Slavica, žena koje nema: O sudbini političke supruge u Srbiji

Nedeljnik, Ljiljana Smajlović 04.12.2017 13:12
Slavica, žena koje nema: O sudbini političke supruge u Srbiji


Slavica nije nikakva balkanska ledi Magbet. Ona je u ovoj priči civil, a takvi po Ženevskoj konvenciji ni u jednom ratu nisu legitimne mete. U njih se iz čista mira ne puca



O Slavici Janković znam onoliko koliko saznate kad joj na prijemu stegnete ruku. Dakle, apsolutno ništa. To će reći da nemam pojma da li se iza nenametljivog držanja kriju vlastoljublje i častohleplje, kako sugeriše Srđan Škoro. Ali mi je sasvim jasno da dojučerašnji bliski saradnik Saše Jankovića nudi prilično mizerne dokaze za optužbu da je Slavica "druga Mira Marković".

Iz onoga što je Škoro javno rekao, pouzdano bi se jedino dalo zaključiti da gospođa Janković neumorno pomaže opozicioni angažman svog muža. To se i očekuje kada su bračni drugovi istovremeno i politički istomišljenici i saborci. I da bi Janković zaista uspeo u politici, njegov ratni štab moraće da mobiliše još stotine hiljada prvoboraca sličnih Slavici. To važi i za Vuka Jeremića i njegove pristalice, jer se politička pešadija Aleksandra Vučića davno izborila da on na ovdašnjem političkom bojnom polju zauzme uzvišicu i komandne pozicije.

Zbog prirode političke borbe u Srbiji, namerno koristim ratničke metafore. A budući da Slavičin muž nema nikakvu vlast sem nad političkom imaginacijom svojih pristalica, Slavica nije nikakva balkanska ledi Magbet. Ona je u ovoj priči civil, a takvi po Ženevskoj konvenciji ni u jednom ratu nisu legitimne mete. U njih se iz čista mira ne puca. I smeta mi to što Slavici Janković niko ne priznaje taj status i što je niko, sem njenog muža, ne brani od eksplozivnih optužbi. Ovde su i Miru Marković optuživali preko svake mere, ne bi li joj barem malo rehabilitovali muža koji je, nekim kopernikanskim obrtom u svesti birača, preko noći postao njena žrtva. Na kraju je nekako ispalo da je Mira upravljala državom i da su sve Slobine pogrešne odluke bile njene.

Ima u tome tragova nekog nepristojnog, mačo odnosa prema ženama, predrasuda kojih ljudi često nisu ni svesni.

Ne zavaravajmo se. Kakva god da je stvarna uloga Slavice Janković u životu i karijeri njenog muža, ona je pogodna meta za odstrel pre svega zato što je žena. Škoro je koristi kao odstupnicu, rezervni položaj. Pravda se što je građanima Srbije kao mesiju prodavao čoveka o kom ništa nije znao, a za to mu je kriva "zla žena" koja ga podseća na Miru Marković. Za čijeg je vakta, inače, uredno radio u Novostima, ne ostavljajući, koliko znam, pisanog traga o zgražavanju nad njenom nezasluženo velikom ulogom u upravljanju državom.

Ovo je dobar trenutak da priznam da spadam među one kojima Saša Janković ni pre Škora nije bio uverljiv politički lider. A pogotovo mi nije bio ubedljiv kada je Škora proglašavao za etalon "kritičke misli" u srpskom novinarstvu -- da bi se na kraju ispostavilo da ih je privremeno spojila isključivo netrpeljivost prema Vučiću.

Ali su mi potpuno bizarne Škorove optužbe da je Slavica Janković cenzurisala političke partnere svog muža tako što se borila da Pokret slobodnih građana kontroliše spisak govornika i političke poruke koje se upućuju sa skupova Pokreta. Zar kontrola nad političkim porukama nije tajna dobre političke organizacije u digitalnom dobu? Zar se čitava mala vojska nekadašnjih saradnika Tonija Blera nije, posle silaska sa vlasti, obogatila prodajući tu jednostavnu formulu po celom svetu? Ovde je Zorana Mihajlović dobijala packe od Blerovih instruktora kojim je objašnjavala da ima pravo da javno komentariše i energetiku, a ne samo puteve i saobraćaj.

Srđan Škoro kaže da je grozno što se u jednoj prostoriji Pokreta slobodnih građana držala tribina o medijskom mraku, dok je u susednoj prostoriji Slavica Janković držala sastanak sa članovima Predsedništva o mitingu PSG-a. On misli da je to dokaz Slavičine cenzure.

Ne. Cenzura je nešto drugo. Cenzura je kada politički magazin u Beogradu, u jeku obelodanjivanja afere "Pištolj", na 14 strana intervjuiše Sašu Jankovića i ne postavi mu niti jedno pitanje koje mu se ne bi svidelo. Cenzura je kada se porodici 22-godišnjeg Predraga Gojkovića, koji je 1993. pronađen mrtav u Jankovićevom stanu, ne dozvoli ni da se posle intervjua oglasi na stranicama tog lista, u pismima čitalaca. Cenzura je kada nema druge strane i kada ni post festum ne postoji pravo na odgovor. A etičnost je kada kršenje tog temeljnog principa prepoznaješ, ne samo na Pinku, u Informeru i Srpskom telegrafu, već i u novinama sa kojim se boriš protiv tobožnjeg "medijskog mraka". Sve su prilike da je tog dana, u Pokretu slobodnih građana, više cenzure bilo u sobi u kojoj su zasedali borci protiv mraka nego tamo gde je planiran redosled govornika na mitingu.

Pohvaljujem što je jedna novinarka, Minja Miletić sa N1, pružila Srđanu Škoru priliku da nam ispriča svoju verziju sukoba sa Slavicom i Sašom Jankovićem, iz koje je svako slobodan da izvuče sopstvene zaključke.

Hvala bogu na ženama, u novinarstvu i u politici.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak