Историја Новог Сада: Сателит је мали свемир у коме је све надохват руке

Дневник 05.03.2018 13:24
Историја Новог Сада: Сателит је мали свемир у коме је све надохват руке


Прво насеље на западној периферији према Ветернику, израсло 1956. године из тзв. Тозиновца, чиниле су привремене приземнице за раднике из оближњих фабрика, изграђене на иницијативу тадашњег градоначелника Тодора Јовановића Тозе.



Касније, када се проширило и када су подигнуте прве зграде, због своје одвојености од тадашњег центра града, добило је име Сателит, што је био популаран термин у ери свемирских истраживања.

„Доселио сам се крајем 1961, када су ми након непуне четири године стажа уручени кључеви новог стана баш на синовљев рођендан“, каже 84-годишњи Методије Трајковски, који је у том кварту живео до 1977.

Додаје да су то била то нека срећнија времена, у којима су марљиви радници могли очекивати од предузећа да им реши стамбено питање.

На Сателиту су живели махом запослени у „Новкабелу”, „Петру Драпшину”, Покрајинској болници, „Југоалату” и „Нафтагасу”. Док се није развила инфраструктура, живот је био мизеран. Окружени пољима кукуруза и пшенице, уопште нисте имали утисак да живите у граду.

Док Градско саобраћајно предузеће није премештено из Радничке улице на Футошки пут, по речима нашег саговорника, од сателитске окретнице с карактеристичном надстрешницом кретала је једина аутобуска линија, чије се крајње одредиште с временом мењало. Некад се завршавало на месту данашњег Српског народног позоришта, а некад код хотела „Војводина” или у Његошевој улици. Гужве су биле толико велике да се често ишло пешке до посла.

И даље најмања у граду, Сателитска пијаца је била дивља све до легализације 1968, донекле налик на ону која је последњих година израсла на стазама и богазама у околини Улице Стевана Хладног. А пре него што је изграђена фабрика „Минаква”, на месту изворишта минералне воде постојала је чесма где су мештани редовно долазили да наточе лековити напитак. Године 1962. насеље је добило основну школу, која се најпре звала „Борис Кидрич”, по народном хероју због чије је смрти проглашена општенародна жалост од 11. до 14. априла 1953, док данас носи име Милоша Црњанског.

„Кад сам се с породицом преселила на Сателит, пошто сам добила стан од „Форума”, крај ми је деловао врло одбојно“, каже новинарка Ержебет Марјанов.

Како каже, далеко од центра, фасаде тужне, оронуле.

„Посебно ругло биле су страћаре тзв. Малог Сателита, тј. Тозиновца, без канализације, одакле је, у време кишних година или великих врућина, допирао несносан смрад септичких јама. Зграде су, у поређењу с њима, важиле за господске, мада су станови били скромне квадратуре, с каљевим пећима до 1986, кад је коначно уведено централно грејање, иако су инсталације одавно биле постављене“, наводи Ержебет.

Тек кад се помирила с тим да ће ту живети, приметила је предност кварта, а то је да, ако немаш неки посебан повод, не мораш ићи у центар јер је све ту: пошта, пијаца, апотека, школа, два вртића, продавница, којима су се током времена придружили полицијска станица, банка, бројни мегамаркети, играоница, ресторан и све оно што доноси урбани живот. „Сателит–република”, како каже један локални графит. Али није да није била затечена неким животним навикама Сателићана, којима није било нимало чудно што „на извол’те”, на штрику разапетом између два стабла, шире чист веш не би ли се осушио на свежем ваздуху, па и што држе кокошке на терасама у кавезима.

„Једног јутра деведесетих година прошлог века пробудило ме је скичање. Погледавши кроз прозор, имала сам шта да видим. Права атракција: на ливадици између две зграде породица с другог улаза заклала свињче, пече чварке и части комшилук. Да ли је то било због тешких година, не знам, али сад кад се сетим, подсећа ме и на време бомбардовања, кад смо на истом месту кували шта смо имали и заједно јели, те ноћи проводили у мраку, на отвореном јер нисмо хтели да се склањамо у небезбедне подруме“, сећа се наша саговорница.

Није јој много требало да заволи тај крај јер је подсећа на живот у мањем месту, у каквом је одрасла.

„Милина је под крошњама дрвећа, које су засадили махом мештани, гледати децу како се и дан-данас играју жмурке, што ме враћа у детињство. Занимљиво ми је што се сачувао обичај паљења бадњака испред сваке зграде и коринђања маскираних малишана. Не знам како је у другим квартовима, али на Лиману 1, одакле сам се у новембру 1985. преселила у Улицу Антона Урбана, тога није било“, тврди она, и додаје да људи нису отуђени, већ се и даље друже, па кад стигне лепо време, износе столице и столове, где натенане пију кафу, причају, картају се и играју шах.

Пратећи судбину свемирских сателита направљених људском руком, који се у једном тренутку „сусретну” са Земљом, и новосадски ће се у скоријој будућности стопити с језгром града, који се незаустављиво шири. Један начин живота, добар или лош, свакако ће се изгубити рушењем најстаријег дела тог насеља и пробијањем пута до Улице Бате Бркића, а можда ће тиме тај кварт коначно добити прави сјај.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak