Bogat sam, žao mi (ni)je

Novosti 23.07.2018 12:12
Bogat sam, žao mi (ni)je


Dobrostojećima se divimo i želimo da im se dodvorimo, ali im i zavidimo i boli nas što nemamo isto što i oni



KADA je holivudska zvezda Ketrin Zita Džons nedavno izjavila da neće više da se izvinjava zato što je bogata, razbesnela je svetsku javnost. Negde u isto vreme, u našem delu sveta, bivši fudbaler Savo Milošević pobunio se što su putevi blokirani zbog poskupljenja goriva. I - "popio" je verbalni napad besnih protestanata da je lako njemu jer vozi auto od 100.000 evra. "Jesam li ja kriv zato što imam? Jesam li nekome oteo?" - uzviknuo je Milošević.

Jaz između bogatih i siromašnih nikad nije bio veći. Jedan odsto ljudi poseduje polovinu svetskog bogatstva, srednje klase gotovo da nema i to zabrinjava ekonomiste i sociologe čak i u razvijenim zemljama. Nepravda, rekao bi Kalimero. Neki ljudi su, ipak, do imetka došli na pošten način. Treba li oni da se stide svog bogatstva? Da se izvinjavaju što voze džip? Da kriju da idu na letovanje na egzotične destinacije? Šta je sa sportistima, poštenim privrednicima, uspešnim poslovnim ljudima? Da li je u zemlji u kojoj većina radi za mizerne plate, preživljava i jedva sastavlja kraj s krajem, sramota biti bogat? Da li je između „bogat“ i „loš“ obavezan znak jednakosti?

Kontroverzni biznismeni

S jedne strane, opsednuti smo bogatstvom, gutamo novinske priče o svadbi veka, glamuroznim toaletama, egzotičnim letovanjima, a onda komentarišemo da je to primitivno, bahato i nekulturno. Da odnos prema bogatima jeste dvojak, ističe psihoterapeut dr Zoran Milivojević. Prema rečima sagovornika "Života plus", s jedne strane je divljenje i želja da se bogatima dodvorimo jer bogatstvo donosi društveni status i moć. Sa druge strane je više ili manje prikriveno neprijateljstvo. Da bi se ono razumelo, najvažnije je razumeti osećanje zavisti.

- Nije dovoljno da neko ima mnogo, pa da mu drugi zavide, već je potrebno da drugi smatraju da on nema pravo da ima toliko, to jest da i oni imaju pravo da imaju to isto. Ako neko vidi bogatu osobu u skupocenom automobilu, počne da ga boli što on nema takav auto. I zato iz zavisti kreće agresivnost prema bogatima - objašnjava Milivojević.

Sramota je biti bogat i čašćen u državi u kojoj vlada haos, govorio je kineski filozof Konfučije. Sigurno to nije pošteno zaradio - govori prosečan Srbin komentarišući nečije bogatstvo. Živimo u zemlji gde se do bogatstva često dolazi sporednim putevima, kršenjem zakonskih i moralnih normi, pa ne treba da iznenadi uvrežen stav "čim ima, lopov je".

- Deo neprijateljskog stava prema bogatima dolazi od toga što ljudi imaju "socijalistički" mentalitet. To ne znači samo da između ljudi ne treba da postoji veća razlika već da velika većina živi od plate i da vrlo dobro zna da niko ne može da ima toliko platu da zaradi milione. Samim tim tuđe bogatstvo postaje sumnjivo. Sumnji u bogate doprinose i kriminalci, dileri droge, "kontroverzni" biznismeni i političari koji su do novca došli na nepošten način, ali ga radosno i bahato troše - primećuje psihoterapeut.


LEK JE PRISTOJAN ŽIVOT ZA SVE

S DRUGE strane su oni koji imaju malo više od proseka pa iz nelagodnosti zbog komšija, kolega, poznanika kriju koliko su platili letovanje, automobil, stan. Kriju čak i da jednom nedeljno odaze u restoran. Iako su pošteno zaradili novac, stiče se utisak da ih je sramota.

- Kod nas nije samo nepoželjno biti bogat, već i biti srećan. Kad je toliko ljudi oko vas koji su siromašni i nesrećni, onda je nepristojno pokazivati novac i sreću. I zato je većina ljudi koja dobro živi naučila da treba da kuka i da sakriva imetak. Time se skreće pažnja sa sebe, ali se i smanjuje agresivnost onih koji zavide. Stvari će se normalizovati kad velika većina ljudi počne bolje da živi. Ta velika većina ne želi neko bogatstvo, već samo da ima dovoljno za pristojan život. Da kupe stan i otplaćuju kredit, da imaju pristojan automobil, da mogu da odu dve nedelje na more, da školuju decu. Kada se u zajednici postigne to stanje, ljudi će biti zadovoljni, uživaće u svojim životima i neće ih doticati koliko neko drugi ima više od njih - kaže Milivojević.

Dok se ta bajka ne ostvari, postavlja se pitanje kako da vaspitamo decu. Šta da im kažemo sledeći put kad vidimo dobar auto - "to voze samo kriminalci" ili "trudi se, uči, pa ćeš možda i ti imati takav auto jednog dana". Milivojević podseća da mnogi koji su pratili savete svojih roditelja u stilu "budi dobar đak, završi fakultet, budi dobar stručnjak i sve će biti u redu", danas loše žive.

- Drugim rečima, trud i rad jesu neophpodni, ali nisu dovoljni. Deca gledaju svoje roditelje koji su uradili sve "domaće zadatke", završili fakultete, pa opet jedva sastavljaju kraj s krajem i dočekuju penzije bez potrebnih rezervi. S druge strane gledaju te koji se bahate bogatstvom, statusom, "dobrim" životom. Vremena su se promenila, živimo u kapitalizmu i zato mislim da ako neko želi da njegovo dete bude imućno, najbolje je da ga usmerava da bude preduzetnik, da pokrene biznis, da zaposli druge ljude. Tek tu znanje, sposobnost i vredan rad donose značajniji novac. Mi smo kao pojedinci veoma sposobni, ali često smo blokirani jer ne verujemo da ćemo uspeti. Često roditelji sputavaju dete koje ima neku poslovnu ideju, "čuvaju" ga od neuspeha i guraju u zaposlenje koje im deluje sigurno - zaključuje psihoterapeut.

ZA KOMŠIJU KRAVA, ZA MENE DVE

PREZIR prema bogatima postoji svuda, ali u našem društvu je posebno izražen. Milivojević ističe da u Srbiji nije izgrađena društvena vertikala, da smo društvo u kom se veoma neguje jednakost i u kome nije poželjno štrčati.

- To znači da smo društvo u kom se ne priznaje autoritet, da je neko u bilo čemu iznad nas. S jedne strane, to je pozitivno jer naši ljudi imaju veoma razvijeno samopoštovanje i samopouzdanje. S druge strane nije dobro jer se svako razume u sve i misli da je veoma sposoban i pametan da komentariše i ono što ne poznaje. To razvija takmičarsku atmosferu u kojoj nije toliko važno biti uspešan, već dokazati da drugi nisu uspešniji. I zato mi, iako možemo biti briljantni kao pojedinci, pravimo prilično nesposobnu grupu u kojoj vlada stalna borba za vlast i dominaciju. Upravo je ta socijalna dinamika jedan od razloga našeg kolektivnog siromaštva. I u razvijenim zemljama postoji zavist, ali ona nije usmerena da se uništi razlika - da komšiji crkne krava, već na to da se osoba pokrene da bude bolja od onog kome zavidi, a to znači da ona kupi dve krave. I kad se društvo takmiči u tome ko će imati više krava, tada je to bogato društvo - kaže Zoran Milivojević.

ZAVIST VODI DO REVOLUCIJE

NAŠ sagovornik podseća da se do francuske buržoaske revolucije smatralo da su aristokrate predodređene da budu bogate jer su viša klasa koja poseduje zemlju.

- Smatralo se da je takav poredak postavljen od Boga i siromašni su prihvatali to stanje kao prirodno. Čak je i u našoj reči "bogatstvo" koren reč "bog", što bi značilo da je nekom dato da ima od strane Boga. Kada se pojavila industrija i kada je ojačala klasa buržuja, ona je nametnula novi društveni poredak. Međutim, onda je između buržuja i običnih ljudi bila manja psihološka distanca što je kasnije dovelo do socijalističkih revolucija. Kada gledamo emocije, upravo je zavist dovela do ovih revolucija - ističe psihoterapeut.  


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak