Odlazak erudite: Preminuo akademik Vladeta Jerotić

Mondo 04.09.2018 10:25
Odlazak erudite: Preminuo akademik Vladeta Jerotić


Akademik Vladeta Jerotić preminuo je jutros u Beogradu u 95. godini, veliki čovek i svestrana ličnost.



To je na svom Facebook nalogu objavila Zadužbina Vladete Jerotića, čiji je on osnivač.

Vladeta Jerotić bio je istaknuti srpski lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik, svestrani erudita i akademik SANU.

Rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a zatim je specijalizovao neuropsihijatriju.

Akademik prof. dr Vladeta Jerotić bavio se i objavljivao radove iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Čuven je i po brojnim predavanjima na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije, a bio je i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti).

Dvadeset godina je bio šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice “Dr Dragiša Mišović”u Beogradu, neko vreme profesor na Bogoslovskom fakultetu.

Jerotić je bio danas sve ređi primer intelektualca koji svojim primerom pokazuje kako se u svakom, pa i u ovom, vremenu može živeti po etičkim principima.

Rado je, promišljeno a nadahnuto govorio na teme hrišćanstva, iako je bio otvoren i za druge religije i filozofske sisteme.

Evo nekoliko citata slavnog akademika:

“Ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka prinuđava ljude da pobegnu od samoće, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, ili je bekstvo od sebe i samoće izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duševnih bolesti.”

"Čovek može biti prinudno usamljen, ali dogodi se i da sebe samog izoluje. Razlozi su mnogostruki: uskraćena prava, uvrede, sujete, razočarenja".

“Sve je uvek prisutno unutra u čoveku. U dubinama njegovog nepreglednog, nesvesnog života. Cela prošlost, individualna i kolektivna. Stalno sam iskušavan, stavljan na vagu i meren, i sebe samog stalno merim da vidim, jesam li što otežao životnim iskustvom, jesam li bar malo skladniji, harmoničniji, mudiriji, životno zreliji? Pa, kao što najčešče nisam u stanju da procenim spoljašnje istorijske događaje zastajem zbunjen, uplašen i potišten i pred unutrašnjim događajima, bez sposbnosti da nešto od proteklih potresa naučim.“

“Pokušavam da uzalud prodrem u misteriju smisla istorije. Sve u njoj izgleda zbrkano, nelogično, slučajno. Ali, ako čovek hoće da bude dovoljno iskren i pošten prema sebi, onda mu njegov život, pa i život njegove porodice, kada dospe u srednje godine, izgleda logičan, smislen i upravo takav kakav je bio. A to je najvažnije i to je poruka Jevanđelja“.

“Brak je doživotni izazov partnerima! Potrebno je paralelno samopopravljanje. [U vezi odnosa posla i partnerskog suživota] Potrebno je da ostane bar malo ljubavi, poštovanja i interesovanja za partnera. Partner poznaje našu Senku, Personu, Animu, Animusa, ona ne može i neće da nam se divi.”

“Svaka indivudualnost je vezana za bol. Čovek je postao individualist onda kada je uspeo da se zagleda duboko u sebe i kaže: postojim, dakle patim! Radost je deo ljubavi. Lust will tiefe, tiefe Ewigkeit – Zadovoljstvo traži duboku večnost. U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju. Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe.”

“Vrata vere su mi odškrinuta. Iza njih već nazirem božanski lik Hrista i Njegov blagi dah. Za to je bilo dovoljno samo iskreno proživljavanje svoje nemoći. Nemoć mora biti potpuna da bi izbavljenje bilo takvo. Iza svega stoji jedna istina: ja sam ne mogu ništa, apsolutno ništa! Šta ja mogu? Da završim dva fakulteta, da budem smatran za pametnog, da razumem svoju aroganciju…da budem ironičan, skeptik, pohotljivac, da želim dobro da pojedem, da sam Dorijan Grej, da znam nešto da kažem o Jaspersu. Sve to, eto, ja mogu. Pored toga, čovek XX veka može i nemoguće: da probije zvučni zid, da ode na Mesec, da produži ljudski život, da uništi Zemlju.”

“Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.”

VELIKI UGLED I POŠTOVANJE U NARODU!

Jerotić je uživao i uživa veliki ugled u srpskom narodu. To dokazuju i komentari objavljeni na sajtu zadužbine na vest da je preminuo: "Postoje ljudi koji nikada ne umiru. Oni koji su nas svojim delima zadužili da nikad ne zaboravimo. Gospodin Vladeta Jerotić je jedan od takvih. Večna ti slava i u miru počivaj, veliki čoveče". "Za ljude kao što je profesor Jerotić malo je 95 godina života. Počivaj u rajskom naselju divni profesore." "Večna slava VELIKOM COVEKU koji je ostavio neprocenjivo nasledje našem društvu....veliko hvala!" "Nisam ga upoznao, nisam ga slušao uživo ali kada je prošao pored mene u porti ubske crkve pred njegovu promociju knjige a moj polazak na Hilandar tog trenutka osetio sam neopisivu radost i sreću. Počivajte u miru profesore."


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak