Pokidane maske (2) ili – Zašto kažeš „podela“, a misliš na trampu?!

NSPM, Đorđe Vukadinović 15.08.2018 11:30
Pokidane maske (2) ili – Zašto kažeš „podela“, a misliš na trampu?!


Bio je početak jula 2012. Vikend. Nikolić je već bio predsednik, ali vlada još nije bila formirana – iako se već moglo naslutiti u kom pravcu se razvijaju stvari. Zazvonio je telefon bez identifikacije. Obično se ne javljam na takve pozive, ali ovaj put sam napravio izuzetak.



Sa druge strane bio je novopostavljeni „savetnik predsednika Nikolića“ (ubrzo će i on  promeniti stranu i preći na funkciju u vladi), kojeg nisam lično poznavao, a u javnosti je uglavnom bio poznat po imenu svoje fotografske firme.

Ljubazno se predstavio, voleo bi da se upoznamo i, kako reče, samo je „hteo da mi skrene pažnju na ovaj skandalozni događaj koji se upravo odigrao u Dubrovniku“. Nisam odmah shvatio na šta tačno i na koji to skandal misli. Ispostavilo se da misli na „istorijsko“ rukovanje Borisa Tadića i Hašima Tačija na marginama „Kroacija samita“ koji se tih dana odigravao u prestonici hrvatskog turizma, pominjao je, ako se ne varam, „veleizdaju“, „nož u leđa“ i Tačijevu krvavu reputaciju. I dalje pomalo iznenađen, zahvalio sam mu na pozivu, a povodom konkretnog Tadićevog rukovanja rekao – toga se dobro sećam, a ne bi me začudilo i ako je ostalo „službeno“ zabeleženo na nekom mestu – jeste, to je svakako za osudu. „Ali, pošteno govoreći, Tadić je sada samo bivši predsednik i predsednik DS. To što radi i govori tiče se samo njega i, eventualno, njegove stranke. Nego se vi pazite i postarajte oko toga da li ćete i šta ćete sa Tačijem i sličnima raditi i dogovarati, jer se to sada tiče i obavezuje državu i čitav narod.“     

Razume se, i pre i posle ovog neobičnog poziva imao sam razgovora i na važnije teme i sa značajnijim političkim akterima. Ali mi se ovaj – ne samo zbog svoje bizarnosti – posebno urezao u sećanje i evociram ga jer mi se čini da nam, na neki način, ne zbog svoje važnosti, već više kao neki simptom ili delić slagalice može pomoći da razumemo šta se to ovde i sada u vezi sa Kosovom zbiva.   

Šta nam, dakle, govori ovaj, naoko, sitan fragment iz istorije srpskog političkog života? Pre svega, podseća nas na nešto što su danas gotovo svi već zaboravili – a to je da do pre samo šest godina uopšte nije bilo tako „normalno“, jednostavno i uobičajeno da se šef srpske države (pa makar i bivši) susreće sa Hašimom Tačijem. Uz veće ili manje propuste, i Koštuničina i Tadićeva vlada, sa Vukom Jeremićem na čelu ministarstva spoljnih poslova, a na fonu izveštaja Dika Martija (trgovina organima i slučaj „žuta kuća“), čvrsto su se držale politike izbegavanja bilateralnih susreta i izolacije OVK čelnika osumnjičenih za najteže zločine – i u tome su imali prilično uspeha. (Što je posebno nerviralo američku administraciju i Hilari Klinton, koja je, napokon, morala lično da razbija blokadu, slikajući se sa Tačijem.)

No, sve je to palo u vodu i od bojkota prištinskih čelnika nije ostalo ništa posle dolaska na vlast SNS-a i nakon „trijumfalne“ Nikolićeve izjave kako će se od sada „pregovarati na najvišem nivou“. Tako je, u opštoj euforiji zbog smene mrskih „žutih izdajnika“, najvećem delu tzv. patriotske javnosti promakao ovaj „sitan“ detalj, koji je već sam po sebi, i pre potpisivanja „Briselskog sporazuma“, kao i ove najnovije i praktično  ogoljene kapitulacije, jasno nagoveštavao u kom pravcu će se pod naprednjacima razvijati kosovska priča.     

Ali druga i još zanimljivija stvar tiče se uočljive nervoze i zabrinutosti mog tadašnjeg sagovornika (a on teško da je tek tako, samoinicijativno zvao, odnosno, bez preporuke sa jednog ili oba najviša mesta u ondašnjoj SNS hijerarhiji). U svakom slučaju, neće sigurno biti da ga je toliko zabrinuo i na poziv motivisao samo pravedan patriotski gnev zbog Tadićevog i Tačijevog kurtoaznog pozdrava. Ne. Tih dana su se završavali pregovori o formiranju vlade i šefovi mog sagovornika su bili (ne)opravdano zabrinuti da bi to Tadićevo simbolično rukovanje, kao i razgovor sa tadašnjim, u Dubrovniku takođe prisutnim, „zamenikom pomoćnika“ američkog državnog sekretara Filipom Gordonom, mogao u poslednji čas preokrenuti ishod dogovora i vratiti DS u igru. (A nije isključeno da se i sam Tadić tome nadao.)

Hoću reći – i to je poenta ove male istorijske reminiscencije – kosovska agenda i obećanja u vezi sa njom bili su ključna determinanta prilikom formiranja i „autorizacije“ dolaska na vlast Srpske napredne stranke 2012. godine. A ako mi kažete da je presudna bila „volja birača“, onda se moramo zajedno podsetiti da je, zapravo, dotadašnja vladajuća većina (DS, SPS, URS) na majskim izborima 2012. – verovali ili ne – osvojila čak desetak poslanika više nego što su imali četiri godine ranije, kada su formirali vladu. Da, Nikolić bi bio predsednik, ali otprilike sa uticajem sličnim Milanu Milutinoviću – ili samom sebi, iz poslednjih godina mandata. (Doduše, treba reći da je pod snažnim uplivom istog tog stranog faktora pravljena i vlada DS-SPS iz 2008. ali izgleda da njeni arhitekti nisu bili baš najzadovoljniji svojim delom, pa su ubrzo potražili nove, entuzijastičnije, ucenama i korupciji podložnije izvođače.)   

U tom svetlu treba gledati sve što se po pitanju Kosova dešavalo  poslednjih godina – od potpisivanja „Briselskog sporazuma“, pa do aktuelne, nedostojne licitacije oko toga da li na Kosovu imamo „ništa“ ili „nešto“. I da li je to „nešto“ dovoljno da bi se iskamčila kakva „korekcija granice“ (odnosno, trampa našeg za naše), koju bi vlast onda predstavila kao „podelu“, veliki uspeh i, takoreći, pobedu – s obzirom da, je li, sada „nemamo ništa“.

Suština je da je sva režimska propaganda i svi politički napori nisu usmereni na to da se poboljša ili ojača naša pregovaračka pozicija prema spolja – prema međunarodnim faktorima i kosovskim Albancima – već isključivo prema unutra, prema domaćoj javnosti i sopstvenom biračkom telu. Koje se, upravo u skladu sa davnašnjim preporukama zapadnih spin majstora, intenzivno ubeđuje da su „Kosovo izgubili drugi“ (Milošević, Koštunica, Jeremić, Tadić...), te da Vučić sada samo „herojski“ spašava ono što se spastiti može. A što će, na kraju balade, biti ili pomenuta „korekcija granice“ (na primer, Preševo za, Leposavić), ili, verovatnije, tobože, konačno „izborena“ i „ojačana“ Zajednica srpskih opština – odnosno stari i od strane Srbije dok je još koliko-toliko ličila na državu rezolutno odbijeni „Ahtisarijev plan“ o pravima srpske nacionalne manjine na nezavisnom „Kosovu“.  

Otuda sve ovo prenemaganje, veštačka drama i glumljeno političko „ludilo“. Vučić je, naime, dosta dugo posle olako potpisanog Briselskog sporazuma pod različitim izgovorima (izbori, „nekooperativni“ Toma, jaka nacionalistička opozicija, crkva, ruski faktor...) odlagao da isporuči sledeću i, po svemu sudeći, davno obećanu stvar – „pravno obavezujući sporazum“ i stolicu za „Kosovo“ u UN. I sada su mu rokovi iscureli.    

Ali, evo, hajde čak i da pretpostavimo da tog obećanja-dogovora nije bilo. Da je Briselski sporazum potpisan u „dobroj veri“ i da njime nije, zapravo, vraćano i otplaćivano za onu briselsku popodnevnu čestitku Nikoliću i podršku prilikom formiranja SNS vlade 2012. godine. Da naši tzv. „pregovarači“ nisu svih ovih godina šetali tamo-amo između Beograda i Brisela samo radi simulacije i proizvodnje utiska kako se „žestoko bore“ i „tvrdo pregovaraju“. Pretpostavimo, dakle, da nisu nikakvi „kolaboranti“ i „izdajnici“, već da su ih samo „prevarili mangupi“.

No, sve i da je tako – zar vam se ne čini da je strašno da državu vode ljudi koji su toliko nekompetentni i koji su mogli da prave tako glupe i nepovoljne sporazume? I da Briselskim sporazumom, jednim potezom pera, predaju glavni srpski pregovarački adut i doslovno za ništa prepuste Prištini operativnu kontrolu nad severom KiM – koja nije bila izgubljena ni u najtežim trenucima 1999. 2004. 2008. ili 2011. godine. Iskreno, ja ne verujem da je moguće biti baš toliko glup. Pogotovo što vidimo da su vrlo sposobni i inteligentni kada treba praviti dilove za sebe i koristiti sve raspoložive – dozvoljene i nedozvoljene – resurse zarad svog ostanka na vlasti.

Dakle, ili su najstrašnije nesposobni, ili su u najstrašnijem dilu. Ja, kao što rekoh, verujem da je u pitanju ovo drugo – ali ne isključujem sasvim ni teoretsku mogućnost da se radi o onom prvom. (Ili nekom „miksu“ jednog i drugog.) Ali, u svakom slučaju, ne zaslužuju da budu na čelu države. Štaviše, svaki dan njihovog (odnosno, Njegovog) opstanka na tom mestu ne samo da nanosi neprocenjivu i nenadoknadivu štetu državnim, nacionalnim i ekonomskim interesima – nego je i naša kolektivna, nacionalna sramota. 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak