Veliki i mali

Politika, Miroslav Lazanski 08.01.2018 18:35
Veliki i mali


Niti jedan potez na svetskom planu ne bi imao većeg uticaja na one koji gaje pretenzije na atomsko oružje od jednostrane izjave Vašingtona da SAD neće više svoj veliki nuklearni arsenal držati u stanju borbene gotovosti



U Istočnoj Aziji dvosmislenost se često smatra vrlinom. Naime, nedostatak jasnoće podstiče i iluzije i ambicije. Tako je na izjavu lidera Severne Koreje, Kim Džong Una, da sada na svom stolu ima nuklearno dugme kojim može da naredi lansiranje interkontinentalnih raketa protiv Amerike, predsednik SAD, Donald Tramp odgovorio „ kako  je njegovo dugme veće i moćnije od Kimovog, i što je još značajnije, to dugme i funkcioniše”. Pa sam sada u ozbiljnoj dilemi: ko je od njih dvojice u ovom slučaju više dvosmislen? Po meni, to je svakako Tramp. Ili je američki predsednik, zapravo, upao u Kimovu zamku istočnjačke dvosmislenosti? Jer, možda je Kim samo hteo da kaže: „Jesam mali, ali sam tehničar”. Odnosno, nemam baš toliko raketa kao Donald, ali moje menjaju putanju i preciznije su. Postoji samo jedan način da se to proveri. Što se niko, za sada, hvala Bogu, ne usuđuje.

Da li možete uopšte i da zamislite nekog američkog predsednika da javno koristi takav vokabular: Ruzvelta, Ajzenhauera, Kenedija, Niksona, Regana... Severnokorejski lider Kim Džong Un vešto je iskoristio svoju, ne atomsku, već virtuelnu bombu, koja se sastoji od retorike i drskosti. I uspeo je da iznervira Trampa do ivice skarednosti, što ne priliči predsedniku SAD.

Severna Koreja je postala nuklearna sila, i Iran će to vrlo brzo postati ako Amerika nastavi sadašnjim odnosom prema toj zemlji, posebno u kontekstu aktuelnih zbivanja u Iranu. Sve je očiglednije da SAD nemaju efikasnu strategiju za sprečavanje širenja ekskluzivnog nuklearnog kluba i u proliferaciji oružja za masovno uništenje. Invazija na Irak 2003. godine i rušenje režima Sadama Huseina trebalo je da posluži kao poruka i pretnja nepoćudnim režimima koji rade na širenju nuklearnog oružja. Umesto toga, pokazalo se koliko je velika cena upotrebe konvencionalne američke vojne moći u pogledu ljudskih života, ekonomskih posledica i diplomatskog kapitala. Irak je pokazao Amerikancima kako „vojska koja je pobedila u ratu, gubi u miru”. Severna Koreja je dobro proučila slučaj zbacivanja sa vlasti Sadama Huseina i velike greške Amerike. Jer, umesto da su zadržali prethodne strukture vlasti i da vlast Baas partije i institucije stave pod svoju kontrolu, da iračku armiju od skoro 700.000 vojnika zadrže pod kontrolom, Ameri su sve to raspustili i isterali na ulicu. I pomogli ISIL-u u Iraku da formira ozbiljne vojne formacije. A većina članova Baas partije i iračkih vojnika bili su privrženiji novcu nego konkretnim vladarima. Da su hteli da ginu za Sadama Huseina oni bi ginuli. Ali nisu. Predsednik Truman mnogo je pametnije uradio posle završetka Drugog svetskog rata u Nemačkoj i u Japanu, deo državnog aparata ostao je da funkcioniše.

Nešto slično je 30. septembra 2002. predstavljeno Karlu Rouvu, koji je sa tim planom trebalo da upozna američkog predsednika Buša. No, plan i ideje su zanemarene, jer je Pentagon uspeo da se izbori za konvencionalnu invaziju kako bi sačuvao svoj uticaj. Totalno uništavajući dotadašnje iračke vlasti bez razmišljanja o posledicama koje bi to moglo da izazove u posleratnom periodu, Amerikanci su se u Iraku našli na istom terenu sa različitim političkim i etničkim elementima, koji su se, sasvim prirodno, udružili protiv strane sile. Američka taktika nekonvencionalnog ratovanja u Iraku je totalno podbacila, time je promašila i u ratu protiv širenja nuklearnog oružja. Ako Amerika zaista namerava da zaustavi širenje nuklearnog oružja, mora da pronađe efikasniji način da izvrši pritisak na države koje ga razvijaju. Severna Koreja je videla šta se dogodilo s Irakom i Libijom, gde su završili aparat vlasti i vojska. Na ulici i bez novca. Konvencionalna invazija na Severnu Koreju ne dolazi u obzir, masovni udar krstarećim projektilima ne bi eliminisao sve rakete sa nuklearnim bojevim glavama Pjongjanga, jer se one nalaze u stotinama tunela ispod visokih planina i mogu da se unište samo nuklearnim sredstvima. A to bi onda bio i nuklearni rat u kojem bi  Južna Koreja i Japan platili veću cenu nego Amerikanci.

Pentagon je prvi u svetu specijalizovao metode kao što su „rat informacijama” i „menadžment opažanja”. Oni koji poseduju atomsko oružje znaju da uopšte i ne moraju da ga iskoriste, dovoljno je saznanje drugih da ga imaju, pa je to oružje već „iskorišćeno”. Severna Koreja je odlično naučila američku lekciju iz „menadžmenta opažanja” i može da uživa u blagodetima ugleda nuklearne sile.

U stvari, niti jedan potez na svetskom planu ne bi imao većeg uticaja na one koji gaje pretenzije na atomsko oružje od jednostrane izjave Vašingtona da SAD neće više svoj veliki nuklearni arsenal držati u stanju borbene gotovosti. Ako može Amerika, mogu i ostali. Što se tiče Pjongjanga, verujem da bi se oni zadovoljili i izjavom da SAD neće nasilno rušiti vlast u Severnoj Koreji. Uostalom, to je Donald Tramp i obećavao pre ulaska u Belu kuću. Ili je mislio na sve druge, samo ne na Severnu Koreju. I tako dođosmo do igre „Veliki i mali”...


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak