Miris katarze na Balkanu

Danas, Slaviša Lekić 18.12.2017 09:39
Miris katarze na Balkanu


O međunarodnoj politici Bosne i Hercegovine će se odlučivati u Sarajevu", eto, to je rekao Bakir Izetbegović i time duboko uznemirio jarane Dragana Čovića i Aleksandra Vučića!



Bakir je član Predsedništva BiH, u istom poslu je i Dragan Čović, a Aleksandar Vučić, osim što u slobodno vreme glumi Boga oca regiona, nadležnog za spoljna pitanja Republike Srpske još je i predsednik Srbije.

Šta je, dakle, sporno u izjavi BH državnika da će se o međunarodnoj politici zemlje koju predstavlja raspravljati isključivo u prestonom gradu zemlje koju predstavlja, a ne u Zagrebu, kome naginje Čović, i Beogradu, gde stoluje Vučić, centrima u kojima je kovan i dokovan ondašnji pakao u Bosni, čiji rezultat od stotinak hiljada mrtvih ima za posledicu povremeno usiljeno prijateljsko okupljanje predstavnika ova tri naroda: u rezidencijalnim salonima, za šahovskom tablom ili u kakvoj kafani, na kavi, posle čega, kao da je prokletstvo u pitanju, odnosi između ova tri naroda postaju sve gori i gori?!

I koja je tačno sintagma, alegorija ili metafora, uvijena u neke od ovih 11 Izetbegovićevih reči, od Čovića, predstavnika hrvatskog naroda u BiH, i Vučića, predstavnika Srba u vasioni, napravila - žrtve?

Znojeći se nad ovom dilemom, misli su mi prizvale sećanje na poslednju noć u sveže bombardovanom Beogradu te 1999. godine koju Majkl Ignjatijef provodi u stanu Alekse Đilasa.

Ignjatijef, profesor politike ljudskih prava i direktor Centra za ljudska prava na Univerzitetu Harvard u SAD, poznati novinar i publicista prikuplja materijal od kog će nastati knjiga "Virtuelni rat", briljantna analiza sukoba na Kosovu. Sedi u društvu Đilasovih prijatelja, pijuckaju i vode neformalne razgovore.

Osvrću se na još svežu prošlost - bombardovanje.

Šta bi se desilo ako Srbi pobede NATO, i - podele svet?

Neko bi "okupirao" Švajcarsku, neko Portugal, neko Italiju.

Borka Pavićević bira Španiju. Obožava Španiju.

"Tipična srpska megalomanija", komentariše Đilas.

Majkl se slaže da je to pohlepno.

Pita Borku kako se osećala kad je počelo bombardovanje.

"Pomalo poneseno", odgovara mu ona. "Osetila sam se denacifikovano."

"Drugi se smeju i odobravaju", zapisaće naknadno Ignjatijef. I zaključiti: "Dugogodišnja nametnuta krivica može se zbaciti. Sramota se može prebaciti na drugog. Bombardovanje je i njih pretvorilo u žrtve - a žrtve su po definiciji nevine."

Blagonakloni Čović i dobronamerni Vučić su se, dakle, Izetbegovićevim stavom "premetnuli" u žrtve, a - žrtve su, ovladali smo već tim štivom, po definiciji - nevine!

Pa, je li zaista tako?!

I kad su se to Vučić i Čović priklonili katarzi, ne verbalnoj, već pričešćenju u onom klasičnom aristotelovskom i frojdovskom smislu, koje zahteva napor i do kog se dolazi iznutra?!

Meni, recimo, ništa iz glave ne može izbiti reči tridesetogodišnjeg nekonsekventnog generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, koga te iste godine kad Ignjatijef debatuje u bombardovanom Beogradu, ne dotiču ni krivica, ni sramota, ni denacifikacija:

"... Hoćemo samo ono što je naše srpsko, a to jesu i taj Karlobag i Karlovac i Ogulin i Virovitica i sve te srpske zemlje", vatreno govori mladi čovek koji tada obavlja funkciju ministra za informisanje.

Lustracija će ga zaobići, kao i sve druge, uostalom, koji su zajedno sa njim, pre i posle njega, vršili vlast u jednoj sumornoj, autokratskoj diktaturi.

Odgovornosti, pretpostavljam - metafizičke, setiće se dosta kasnije, punih 17 godina kasnije, i ta eksplozija katarzičnih osećanja kulminiraće suludom INICIJATIVOM o zajedničkom Danu sećanja: Vučić je agendu Dana sećanja sveo na "zajednički datum kad će se svi narodi SFRJ sećati svih stradalih u ratovima na ovim prostorima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost".

Nikad više takva inicijativa nije pomenuta.

Ne iz razloga što je služila samo za jednokratnu pokaznu vežbu Vučićevih "promena", već iz jednostavnog razloga što se njom iniciralo neprirodno zajedničko sećanja žrtvi i dželata na dane kad su dželati bili dželati, a žrtve samo žrtve.

"Normalno je menjati se kada se stari", rekao je tada Vučić, a onda dodao - "Mi ćemo, da bismo mogli bilo šta da uradimo, morati sve da promenimo. I to prvo sebe!"

Pa, hajde da se promenimo. Nedvosmisleno izvinjenje žrtvama iz bošnjačkog, hrvatskog, albanskog i srpskog korpusa, ne nužno tim redosledom, jeste ispravan put. Bez toga, "sećati" se ovako zajedno, ne bi bilo fer prema žrtvama. Dan sećanja bez razgraničenja na žrtve i dželate je ruganje mrtvima. Dan sećanja bez istine ko je šta činio (gde istina ne sme biti jednaka pomirenju) je farsa. Dan sećanja bez priznavanja odgovornosti pre vodi uznemirenju nego pomirenju!

Jesu sve žrtve po definiciji nevine, ali nismo svi nevini.

Ima ih koji su malo više krivi. Zajedničko grcanje, bez iskrenog izvinjenja, makar to i ne bio marketinški trik, nikog ne mogu oprati!

Kao ni glumljenje žrtve ugrožene stavom državnika da se o politici svoje države odlučuje u sopstvenoj državi.

P. S. Ovaj tekst pisan je tri dana nakon što je Šešelj izjavio da neće da se vraća u Hag i dodao: "Imam drugačiji stil od Praljka"! Demonstriraj!


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak