Novi martovski ultimatum

NSPM, Marinko M. Vučinić 13.04.2018 09:45
Novi martovski ultimatum


Često se može čuti da se u istoriji javljaju ciklične podudarnosti i teško objašnjiva ponavljanja. Svakako da u poslednje vreme izuzetno zaoštravanje rešavanja kosovsko-metohijskog pitanja spada u ovaj niz podudarnosti , jer se dešava u vreme obeležavanja 19 godišnjice brutalne agresije snaga NATO Pakta na SRJ. Kao da se i sada ponavlja još jedan martovski ultimatum koji se upućuje Srbiji , da u što skorije vreme preseče kosovsko – metohijski čvor.



Posle izjave Predsednika republike Aleksandra Vučića "da je pitanje Kosova za Zapad završeno", očigledno  je da njegovi veliki zapadni prijatelji i savetnici više ne žele da se služe diplomatskim jezikom već se radi o  otvorenom ne samo političkom pritisku da se okončaju pregovori u Briselu i potpiše pravno obavezujući sporazum  čiju sadržinu niko ne zna.

Još jednom smo se  uverili da se u međunarodnim odnosima ne poštuju potpisani dogovori već se koristi samo jezik sile i političke moći. Aleksandar Baljak je na sebi svojstven način pokazao  svu nedoslednost i  hipokriziju koja  je preovlađujuća u međunarodnim odnosima. On je  u  svojim aforizmima  zapisao “ Međunarodno pravo je mrtvo,  ali ubija. Nude nam ono na šta  sami nikad ne bi pristali ali iskreno i od srca“.

Ovaj paradoks smo mi dobro osetili i osećamo  ga na svojoj koži i to ne samo u poslednjih nekoliko decenija.

Ni ispunjavanje obaveza preuzetih sporazumom u Brisel u nije doprinelo stvaranju većeg manevarskog prostora za odbranu i zastupanje srpskih nacionalnih i državnih interesa na Kosovu i Metohiji. A upravo su predstavnici vladajućeg naprednjačkog režima u Srbiji neprestano govorili kakao  će  Briselski sporazum  i njegovo sprovođenje (za sada samo od srpske strane u ovim pregovorima) odlučujuće doprineti rešavanju ovog izuzetno složenog i istorijski veoma uslovljenog problema.

Posle pet godina možemo čuti otužne žalopojke o tome da Albanci nisu ispunili obavezu formiranja Zajednice srpskih opština. Bilo je očigledno, što pokazuju i ranija iskustva, da oni  nemaju stvarnu nameru da to i učine. Njihova je oprobana „pregovaračka„ taktika( podržana pre svega od  strane SAD) da potpisuju sporazume kojim  samo stvaraju  iluziju o njihovoj kooperativnosti i spremnosti za dogovaranje.

Osnovni problem u našem pristupu rešavanju Kosovsko-metohijskog problema je što ni za ovih pet protraćenih i izgubljenih godina nije izgrađena jasna pozicija koja će značiti ostvarivanje i obezbeđivanje  naših državnih i nacionalnih interesa.

Stiven Majer u tekstu „Mnogo buke ni oko čega“ veoma je jasno odredio ovu pasivnu poziciju Srbije u procesu pregovaranja: “Lideri u Beogradu plaše, se da saopšte hrabre, izravne, inovativne predloge koji bi bili u najboljem interesu Srbije. Oni se osvrću  preko svog kolektivnog ramena, pitajući se šta će misliti Amerikanci, šta će misliti Evropska  unija, šta će misliti Nemci. Više  ih brine da zapadne  sile budu zadovoljne i srećne nego da urade ono što im je dužnost, u interesu srpskog naroda“.

Sada se naša pregovaračka i politička pozicija svodi na floskulu  o velikom  istorijskom dogovoru i spasonosnom kompromisu o konačnom rešenju u kome možemo izbeći da damo sve - a da ne dobijemo - utešno ništa.

I šta to mi nakon  pet uzaludnih  godina pregovaranja  možemo više da damo da bi se  ostvario ovaj  kompromis?

Zar nije Briselski sporazum oglašavan kao najzad pronađeni put za okončanje  kosovske krize bez obzira što je on doneo priznanje pravnog i ustavnog  sistema  tzv. nezavisnog Kosova?

Veoma je problematično i samo korišćenje izraza “konačno rešenje” - jer to nije problem koji se može razrešiti nekim izuzetnim političkim sporazumom i potezom već se radi o procesu dugog istorijskog trajanja.

Umesto zastupanja jasno određenog pregovaračkog stava koji neće dozvoljavati beskonačno odlaganje  koje samo nama smanjuje manevarski prostor fingiran je nemušti tzv. “unutrašnji dijalog o Kosovovu i Metohiji”, a neprestano je šireno uverenje da priznavanje  tzv. “kosovske nezavisnosti” nije uslov za nastavak evropskih integracija. Ispostavilo se da je to uvek bio i ostao glavni uslov koji je naša vladajuća struktura pokušala da relativizuje pružajući neprestano dokaze o svojoj kooperativnosti i spremnosti da čini  ozbiljne ustupke.

I zato nakon pet godina od potpisivanja Briselskog sporazuma naša pregovaračka pozicija gotovo da ne postoji , bez obzira što su naši pregovarači proglašavali velike političke pobede.

Očigledno je da se sada radi o nastojanju da se naša javnost kroz medijsku kampanju koja je uveliko počela pripremi i preparira  da prihvati priznavanje „nezavisnosti Kosova“, a da se to i dalje  negira uz zaklinjanje „da do priznanja neće nikada doći“.

Već su uveliko na  javnoj sceni poznati režimski analitičari i „stručnjaci“ za kosovsko pitanje koji nas uporno pozivaju na „prihvatanje političke realnosti“, jer je potrebno, kako to bez imalo zazora tvrdi Boško Jakšić (jedan od vodećih zagovornika nezavisnosti Kosova), „ukloniti sa puta kosovske balvane“ i  „vodenični kamen koji je sada na vratu Srbije“.

Pri tome on nije propustio ni da optuži predsednikove rivale „da žele  da odustanu od politike koju su promovisali dok su bili na vlasti samo zato što ne žele da da on bude taj koji Srbiji otvara evropsku budućnost“: „Opozicija sada napada Aleksandra Vučića da želi da preda  Kosovo i priključuje se SPC-u koja menja ime da bi sabotirala eventualno rešenje“.

Ovako, izneti stavovi Boška Jakšića samo predstavljaju suštinu medijske kampanje koja je već uveliko na delu, a čiji je cilj da se stvara atmosfera straha i beznađa i da neprihvatanje otvorenog diktata za  priznavanje Kosova kao nezavisne države će „doneti ponovnu izolaciju, sankcije, obustavljanje  privrednih investicija i zamrzavanje  evropskih integracija“.

Zato reči iz saopštenja pokretača Apela za odbranu Kosova i Metohije  zvuče veoma opominjuće i otrežnjujuće: “Dakle, Vučić u svojoj državničkoj nedoraslosti, ali ništa manje ljudskoj posrnulosti, ne pokušava da iznađe sporazum koji bi koliko-toliko odgovarao Srbiji- budući da je svima, pa i njemu jasno da u postojećim uslovima to naprosto nije moguće - već grozničavo nastoji  da sklepa bilo kakav propagandni modalitet kojim bi konačno slamanje Srbije pred zapadnjačkom ucenom srpskom narodu predstavio kao tobožnji „kompromis“, a ne kao ono što zapravo jeste: bedna kapitulacija, kojom bi se današnji naraštaj  nepovratno odrekao Kosova  i Metohije, trajno obrukavši pretke, nepovratno postidevši potomke“.

Način kako  su se do sada vodili očigledno bezuspešni i jalovi  briselski pregovori neće doneti neophodno državno i političko jedinstvo jer su unutrašnji politički sukobi suviše duboki, a sadašnja vladajuća oligarhija zbog prirode svoje autoritarne vlasti nije stvorila uslove za ozbiljan i kvalifikovan dijalog o rešavanju problema  KiM.

Sve češće se može ćuti da za odlučivanje o sudbini Kosova i Metohije nije potrebno nikakvo  izjašnjavanje naroda jer to spada u isključivu nadležnost  vlade i Parlamenta koji su izraz narodne volje postignute na parlamentarnim izborima.  Bez obzira što je Predsednik  republike u nekoliko navrata najavio da će o njegovom predlogu   za kompromis na Kosovu biti organizovano izjašnjavanje građana Srbije.

Ali to ne bi bilo  prvo obećanje koje je ostalo neispunjeno.

Predstojeće promene ustava svakako će biti prilika  za narodno izjašnjavanje o Kosovu i Metohiji, jer će jedan od glavnih zahteva naših zapadnih prijatelja biti izbacivanje ustavne preambule, koja je jasno odredila da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo srpske države i njenog suvereniteta.

Izjašnjavanje o rešavanju  sudbine Kosova i Metohije daće i nama odgovor da li, kako je to govorio P.P.  Njegoš: „moje pleme snom mrtvijem spava“.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak