Ode bik za kilo mesa

Danas, Nenad Kulačin 12.09.2018 22:13
Ode bik za kilo mesa


Protutnjao je Prvorođeni Kosovom za nešto manje od 24 sata, ali ga Metohija ovoga puta nije videla. Nisu ga videli ni u selu Banja, važnije su bile Gazivode od živih ljudi, ali to je politika.



Slika na kojoj se vidi Prvorođeni u neposrednom razgovoru sa kosovskim policajcem je u stvari prava istina o Srbiji, njenim granicama i odgovor na pitanje da li je Kosovo Srbija. Možda grešim dušu, ali ne čuh Prvorođenog da je ijednog trenutka prilikom svoje posete rekao jasno i glasno – Kosovo je Srbija, naročito ne u razgovoru sa tim policajcem. Jasno i glasno ume to da kaže, ali samo direktno u kamere Pinka i ostalih svojih megafona.

Stade tako naš Prvorođeni direktno pred policajca sa obeležjima države Kosovo uz jasnu poruku: Dalje nećeš moći. Normalnom čoveku baš deluje jadno da jedan policajac jednom državniku kalibra Prvorođenog tako nešto kaže. Ali državnik je morao da se okrene na pete i natrag tamo gde može. Ako je Kosovo Srbija, kako to da je to naše Kosovo moglo da zabrani našem Prvorođenom da poseti Milančeta sa šajkačom i preda mu poklone? Ili, ako Kosovo nije naše, zašto nije, ali za to znamo da su krivi jedan bivši gradonačelnik, jedan bivši šef diplomatije, a najviše jedan bivši bibliotekar iz Čačka.

NJegova poseta je otprilike ono o čemu stalno govori, a odnosi se na to da neko nešto dobije, a nešto i izgubi. Dobio je Gazivode, a izgubio Banje. Čak i geografski bi moglo da se pretpostavi da bi ova situacija mogla da bude u toj liniji razgraničenja. Utisak je da bi se Prvorođeni lakše odlučio da selo Banja ostane sa one linije razgraničenja nego što bi Tači ili bilo ko od drugih kosovskih političara pristao da Gazivode budu sa ove strane linije razgraničenja.

Eto, prođe i april u septembru, a mi i dalje ne znamo šta je to ideja ili predlog Prvorođenog koji nam obeća da će to da nam kaže još krajem aprila, ali pravog aprila. Spomenuo je, ruku na srce, borbu za ljudska prava i investicije. Svako ko je barem jednom bio na Kosovu zna da tamo ljudska prava, naročito kada su Srbi u pitanju, ne stanuju. Ekonomija je u totalnom rasulu, za razliku od kriminala. Tu je i saradnja najjača. A onda, desi se npr. čudo i Srbi dobiju sva prava, ekonomija procveta, i šta onda biva. Šta se dešava sa odnosom Srbije i Kosova. Da li je to rešenje bez nekih konkretnih poteza. Da li se međusobno priznajemo i ide svako na svoju stranu. Da li Kosovo dobija stolicu u Ujedinjenim nacijama.

Nemojte da mi zamerite na rečima koje slede, ali stvarno verujem da Prvorođenom niko ne traži da prizna Kosovo, ali zahtevaju rešenje i stolicu u UN. U takvo dato obećanje verujem, isto kao što verujem da Angelu Merkel boli uvo da li će Srbija da prizna Kosovo ili ne. Važno joj da se dogovorena agenda sprovede. A onda sledi šargarepa. O tome nije bilo reči tokom ove posete. Šta je problem bilo reći da nikakav pravno obavezujući akt Prvorođeni neće da potpiše dok se ne obezbede ljudska prava za Srbe, reciprocitet u javnim ustanovama i preduzećima, izgradnja vrtića, škola, gimnazija na svakom delu Kosova gde ima srpskog življa, kvote za upis srpske dece na fakultete i nastava na srpskom jeziku za onu decu koja ne mogu da studiraju u Srbiji, eksteritorijalnost za srpske crkve i manastire, i na kraju Zajednica srpskih opština. Više je nego zanimljivo da se o toj zajednici ne govori više u poslednje vreme. A još više je upalo u oči to da nikog od predstavnika crkve nije bilo u okruženju ako zanemarimo onog popa na terasi u Severnoj Mitrovici. Niti je posetio ijednu od srpskih svetinja.

Tačno je da nije uputio nijednu ratnohuškačku reč. Odavno Prvorođeni nije u tom modu, ali ima zato on svoje kerbere koji i dalje nikako da prevale preko jezika – Albanci sa Kosova.

Za njih su to i dalje Šiptari kojima treba pokazati zube, jer će nas koliko sutra žive pojesti, da parafraziram onu intelektualnu gromadu koja noću moleriše po Lutriji. U stalnoj borbenoj pripravnosti je i onaj najpoznatiji srpski dezerter koji mašta o tome da pod komandom Prvorođenog oslobodi Srbicu i Prekaze.

Cela ova poseta za rezultat ima jedno veliko ništa svima nama, i veliki plus kada je reč o rejtingu Prvorođenog. I Milanče je ostao bez poklona, a čak je i koja suza puštena. Tako su plakali i za Slobodanom Miloševićem, pa ga se više niko ni ne seća, ni Dačić, a kamoli ti ljudi iz Banja. Jednostavno rečeno, zaklali smo bika za kilo mesa. I sada recipročno strepimo da li će Hašim Tači sa gospodinom Johanesom Hanom da uzvrati posetu Preševskoj dolini.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak