da sednete u Ikea fotelju, nikakva.

Što nas dovodi do konačnog pitanja – zašto je nama toliko stalo do švedske Ikee, nemačkog Lidla pa čak i slovenačkog Merkatora? Da li mi možda u dolasku ovih zapadnih kompanija vidimo uzdizanje sopstvenog društva na nivo normalnog i vrednosno jednakog njihovim? Da li je naša želja da oni dođu ovde i da mi kupimo nešto tamo izraz mnogo dublje želje da budemo prihvaćeni? Nije li u korenu našeg divljenja ovim firmama kao simbolima jednog savremenog zapadnog društva isti onaj poriv koji nas je onomad terao da od pobede na Evroviziji pravimo političko-društveni događaj neopevanog značaja za Srbiju i isti onaj poriv kojim je Kristijan Stenberg postao funkcioner u četiri državne institucije, taj lažni Norvežanin iz Mrkonjić grada, domišljati Jasmin Buhić koji je jednom lakrdijom ogolio sve naše komplekse.

Dobra je Ikea. Dobar je i Lidl. A dobri su i svi naši prodavci i proizvođači. Niti će nas spasiti niti upropastiti niti išta drugo znači. Firma ko firma.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak