Erdogan u Sarajevu ili kako se postaviti prema Turskoj

Novi Standard, Aleksandar Pavić 27.05.2018 12:10
Erdogan u Sarajevu ili kako se postaviti prema Turskoj


Posle Erdoganovog mitinga u Sarajevu, ko može zameriti Banjaluci zbog poseta visokih ruskih zvaničnika ili još tešnjih veza sa Srbijom?



Sarajevski predizborni miting turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana je prošao, ako se izuzmu vesti o mogućem atentatu, bez nekih većih talasanja, za koje očigledno niko nije imao interes. Zvanična Republika Srpska se potrudila da se drži po strani, smatrajući to svojevrsnom unutrašnjom stvari političkog Sarajeva, sve dok ne zadire u unutrašnje stvari cele BiH, koja uključuje, dopadalo se to nekima ili ne, i Republiku Srpsku.

Naravno, bilo je i standardnih ispada, od isticanja ratnih zastava tzv. Armije BiH, do više puta ponovljene floskule o zavetu kojeg je Alija ostavio Erdoganu da se „pobrine” za BiH, koji je Erdogan još jednom javno i prihvatio. Bilo je i vezivanja zastava Turske i BiH, ali je jasno svakome da se ta simbolika odnosi isključivo na deo bosansko-muslimanske populacije, i da Srbe i Hrvate, bez njihovog političkog pristanka, ona ne dotiče. Republika Srpska je, u koordinaciji sa Srbijom, zainteresovana za predloženi autoput Beograd-Sarajevo-Beograd, uz čvrste garancije da će njeni interesi biti zaštićeni.

DRUGAČIJI ERDOGAN, DRUGAČIJA TURSKA
Sadašnji Erdogan nije identičan onom koji je 2013. u Prizrenu drčno izjavio kako je „Turska Kosovo i Kosovo Turska”. Niti je današnja Turska identična onoj iz 2009. kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Davutoglu u Sarajevu drčno podsetio da su Turci u Bosnu došli „na konjima”. Jer, desio se neuspeli puč u julu 2016. za koji je Erdogan javno okrivio svog glavnog političkog rivala Fetulaha Gulena, a suštinski i one koji mu pružaju utočište i ne žele da ga izruče turskim organima (SAD), posle čega je krenulo postepeno spoljnopolitičko preusmeravanje Turske, uključujući i približavanje Rusiji i Iranu, pogotovo u kontekstu sirijske krize, kao i rastuće otuđenje od zapadnih saveznika i same NATO alijanse čiji je Turska izuzetno važan deo.

Važno je napomenuti i da su se od tada tursko-srpski odnosi znatno poboljšali, između ostalog i zbog pravoremene podrške koju je zvanična Srbija pružila Erdoganu u večeri neuspelog puča, koju Erdogan očigledno ceni. Upravo je to tursko preusmeravanje zabrinulo glavne zapadne prestonice kad je reč o Balkanu, koje sad, uz Rusiju – i sve više Kinu – i Tursku pridodaju onim spoljnim silama koje bi mogle da „popune vakuum” koji bi nastao ako EU – a po mogućstvu i NATO – ne uspeju da integrišu celokupni region u svoje redove. Što je još jedan dokaz – ako je nekom uopšte i trebao – da EU naše prostore prvenstveno tretira ne vrednosno, kako bi to briselske birokrate želele da predstave, nego geopolitički, što je potvrđeno i na upravo završenom Samitu EU-Zapadni Balkan u Sofiji, gde je francuski predsednik Makron istakao da bi bilo „jako loše” za EU ako bi se region okrenuo Rusiji ili Turskoj, a bugarski premijer Borisov javno zapitao da li EU želi da „drugi geopolitički igrači ojačaju svoj ionako visok uticaj u regionu”.

Ako ništa, sa Turskom su čistiji računi nego sa EU, jer ona mnogo jasnije, glasnije i bez kvazi-liberalnog fraziranja saopštava svoje stavove i interese. Dodatno, takav otvoreni turski nastup ostavlja prostor i Srbima sa obe strane Drine da takođe otvorenije nastupaju naspram svojih saveznika i interesa. Posle Erdoganovog sarajevskog mitinga i ritualnog svojatanja BiH, ko može Banjaluci spočitavati buduće posete visokih ruskih zvaničnika ili još tešnje veze sa Srbijom? Ko može legitimno zamerati Beogradu artikulisanje sopstvenih geopolitičkih interesa ako ih i Turska i EU ispoljavaju na prostorima na kojima je srpski faktor državotvoran i istorijski i populaciono prisutan?

Naravno, zameranja će biti, i s njima se mora računati kao uobičajenim instrumentima iz diplomatsko-strateškog arsenala, ali se ne može prihvatiti da svi osim Srba imaju pravo na sopstvene interese. Pogotovo kada je jasno da EU jedino zanima da se Srbija na „pravno obavezujući način“ odrekne Kosova i Metohije, a Republika Srpska da se utopi u centralizovanu BiH – i to sve na „lepe oči”, tj. na osnovu maglovitih obećanja da će „jednog dana” možda postati deo EU. One iste EU čija je i sama budućnost pod sve većim znakom pitanja, a još više posle formiranja nove italijanske vlade.

OPREZNA SARADNjA
Vraćajući se Turskoj, stvar treba gledati krajnje trezveno i širom otvorenih očiju. Tačno je da su se u poslednje dve godine otvorili putevi šire tursko-ruske saradnje, što se može pozitivno odraziti i na naše prostore, posebno ako dođe do pune realizacije tzv. Turskog toka, odnosno njegovog prolaza kroz Srbiju. Takođe bi bila dobrodošla i veća tursko-ruska bezbednosna saradnja, odnosno bar prećutni dogovor da su mir i stabilnost na Balkanu važni za obe države, koje neće jedna drugu ometati u odnosima sa tradicionalnim regionalnim saveznicima.

Međutim, ne treba nikako gubiti iz vida da je Erdoganova Turska – što uključuje i glavne opozicione snage u zemlji – vrlo ambiciozna država, koja nije odustala od svojih otomanskih korena i neo-otomanskih interesa, koje je spremna da agresivno zastupa i promoviše. Tako je u jednom partijskom govoru u februaru ove godine Erdogan poručio da „nisu u pravu oni koji misle da smo iz svojih srca izbrisali zemlje iz kojih smo se povukli pre stotinu godina” i da „svakom prilikom kažemo da se Sirija, Irak i druga mesta u geografiji naših srca nimalo ne razlikuju od naše domovine”.

Posebno se u poslednje vreme zaoštrava i retorika prema Grčkoj. Tako je uoči svoje posete toj zemlji u decembru 2017. Erdogan javno pozvao na „ažuriranje” Ugovora iz Lozane iz 1923, kojim su određene današnje turske granice (što su grčki zvaničnici odbacili), a više puta je dao do znanja da je tim ugovorom Turska „poklonila” Grčkoj neka ostrva u Egejskom moru. Naravno, Turska ne odustaje ni od Kipra, i javno ističe da to ostrvo za nju ima strateški značaj. U tom kontekstu je turski vice-premijer Tugrul Turkeš u januaru 2017. otvoreno izjavio:

„Postoji dezinformacija da se Turska zanima za Kipar zato što tamo postoji turska zajednica… Čak i da nema Turaka na Kipru, Turska bi opet imala kiparsko pitanje, i nemoguće je za Tursku da od toga digne ruke”.

Ni obnovljeni tursko-ruski odnosi nisu bez trzavica. Rusija povremeno uputi poziv svim stranim vojskama da napuste Siriju, uključujući i tursku vojsku, dok Turska i dalje daje javnu podršku Ukrajini oko Krima, kao i krimskim Tatarima i njihovim pravima. Ipak, sa pozitivne strane, osim saradnje oko Turskog toka i drugih energetskih projekata, prodaja ruskih sistema S-400 je od posebne važnosti, ne samo zbog bliže rusko-turske vojne saradnje, već i zbog činjenice da je to pitanje postalo možda najozbiljnija koska razdora na relaciji Ankara – Brisel (NATO) i Ankara – Vašington.

Sve u svemu, jače angažovanje današnje Turske na Balkanu nosi u sebi potencijalne koristi ali i poziva na oprez. Što je, uostalom, i normalno u međunarodnim odnosima.

 


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak