Ćorava kutija

Peščanik, Ljubodrag Stojadinović 08.03.2018 16:15
Ćorava kutija


Dan posle izbora, naslovi u režimskim štampanim stvarima: „Vučić razbio!“ „Vučić oduvao opoziciju!“ „Uništio ih je!“ I još mnogo izliva ludačkog trijumfalizma. Jozef Gebels bi dodao: Vučić pobeđuje na svim frontovima, Beograd se nije uzdigao, pao je još niže, srce demokratije iščupano.



Analitički umovi traže dovoljno dobre formulacije za svoje lamente nad opozicijom. Ne mogu da ih nađu, jer je poraz nesumnjiv a krivaca i krivice nema, jer to nije poraz opozicije. Nema i nije bilo valjane formule za demontiranje Vučićevog jezivog mehanizma koji je prethodno već razorio sve. I projektovan je tako da svoju razornu misiju nastavi u nedogled. Odgovornost svih koji su pristali na Vučićeva pravila igre samo je prividna: drugih pravila nije bilo. Pitanje je samo kako se Osmi putnik začeo baš u telu Srbije. Još dugo nećemo saznati.

Pouzdano znam da ni mnogi od onih koji su mu onomad potpisali odanost, nisu oduvek shvatali Vučića ozbiljno. Imali su dobre razloge za to: iz mračne prošlosti, stigao je politički i lično teško oštećen, i to na leđima neugledne radikalske bedevije – Tomislava Nikolića. Ko je 2012. ponovo oživeo Šešeljevo zmijsko gnezdo uveren da ga je spalio – skoro da je nevažno. Čaršija govori da su ga za projektovano samouništenje klonirali Boris Tadić i Miki Rakić, ali im se stvor oteo. Posle izbornog kraha Demokratske stranke, Tadić je u nedelju održao dobar, ali zakasneli, besmisleni, suvišni govor, koji je možda i patetični krst na njegovu konačnu političku sahranu.

Boris Tadić, takav kakav je, nije ubedio ni jedan odsto birača da je danas neko drugi. Vučiću 45 procenata veruje da on u devedesetim nije ni postojao, da je preobražaj u ovo delotvorna evolucija političkog pračoveka u Domanovićevog Vođu. I da je samo on budućnost Srbije, koja budućnosti skoro i da nema.

Sklon sam da politički počivšeg Tadića amnestiram od njega samog, jer njegova odgovornost nije mogla dalje od plitke političke pameti. Dakle, nedužan je, kao i grupa olinjalih fizionomija koji se sve češće slikaju sa porazima, ne znajući odakle sve to dolazi. Ne verujem, dakle, u krivicu srpske opozicije, razuđene, slabašne, konfuzne i dezorijentisane, za ovo što se u nedelju dogodilo u Beogradu. Ljudi su radili najbolje što su umeli, njihova je moć takva i tolika i oni uglavnom ne razumeju šta se dogodilo.

Poraz je mnogo dublji, on se može videti kao koncepcijski, vrednosni, estetski i etički slom čitavog društva, nesvesnog metastaze i agonije, koja ljude drži u samrtnoj rezignaciji. Vučićevi trijumfi, gde ih ima i nema, dolaze samo iz opšteg i dubokog narkotičkog sna, u kome je pacijentu svejedno da li mu seku nogu ili vade srce. Pošto su izgledi na skoro buđenje ništavni, svejedno je. Objašnjenje Vučićevog modela vlasti nije moguće logikom političke teorije, socijalne ili lične patologije. Čak ni kao simbioza realne i političke mafije, ili kao sumorna konfuzija nastala iz svega, kako bi sakrila istinu koju ne vidi bar četvrtina Srbije, a ostale je baš briga: tamo nema ničega, ali to opstaje kao negacija svakog smisla i sistema. Zbog toga je to klizavo, ljigavo i skoro neuhvatljivo, rezistentno na razum i opiranje.

Na nekom nivou poimanja katastrofe koju živimo, beogradski izborni rezultati imaju nekog paradoksalnog smisla. Dok je Vučić držao pobednički govor, okružen ljudima koji bi bili savršeni modeli za svaku poternicu, njegov probrani tim sastavljen od posilnih, dvorskih luda, slugu i raznih arlekina, slavio je svoju novu pobedu nad gradom koji je nekada bio veliki. Točio se šampanjac, a gazda nasred pobedničkog govora panično uzvikivao: „ne prskajte!“

Usred euforije koje je izmakla svakoj kontroli, dr Nebojša se setio Gorana Vesića, i njegovog mučeništva u studiju javnog servisa. Tamo mu je neko, dok je urlikao, spustio ton za „dva decibela“ i tako ga omeo u izlaganju, iako je Vesić na debatu navodno stigao neometen.

To bi mogao da bude medijski eksperiment Nebojše Stefanovića, koji je slučaj ugrožavanja Vesića prvi izneo, da se nije pojavio vođa sa svojom izuzetno sumanutom idejom: neće na javni servis dok ne sklopi ugovor da mu tamo neće „spuštati regler“. Moraće da ga ostave u granicama decibela i neopisive buke koju je u stanju da proizvede.

I pored svih dokaza da je javni servis ponizno primao u goste samo Vučićeve obožavaoce, Vesić kao „žrtva“ je poruka da se u budućnosti očekuje potpuna poslušnost, bez rezerve, bez sumnje, uz apsolutno obožavanje firera. Takav ugovor hoće Vučić.

Karnevalski medijski despotizam u Srbiji konačno je dobio nakazno lice, kao simbol jedine istine. Prihvaćena je diktatura ružnoće, lažljivosti, besprizornosti, podlosti i kukavičluka, a sve je uz opšti, razdragani slom, postalo vrednost u koju ne može biti sumnje. Čak jedina vrednost. Jedini koji se mora voleti, bez traganja za izvorima te neosnovane i nedostojne ljubavi, bez objašnjenja o čemu je tu zapravo reč. Jeste odvratno, ali deluje.

Taj nivo agitpropa ovo društvo ne može da podnese bez realnog stropoštavanja, i uzdizanja samo onoga što ne postoji. Srpska opozicija nije imala političkog protivnika, nego utvaru koja je porazila društvo, a borba protiv takvih stvorova najčešće je uzaludna, i traži opšti otpor. Čak i onoj četvrtini glasačkog tela koje slepo sledi prepoznatljivi vonj vođe svog čopora.

Beogradu i Srbiji predstoji traganje za izlazom iz ubitačne klaustrofobije. Dobro je ako je ovo donja mrtva tačka ispod koje se ne može, ako dno nema više svojih slojeva i mračnih laguma. Sudeći po obećanjima vođe i te kako ima gde da se tone. Povedimo opoziciju, ako ona već ne ume nas. Građanska je dužnost da hitno proizvedemo novu.

U svim izbornim slikama, koje sam poput stripa ređao pred sobom, ostao sam zatečen pred pojavom Mileta Dodika, predsednika Srpske, na biračkom mestu u Beogradu. Bila je to moja uteha u traganju za razlozima opčinjenosti ništavilom, košmarno suzbijanje košmara.

Nisam potpuno u stanju da pojmim to agresivno polidržavno svojstvo, budući da imam samo jednu zemlju a rezerve nemam. Glasam samo na jednom mestu, Mirijevo, opština Zvezdara. I to mi je dosta, obavio sam dužnost, ostvario pravo. Badava moj glas, ništa nisam mogao da promenim ubacivanjem listića u ćoravu kutiju.

Ali Mile, on je neizbežna, krupna figura, čovek koji je ovde koliko i tamo i ne zna se šta mu je gde. Držeći listić nad kutijom, bio je promoter prijateljstva na najvišem, ili najnižem nivou zadatog partnerstva: ništa ne pitaj zemljače, glasaj kao ja, znaš kako i za koga to radim.

U Srbiji Mile ostvaruje samo pravo glasa. Za sva druga valja mu preko reke. Ovde mu je otadžbina a tamo materina.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak