Otvoreni politički dug nemačkog ujedinjenja

RTS, Vesna Knežević 07.10.2018 13:01
Otvoreni politički dug nemačkog ujedinjenja


Tiše nego prošle godine, Berlin je obeležio 28. godišnjicu ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke. Na manifestacijama u zemlji i prijemima u diplomatskim predstavništvima, evociralo se postignuto i slavno, ali u atmosferi sve skromnijeg optimizma. Nemačka je izgubila viziju za budućnost – pitanje je samo da li je za Evropu to dobra ili loša vest.



Već godinama nemačka ambasada u Beču proslavlja Dan ujedinjenja u Palati Lihtenštajn. Ko god taj arhitektonski kompleks iznajmljuje po satu ili danu od kneževske dinastije Lihtenštajn, simbolika je uračunata u cenu.                     

Tri nemačka ambasadora sa predsednikom austrijskog parlamenta obraćaju se gostima u Palati Lihtenštajn

Palata je originalni barok, iz vremena euforičnog građevinskog "buma" posle slamanja Druge turske opsade Beča (1683); u njoj se nalazi najvrednija privatna zbirka starih majstora u Evropi; njen reprezentativan prostor je tako monumentalno spomenički da čak ni kneževska porodica nije smogla hrabrosti da tu stanuje, već se samo pokazivala.

Poenta: Berlin za proslave Dana ujedinjenja (3. 10. 1990) bira najbolje i najreprezentativnije. Taj dan mu je važan, jer obeležava datum kad su Evropljani službeno prestali da se boje Nemaca. U nemačkoj političkoj svesti, taj je dan moćna politička valuta, koju svakog oktobra treba pustiti da zablista.

Ako je u ceremonijalnom smislu sve bilo kao i prošle godine, šta je onda sad bio problem? Uglavnom to da svečano raspoloženje nikako nije uspevalo da pređe tačku sobne temperature u negrejanom dvorcu na prosečno hladnom oktobarskom danu.

Čak se i nemački ambasador Johanes Haindl požurio da u svečanom govoru napomene kako "danas vlada sumnja u nemačku kompetenciju za rešavanje političkih problema".

Za svaki slučaj, jer ako se u narednim mesecima sruši vlada u Berlinu, njen ambasador u Austriji će barem imati mirnu savest kako se nije izblamirao neuk pred diplomatskim korom i drugim gostima bečke političke i medijske scene.

Tiho, tiše oktobarske kiše

Sudeći po govoru predsednika austrijskog parlamenta Vernera Sobotke, Beč razume nemačku situaciju, onu uspostavljenu nakon prošlogodišnjih izbora, koji su mučno i na rate suzili prostor delovanja nemačke vlade i na nacionalnom i na evropskom planu.

Tačnije bi se reklo da Austrija razume nemačke nevolje, ali nema razumevanja za njih.

"Čestitke za viziju onda (...), ali optimizam devedesetih je gotov", rekao je Sobotka nemačkoj ambasadorskoj trojci – a pored bilateralnog Haindla, tu su još bili Gerhard Kincle iz nemačke misije pri UN i Eberhard Pol iz misije pri OEBS-u.

Za čitaoce s Balkana, koji su u spomenutom periodu optimizma na razne načine bili zabavljeni domaćim ratovima, euforija devedesetih je misaona kategorija.

Svejedno, u široj slici to ostaje koristan termin, jer objašnjava veći deo katastrofalnih grešaka što ih je EU, zajedno sa čitavim Zapadom, počinila u toku raspada Jugoslavije.

"Zapadni Balkan", ta otmena reč za one delove bivše Jugoslavije koji su preostali nakon ulaska Slovenije i Hrvatske u EU, čula se prošle sedmice više puta u Beču, prvi put upravo u Sobotkinom govoru na pothlađenoj proslavi Dana nemačkog ujedinjenja u Beču.               

Drugi put kad je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker u austrijskom parlamentu u petak opomenuo kako će među tim zemljama "izbiti rat ako ih se ne primi u EU", ali da svejedno "niko neće biti primljen barem još sedam godina".

Junkerove nelogičnosti, bizarnosti i otvorena diskriminacija balkanskih kandidata za EU, pre svega Srbije, zaslužuje poseban tekst, još bolje knjigu, zato se vraćamo Sobotki njegovom nastupu u Palati Lihtenštajn prošlog utorka.

Sobotka: "Nemačka i Austrija snose odgovornost za pristupanje Zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Zemljama tog regiona treba dati jasan znak da su dobrodošle."

Osim što nisu. A nisu dobrodošle zato što se "optimizam devedesetih" istopio pred zloćudnim karakterom nekih država naslednica Jugoslavije. Drugi razlog za faktičko uskraćivanje dobrodošlice je stanje u Uniji, koja se lomi pod snagom vlastitih "vizija" iz devedesetih – od konstantne provokacije Rusije, preko identifikacije EU sa NATO-om i tragičnog nerazumevanja seobe Afrike i Hindukuša na evropski supkontinent.

Ali austrijska politika zna – kriv je onaj ko je vodio u tom periodu. Vodile su Nemačka i Francuska. Francuzima će Austrijanci sve oprostiti, zato što imaju sporednu ulogu u strukturi njihove nacionalne svesti.

Ostaju dakle Nemci. Svaka analiza Sobotkinog nastupa, po definiciji slavljeničkog i ceremonijalnog govora lakih tema, pokazala bi da je austrijska državna scena "namirisala" klizajuću nemačku slabost i da hvata zalet za što bolju poziciju u nastupajućoj fazi multipolarne EU.

Jedinstvo je dug put u nejedinstvo

Berlin se sve više bavi sam sobom. Kancelarka Merkel nije uspela čak ni da progura praktični i jednostavni referendum o makedonskom imenu. Po svoj prilici je bio takav, jednostavan i emotivno nezahtevan, samo u nemačkoj viziji, ali ne i za Makedonce.

Ne bi trebalo misliti da se ovde iznosi dalekosežan zaključak o slabljenu nemačkog političkog motora samo na osnovu jednog događaja kome je dopisnica RTS-a prisustvovala.

Istina, ove godine su govori u Palati Lihtenštajn bili kraći i s manje pompe, nije bilo kabaretiste da zabavlja publiku pre otvaranja toplog bifea, ni "gosta iznenađenja" (Zigmar Gabrijel prošle godine). Torte su i dalje bile izvrsne, ali ih je bilo manje i pojele su se brže.

Stvar sa tortama nije bez izvesnog analitičkog potencijala. Sociolog Norbert Elijas je svojevremeno napisao dva toma o rađanju civilizacije na osnovu upotrebe stolnog "escajga", pa bi analoški i torte nemačkog jedinstva mogle biti solidna varijabla za barem jedan tekst o nemačkoj političkoj situaciji danas.

Za onog ko preferira čvrste fakte, njih nudi nemačka štampa u izobilju.

Špigl: "Slavimo, dok ne dođe AfD! Proslava jedinstva bi bila tako lepa da se nismo ujedinili. Sad se svake godine moramo praviti da ne vidimo kako se to razvilo u katastrofu. (...) Onako zaista veselo i opušteno ove se godine nije proslavljalo. Prema nemačkim slavljima čak i britanska šefica tuge Tereza Mej prolazi kao disko-kraljica!

Može biti da je za to kriv sivi oktobarski dan koji smo impulsivno izabrali za slavlje. Francuzi i Amerikanci su sasvim svesno pomerili nacionalni praznik na juli, kako bi ga slavili u espadrilama, mini-suknjama i kratkim rukavima. A mi – i nebo plače!"

SDZ/DPA: "Na centralnoj višednevnoj manifestaciji proslave Dana nemačkog jedinstva u Berlinu pojavilo se manje posetioca nego što su organizatori planirali. Samo sto hiljada po kišnom danu; drugi dan, kad je zasjalo sunce došlo je pola miliona. (...)

Kancelarka Angela Merkel se pojavila, ali se nije gurala u prvi plan, samo je na rubu proslave u raskošno saniranoj Državnoj operi Unter den Linden (Pod lipama) dala kratku izjavu za medije: 'Jedinstvo je dug put'."

Revolucija se odlaže

Hapšenje osmorice pripadnika terorističke ćelije "Revolucija Kemnic" zbog planova o napadima na civilne ciljeve na dan proslave 3. oktobra ne treba precenjivati, ali ni potcenjivati. I oni su, kao i torte nemačkog jedinstva, kao kiša na praznik, ili referendum u dalekoj Makedoniji, samo jedna od varijabli nemačkog političkog trenutka.

Pozivajući se na Saveznu kriminalističku službu (BKA), o tome su juče u subotu pisali mediji kao Welt am Sonntag//Svet nedeljom ili agencija DPA.

Uhapšeni – jedan 14. septembra, sedmorica 1. oktobra – bili su članovi grupacije "Revolucija Kemnic", koja je imala za cilj "preokret u nemačkoj istoriji".

BKA je u posedu njihove korespondencije (navodno su koristili F-Messenger), iz koje proizlazi kako su smatrali "da su teški kriminalni delikti odgovarajuće sredstvo za promenu sistema u Nemačkoj".

"Odabir Dana jedinstva kao datuma za promenu sistema pokazuje da su članovi ćelije iscrpno i detaljno fantazirali o primeni nasilja, ne bi li na taj način osvojili primat unutar desnoekstremističke scene" (WaS i DPA uz pozivanje na BKA).

Podaci su nesistematizovani – po jednima je "Revolucija Kemnic" sebi dodelila ulogu provokatora kako bi izazvala obračun levičarskih demonstranata sa policijom. To bi bio taktički manevar za diskreditaciju njihovih najvećih neprijatelja, bitka za "suverenitet" na ulici.

Nešto starija medijska varijanta o aktivnosti grupe je, međutim, sadržavala reference na strateški cilj "prevazilaženja demokratske pravne države".

FAZ: "Palikuća AfD! Hapšenje osmorice pod optužbom terorizma pokazuje: Upravo provokatori iz AfD-a bi trebalo da razmisle koji vokabular upotrebljavaju u javnim debatama, jer on doprinosi radikalizaciji desnice.

Posredno, to radikalizuje i levicu. Koliko god planovi 'Revolucije Kemnic' zvuče brutalno-naivno, ne treba zanemariti činjenicu da je put do nasilja popločan govorom nasilja. Društvo iz AfD-a bi trebalo da shvati koliko su oni doprineli polarizaciji nemačkog društva."

Dr'žte lopova!

Reakcije nemačke štampe pokazuju ozbiljan nivo konfuzije. Nedolazak glasačke mase na državnu proslavu zbog kiše nije naravno nikakav pokazatelj o stanju demokratije u jednoj zemlji, i mediji s pravom izmišljaju viceve na temu. Dotle je sve u redu.

Niko, međutim, ne tematizuje to da se nemačka politika pretvorila u spektakl čiji je jedini cilj očajnička animacija elektorata kako bi se od njega iznudila potvrda da se ništa nije promenilo, iako se u poslednjih godinu dana sve promenilo.

Odatle razočaranje da je na seriju proslava u Berlinu "došlo malo ljudi", samo 600.000, "a bilo je planirano mnogo više".

Drugi nivo konfuzije je oko AfD-a. Umesto da se njegovo napredovanje kroz sistem vidi kao simptom stanja, produkt polarizacije radikalno započete u septembru 2015, sada se ta partija proglašava uzrokom polarizacije.

U interpretaciji najvažnije nemačke štampe, AfD postaje univerzalni faktor koji polarizuje društvo, politiku, desnicu, a sad eto i levicu – i levica je sve gora zato što je AfD primorava na tu ulogu (FAZ).

Treći nivo konfuzije je predstava o "perfektnom Nemcu" i "perfektnoj Nemačkoj", državi koja ne može da se opusti dok od čitave Evrope i šire ne dobije potvrdu da je uradila sve što je mogla za opšte dobro, i politički i moralno, a sve perfektno.

Ta vrsta specifično nemačkog intenziteta, ili superiorne infantilnosti, više puta je zadavila Evropu. Da je barem neko na nemačkoj političkoj sceni svestan kako ta crta nacionalnog mentaliteta i dalje tinja ispod nemačke evropske transformacije, pokazuje službeni govor predsednika Šojblea na državnoj proslavi u berlinskoj Operi.

Šojble: "Iako je u Nemačkoj dobro, među Nemcima vlada pesimizam. Pomoć za izbeglice i migrante je važna i ispravna, ali ima granice. Nemci moraju naučiti da žive sa idejom nesavršenstva. Ko teži za perfekcijom, završava u diktaturi!"

Sociološkim rečnikom: Bolje torta manje nego torta više. Ko nema kolača, nek jede kobasice, gosti će ionako i iduće godine doći na Dan nemačkog jedinstva.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak