Spone popularne nauke

RTS 04.06.2018 09:44
Spone popularne nauke


Svesno ili nesvesno, sva živa bića klasifikuju i kategorišu predmete, pojave i pojmove iz svog okruženja, ne bi li se u njemu lakše i uspešnije orijentisala. No ovi filozofski metodi imaju veoma malo veze s onima kojima su se koristili klasični filozofi (poput Kanta ili Aristotela). Oni su ih koristili kao formu mišljenja, dok bi primarno trebalo da predstavljaju operativne instrumente instinkta.



Empirijsko sortiranje se vrši na bezbroj različitih nivoa, pri čemu se pojmovi spajaju ili odvajaju. Primerice, na jednom od tih nivoa mačka posmatra miša i mleko kao instrumente zadovoljenja fiziološke potrebe opstanka ‒ to jest kao objekte iste klase. Na drugom ih oštro odvaja ‒ kao pokretno u odnosu na statično. Ali ta pripadnica mesoždera iz vrste sisara nikada neće saznati za treći nivo, na kome će se miš i mleko naći ponovo zajedno kao izvor proteina, svakom živom stvorenju neophodnog. I tako dalje.

Operacija odvajanja predstavlja, dakle, i u nauci i u umetnosti samo produžetak jednog atavističkog mehanizma adaptacije. Naša epoha oseća, međutim, istorijsku obavezu da stvari međusobno približi te da ih, našavši im zajedničke korene, bolje shvati i (eventualno) unapredi.

Otuda tendencija prema interdisciplinarnim metodama u svim sferama ljudske radoznalosti. I otuda neophodnost da se razvije jedan osobit, verovatno jedini mogućni katalizator, najdragocenija kopča u sistemu komunikacija, stidljivo imenovanom popularnom naukom.

Kakva je uloga te čudne spone?

Disciplina koja zaslužuje svaku podršku i uloženu energiju komplikovana je za sprovođenje, pa često i zloupotrebljavana. Bez njene pomoći nema očekivane sinteze. Kako bi se inače udružili arheolog i hemičar, biolog i muzičar, matematičar i književnik? Mogućnost kretanja po različitim terenima, kao i uspešnije razumevanje jedinstva struktura i mehanizama prirodnih pojava ili ljudskih dela, podrazumeva upotrebu metoda naučne popularizacije.

Vrativši se u svoje školske dane, ovu tezu potvrđujemo činjenicom da smo lekcije najuspešnije savladavali upravo na časovima onih edukatora koji su vešto baratali metodama popularne nauke. S malih ekrana smo upijali pitoreskne iskaze jednog Dejvida Belamija ili Raše Popova. Zapravo samo stručnjaci najvišeg reda (i to ne samo u sopstvenoj oblasti) svoju disciplinu uspešno čine jednostavnom i pristupačnom za razumevanje.

Ovakvi stručnjaci se pritom služe nekom vrstom nominalističkog metoda, ali ne u sholastičkom smislu. Izdvajajući pojmove iz jedne, oni ih asocijativno spajaju (kopčaju) s drugom naučno-umetničkom oblašću. Poput nekakvih vrhunskih reli-vozača, odlično poznajući teren i svoje vozilo, oni nisu fokusirani na saobraćajne znake svojih najužih pojmova i terminologije, niti opterećeni opasnošću od posledičnog napuštanja hipoteze i lutanja po nepreglednoj prašumi činjenica.

Za takve superiorne umove aksiomi su stvar gledišta. Ne samo u umetnosti. Svi fizikalno-matematički zakoni njima su samo operativni metodi. Njima je dovoljna ona istina koja dovodi do efikasnih praktičnih rezultata.

Fizikalne istine nikada nisu definitivne jer idu samo do tačke usavršenosti eksperimenta. No kako u jednoj epohi niko nema potrebe za tačnošću boljom od operativnih zahteva, to se trenutno stanje prirodnih nauka proglašava apsolutnim saznanjem. Dešavalo se, na primer, da su se u srednjovekovnim udžbenicima - kada je arhitektura bila empirijska disciplina ‒ decenijama provlačile ordinarne računske greške koje niko nije primećivao ‒ jer su se nalazile s one strane operativnih potreba.

Najvećim umovima naše epohe je zajednička vera u mogućnost jedinstvenog shvatanja (i stvaranja) sveta putem redukcije činjenica na nivo elementarne pameti. Time je i njihova ostavština za budućnost večna.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak