Zapad, faktor (ne)stabilnosti na Balkanu

RTS, Vesna Knežević 06.08.2018 11:41
Zapad, faktor (ne)stabilnosti na Balkanu


Zaoštravanje situacije između Beograda i Prištine od sredine prošle sedmice mediji nemačkog govornog područja uglavnom preskaču. O toj temi pišu manji portali, dok je veliki mediji za sada zaobilaze, ili, kao švajcarski NZZ (Noje ciriher cajtung) objavljuju šturu informaciju nemačke novinske agencije DPA. Javnost u tim zemljama demonstrira da je, po navici, zanima samo otvoreni sukob, ne i put do njega.



Veliki evropski mediji čekaju pre nego što se ponovo u velikom stilu posvete temi Kosova. 

Šta se čeka? Uglavnom, čeka se srpska greška.

Sve žurnalistički intrigantne teme u vezi sa Kosovom se ovde prezentuju suvo, po pravilu sa otvorenim, u holivudskom rečniku "visećim" krajem.

Na primer, bečki Standard pre dva dana: "Albanija otvara granicu s Kosovom (...) Srbija se boji da je to korak prema ujedinjenju Albanije i Kosova. Takav razvoj striktno odbijaju i Vašington, Brisel i Berlin."

Sve je Standard pošteno dotaknuo – da strah postoji, da je otpor evidentan, ali je suštinu svejedno preskočio. A ona je u tome da Albanci na jugu Balkana uskoro uvode albanski "šengen" kao novu delotvornu političku varrijablu u tom delu Evrope, koja direktno poništava efekte "striktnog" neslaganja Vašingtona, Brisela i Berlina.

Uređivačka politika bečkog Standarda stoji na principima koji bi se danas nazvali levim populizmom – ona je pro-migraciona i pro-briselska, anti-nacionalistička i histerično anti-konzervativna. Poslednje znači da se svaki suprotni argument proglašava povratkom u fašizam.

Poenta je – listovi te orijentacije nikad ne sakrivaju svoje mišljenje. Šta više, zastupaju ga aktivno do agresivno – ali kad se piše o albanskim grehovima, onda su fini i neodređeni.

Standard, kao i ostali austrijski i nemački listovi te orijentacije (do izvesne mere i bavarski SDZ) i dan danas interpretiraju srpske državne interese u kontekstu tvrde nacionalističke ideologije "balkanskog hegemona" (termin Saša Tijanić) od koga treba štititi druge, sve odreda slabije narode.

Direktnost, beskompromisnost i netrpeljivost prema nacionalizmu se međutim potpuno gube kad se progovori o sumi albanskih politika na Balkanu – onoj u Tirani i Prištini, kao i albanskim regionima Makedonije i Crne gore.

Sve zamke "albanskog pitanja"

Od kraja osamdesetih su EU i Sjedinjene države uložile neverovatnu količinu političke energije, svog i tuđeg novca i direktne vojne sile, kako bi pacifikovale "srpsko pitanje", odnosno projekt ustavnog preuređenja Jugoslavije koji je pokrenut iz tadašnjeg Beograda.

U nastavku je došlo do paradoksa – kako je energija "srpskog pitanja" bivala sve manja, tim je u medijskoj i javnoj pažnji Evrope neproporcionalno rasla predstava o njegovoj aktuelnosti.

U međuvremenu je evidentno da je "srpsko pitanje" odavno zamenjeno "albanskim pitanjem", ali se u briselskoj politici, kao i u evropskim medijima smatra dobrim ukusom da se to ne primećuje.

Pitanje Kosova se u evropskom sklopu i dalje doživljava i tretira posredno, preko eha "srpskog pitanja" s kraja osamdsetih godina, a ne preko aktivnog glasa "albanskog pitanja" koje trenutno drži čitav region u šahu.

Zato se mediji nemačkog govornog područja odlučuju da najnovije pogoršanje u odnosima Beograda i Prištine prate tako da virulentno albansko pitanje ignorišu, a za interpretaciju potežu odavno ugašenu matricu "srpskog pitanja".

Tehnički gledano, i Rezolucija 1244 kao deo međunarodnog prava i srpski državni interesi su proglašeni delom ideološkog "srpskog pitanja" s kraja osamdesetih.

Takvo razgraničavanje teme u dva sloja, jedan legitimni državno-pravni, drugi dubinsko ideološki, ima vrlo neprijatnu medijsku posledicu. Za uključivanje u neku aktuelnu priču iz tog regiona, uvek se čeka momenat od kojeg je događaj moguće predstaviti kao srpsku, odnosno beogradsku krivicu.

Na primer, naslov iz bečkog Standarda od pre nekoliko dana: "Beograd zabranio ulazak kosovskom ministru spoljnih poslova". Da se o događaju pisalo dan ili dva pre toga, logični naslov bi bio "Pacoli provocira Beograd" ili "Priština provocira u potencijalno opasnom trenutku".

Stvar je međutim da o tom događaju nije pisalo – sve dok je bilo neizvesno kakva će biti reakcija Beograda.

Tek od momenta kada postaje jasno da je Beograd "kriv" jer pribegava zabranama "i na svoj način tumači UN Rezoluciju 1244, koja se održava samo zbog insistiranja Rusije", afera s Pacolijem i Ugljaninom postaje medijski materijal.

Iz srpske peprspektive, najveći problem ovdašnjeg medijskog praćenja kosovske teme je –tišina. Ona se prekida samo onog trenutka kad je odgovornost za dalje prebačena u beogradsko dvorište.

Efekat na ovdašnjeg medijskog konzumenta je kao da je zarobljen u vremenu, pa stalno čita jedan isti tekst, ili gleda jednu istu epizodu omiljene serije.

Mala šansa za Veliku Albaniju ili velika šansa za malu? 

Ako se pogleda reagovanje pre svega anglosaksonskih diplomatija – sa bregzitom je došlo vreme da se u analize otvoreno vrati kategorija "anglosaksonskih interesa" – one deluju kao da su se već aranžirale sa nekom formom velike Albanije.

Na test-izjave iz Tirane i Prištine se ne reaguje, a pregrejana regionalna situacija se naziva stabilnom.

Automatika razvoja se čini prihvaćenom. Svako ko bi na jug Balkana bacio iskreni anglosaksonski pogled, što bi se reklo, ušao u anglosaksonske cipele, vrlo brzo bi došao do zaključka da za Sjedinjene države ili Ujedinjeno kraljevstvo nema više ni jednog ozbiljnog hendikepa, ali zato ima svu silu prednosti ako se Tirana i Priština ujedine.

U komentaru (20.7.) švajcarski NZZ se obračunava sa predstavom o "prirodnom" stanju stvari u tom delu sveta: "Ono što se događalo između februara i septembra 2006. pod rukovodstvom Marti Ahtisarija nisu bili nikakvi pregovori između Prištine i Beograda. O statusu je već pre toga odlučio kabinet Kvinte (SAD, Ujedinjeno kraljevstvo, Francuska, Nemačka, Italija). Na pitanje zašto se Prištini i Beogradu nije dopustilo da u istinskom duetu tragaju za rešenjem, britanski ambasador u Prištini je u jesen 2007. odgovorio – zato što nisu dovoljno zreli da ga nađu."

Urođenici, bre!

Na početku ovog teksta je već rečeno da mediji nemačkog govornog područja pišu o Kosovu i svemu oko njega suvo, naizgled nepristrasno, kao o događajima na Marsu. Svako pitanje podele Kosova ili velike Albanije se spominje isključivo uz navođenje u pravilu irelevantnog izvora, nešto što je neko tamo rekao, ne i nešto o čemu bi dotična novina mogla da ima mišljenje.

Zbog toga je komentar NZZ-a odklon od uobičajene medijske prakse, utoliko što se u njemu iznosi lično mišljenje (Andreas Ernst), verovatno i redakcijsko. Rešenje je podela teritorija, do koje bi Beograd i Priština trebalo da dođu u direktnim pregovorima, urođenici među sobom, bez dirigovanja anglosaksonskog faktora. Sve to kroz okvirna pravila koja bi postavila EU kroz princip "kaskadnih referenduma" – od malog, opštinskog referenduma, pa do onih na sve višem nivou.

U datom komentaru međutim postaje vrlo brzo jasno da se pod "podelom teritorija" misli na razmenu teritorija, Preševo za sever Kosova.

Suma državnih gubitaka za Srbiju ostaje ista, jedino što bi opala njena sposobnost da frustrira interese anglosaksonskih diplomatija.

Kad se ultrasonični zvuk propusti kroz stakleno zvono

Sve do sada napisano imalo je za cilj da se zapadni tretman "kosovskog pitanja" ne doživi u bloku, već diferencirano. Interesi Brisela i Berlina nisu isti kao i interesi anglosaksonskih diplomatija, ili nisu još, i pored svega što je bilo.

Interesi velikih evropskih medija, konkretno onih s nemačkog govornog područja su opet priča za sebe.

Brisel, Berlin, Vašington i London u tom smislu vode svesnu politiku, dok mediji vode više ili manje nesvesnu ideologiju. Političari i državnici lažu direktno, novinari vrlo retko –oni uglavnom zaobilaze nepoželjne činjenice, nadajući se da će se one jednog trenutka same od sebe približiti poželjnom toku stvari.

Medijska manipulacija nije eksplicitna, nego sakrivena u jeziku. Kad frankfurtski FAZ na primer pre nekoliko dana kritikuje odluku televizijskih kanala ZDF i Arte da na program stave srpsko-nemačku produkciju filma "Enklava" (scenario i režija Goran Radovanović) kao "neizdrživu srpsku propagandu", on to čini konsekventno od naslova "Pod staklenim zvonom" pa na dalje.

U metafori "staklenog zvona" se misli na nešto što je paženo, maženo do razmaženosti, zaštićeno preko mere i smisla. Mogao je FAZ napisati i "Kosovski Srbi u kuli od slonovače", ali to bi onda pretpostavljalo da su izdvojeni vlastitom željom, da stoje iznad stvari i odozgo gledaju na njih.

"Stakleno zvono" podrazumeva tuđu akciju. Niko dobrovoljno ne ide "pod zvono".

Već naslov daje uputstvo za čitanje taksta – Beograd (zato što je film beogradska propaganda) je Srbe na Kosovu stavio "pod zvono" i tako sprečio da filmskim umetničkim jezikom progovori i druga, albanska strana, koja je u kontaktu s pravim životom, zato što nju niko nije gurnuo ispod zvona.

Čitav tekst je napisan u stilu ultrasonične "pseće zviždaljke", kako se ta tehnika ("dog whistle") zove u političkom žargonu. U datom slučaju se čitateljstvu prvo pošalje poruka da srpska manjina na Kosovu živi kao skupi zaštićeni sir pod staklenim zvonom. Kad onda jednog trenutka dođe na red pravo pitanje, ima li istine u situacijama koje se opisuju u filmu "Enklava", o njemu onda ne mora ni da se razgovara – pošto je ono deo beogradske propagande "na koju su ZDF i Arte naseli".

Crna Gora, blistavi primer mediteranske demokratije

Sav paradoks takvog medijskog pokrivanja balkanskog juga pokazao se ovih dana na primeru Crne Gore.

Posebno je nemački Špigl (4.8, autor Keno Versek) krenuo u frontalni napad na porodičnu državu Mila Đukanovića, detaljno opisujući koje se sve društvene, finansijske i političke poluge, vidljive i nevidljive, direktne i ispod radara, nalaze u rukama familije.

Špigl: "EU-kandidat Crna Gora je samo na površini demokratski. (...) Zato što je Podgorica proglašena spoljnopolitičkim faktorom stabilnosti, Brisel zatvara oči na razmeru korupcije, organizovanog kriminala i upletenost države. Sve do 2009. italijansko tužilaštvo je istraživalo protiv Đukanovića zbog pretpostavljene umešanosti u organizovani kriminal. Od nedavno se opšta situacija pogoršala: narko-bande i kriminalni klanovi koji vode posao ilegalnih nekretnina i pranja novca u krvi se obračunavaju na ulicama. U dve godine je u tom "mafijaškom ratu" ubijeno oko 30 ljudi, neki potpuno slučajno, jer su ih plaćene ubice zamenile za pravi cilj. (...) Gotovo nijedan slučaj nije došao do suda. Nije jasno da li su vlasti izgubile kontrolu nad situacijom, ili su naprotiv i same deo kriminalne mreže. Jedno je sigurno: novinari koji se usude da se bave istraživačkim novinarstvom, žive opasno.

Citira se i Nikola Marković, glavni urednik Dana: "Politika, policija i tužilaštvo štite jedan drugog. Institucije ove zemlje su kompromitovane".

EU zna da je Podgorica do sada sve državno-pravne i demokratske reforme "više simulirala, nego sprovodila", ali je Komisija svejedno o tome progovarala "u blagom kodiranom jeziku".

"Rođačka ekonomija vlada Crnom Gorom. Investori beže, ruine ostaju", komentariše minhenski SDZ (31.7.).

Ono što je važno je da nikom od medija nije bilo bitno kojim putem Milo Đukanović vodi Crnu Goru, dok nije postalo kasno. Spasonosna "dog-whitle" formulacija je u tom slučaju bila konstatacija o "pro-zapadnoj vladi u Podgorici". Ono ostalo negativno, kad dođe to toga, prosečni čitalac bi shvatao u smislu "mangupa u našim redovima", koji usput nosi tako dobra odela, jedini pravi Džems Bond!

Metode kojima su zapadna politika i mediji tretirali Balkan u poslednjih trideset godina sumiraju se na sledeći način:

Politika: mnogo, s predumišljajem i nepovratno.

Mediji: emotivno, kasno i kriminalno naivno.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak