Mila Turajlić: Moja majka i ja, dva različita puta

Blic 30.11.2017 15:31
Mila Turajlić: Moja majka i ja, dva različita puta


Nakon što je osvojio nagradu kao najbolji film na najprestižnijem svetskom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu "Druga strana svega" danas će (20) imati beogradsku premijeru u Sava centru, u okviru Festivala autorskog filma.



Osvojila nas je već Mila Turajlić svojevremeno sa "Sinema komunisto" a sada se sa posebnom pažnjom čekaju njena "Druga vrata", film u kome su među glavnim protagonistima jedna decenijama zaključana vrata u stanu gde živi, prozor kroz koji puca pogled na ulicu, vreme i istoriju, njena majka a naša istaknuta univerzitetska profesorka Slobodanka Turajlić, "sitnice" koje nismo birali ni hteli a koje nam život znače…

Kasno subotnje popodne je bilo na izmaku. Veče je donosilo svoje tonove a Mila je došla na razgovor zračeći neku tihu ustreptalost i iskrenost u blagom osmehu. Uz čaj od nane, i svetla koja su se već popalila u prijatnom beogradskom kafeu na uglu Birčaninove i Svetozara Markovića priča kreće od luka Amsterdam-Beograd...

S kojim osećanjem ste se, noseći u rukama glavnu nagradu, vratili sa festivala u Amsterdamu a sa kojim idete na beogradsku premijeru u Sava centru?

- I dalje sam ošamućena. Činjenica da je film uopšte ušao u takmičarski program  je bila neverovatna. Kad je taj poziv stigao strepela sam da će stići i neki mejl, obaveštenje tipa – ovo je greška. U dokumentarnom filmu taj festival je isto što i Kanski u igranom. Dakle, već to što se film našao u takmičarskoj selekciji je bilo – vau. A tek nagrada…

I, šta je bilo kad ste saznali?

- Saznala sam na ceremoniji zatvaranja. Ništa mi prethodno nije bilo rečeno. A pošto je to glavna nagrada ona se poslednja objavljuje. I, ceremonija je trajala i trajala i na kraju kad sam čula kako njihova ministarka prosvete i predsednica žirija govore "u jednom stanu, vrata..." bila sam van sebe. Onda su pročitali obrazloženje žirija kojeg se i ne sećam od uzbuđenja. Izašle smo da se poklonimo ja i moje dve producentkinje a mama i sestra su bile u publici, te je to bilo prepuno emocija. I onda sam se obratila kratkim govorom koji je bio izneđujuće burno pozdravljen. Posle su mi ljudi čestitali čini mi se više na tom govoru nego na nagradi.


Mila Turajlić: Moja majka i ja, dva različita puta
Mila Turajlić

O čemu ste govorili u tom obraćanju?

- To je bio isti dan kad je donesena presuda Ratku Mladiću. Činilo mi se važnim da kažem da sam ponosna što sam u srpskoj delegaciji na tako velikom i važnom festivalu a da je tog dana, u toj Holandiji, Srbija na neki drugi način spominjana. Kazala sam da ima nešto što je možda i važnije od zadovoljene pravde i zatvaranja tamnog poglavlja u istoriji Evrope o čemu se tamo puno govorilo a to je potreba da se sagleda i prepozna da su te iste tamne sile koje su dovele do raspada Jugoslavije u usponu u celoj Evropi danas. I da nije prilika samo za tapšanje po ramenu nego da se ljudi prenu i okrenu ka onom što se dešava u Evropi. Prolomile su se ovacije…

U Amsterdamu na Dan presude Ratku Mladiću, u Beogradu na bivši Dan Republike…

- Crnjanski bi rekao - komedijant slučaj. Kako rekoh, uopšte Srbija na festivalu u Amsterdamu je već bila nešto neverovatno, pa još nagrada, pa sve na taj dan… Što se tiče Sava centra, to je bio jedini slobodan termin. Ako ćemo iz ugla simbolike, kad budete videli film uvidećete da bi adekvatniji bio 1. decembar; osnivanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ali, u svakom slučaju veliko je uzbuđenje premijera pred publikom u svom gradu, u svojoj zemlji.

Film ima paralelne tematske tokove, lična priča se prelama kroz zaključana vrata u dnevnoj sobi, društvena se razvija u pogledu kroz prozor… A kako se to u vama prelomilo?

- Prostor je veoma važan u ovom filmu. Kroz stan kao mikroprostor prelama se priča makroprostora. Dijalog, ono o čemu se priča u stanu, dešava se na ulici, mi to gledamo. I to što se dešava na ulici utiče na ono što se dešava u stanu. Tako da se uspostavlja neverovatan dijalog između ulice i dnevne sobe, a ti prozori postaju i kao neka osmatračnica.

U kojoj meri je to napolju formiralo nas unutra?

- U prevelikoj meri. Osnovna ideja ove priče je da su ti burni istorijski tokovi na Balkanu u poslednjih sto i više godina ostavili strahovito jake tragove na našim ličnim životima, da, hteli vi to ili ne, oblikuju i vašu dnevnu, pa i spavaću sobu. Onaj ko je ovde rođen njemu je lična sudbina krojena istorijskim tokovima. To obeležava sve nas. Ali suština tog razgovora koji se u filmu razvija između moje majke i mene je da to pred sve nas postavlja jedan izazov - kako ćemo mi na to reagovati. Baš zbog toga što mi zapravo ne možemo da pobegnemo od politike, ključno pitanje koje se pred svima nama postavlja je - a kako ćeš ti kao pojedinac da se postaviš spram toga.

Kako se postavlja vaša generacija, vi, današnji mladi ljudi? Šta znači porasti u zemlji koja je izbrisala komunizam i socijalizam sa sve idejom socijalne pravde, imala devedesete, pa ih faktički zaboravila, proćerdala peti oktobar…?

- Mi smo obeleženi tim brisanjem jer čovek bez sećanja ne može imati identitet. Pošto smo mi zemlja koja briše sećanje, stalno se mučimo s identitetom. Nemamo koren u nekoj priči na koju bismo se mogli osloniti, u odnosu na koju bismo gradili neko svoje sutra. Ovaj film se time bavi. Kad bi trebalo da ga sumiram u jednu reč, onda bi to bilo - nasleđe, moralno i materijalno nasleđe koje jedna generacija prenosi drugoj. Zato mi je bilo važno da film pravim kao vrstu porodične hronike koja prati nekoliko generacija jedne porodice. I da kroz to vidim šta je neko dobio u nasleđe i kako je to nadogradio. Mi smo generacija koja ne zna šta bi s tim nasleđem. Veliki deo ima impuls da pobegne. Jer ne može više, neće više to da gleda zato što je to sve užasno iscrpljujuće i, što je najvažnije, strahovito obeshrabrujuće. Jer svaki prethodni napor se ispostavio kao pucanj u prazno.

Da l’ su napori vaše majke i dobrog dela njene generacije devedesetih godina bili besmisleni ili ne?

- Odatle u filmu kreće razgovor između majke i mene. Konkretno se razgovara o devedesetim, ali je tema da li se uopšte uzev javno angažovanje ispostavlja besmisleno. Da li i šta na kraju životnog veka oseća, misli, kaže čovek koji je se posvetio društvenom angažmanu; jesmo li svi bili budale, je l‘ to nečemu vodilo…

Kojim putem ste krenuli ka odgovoru?

- Moja majka i ja imamo dva različita puta. To je i razgovor dve generacije. Njena je ona iz ’68. koja i dalje ima ideju da se treba angažovati, da se stvari mogu menjati, a ja pripadam generaciji koja gleda propast tih ideja i poraz takvih angažmana.

I pitate se zašto biste to ponavljali?

- Upravo to. A opet, jasno je da ne može ni ovako…

Vaša majka je bila uzor mnogima, vi ste tad bili devojčica…

- Ima deo toga u filmu. Kad sam bila mala, meni je to bilo prirodno, normalno. Kasnije sam konstatovala da nisu sve mame to radile. Sada, kad sam odrasla razmišljam - čekaj, ona je bila samo malo starija od mene kad je donela odluku da to radi. I sad kao odrasla osoba odraslu osobu pitam - šta je prouzrokovalo tu potrebu i šta li danas misli o tome i šta ja mislim o tome.

I?

- Negde na kraju ona prebaci loptu na moj deo terena s pitanjem - mi smo radili to što smo radili, nismo puno uradili, a šta ćeš ti sad da radiš?

Mila Turajlić: Moja majka i ja, dva različita puta
Srbijanka Turajlić

Cinici bi rekli da je tu samo pitanje ko je veći luzer - onaj koji se bori ili onaj koji pristaje?

- Bukvalno. Ali moja majka ne gleda tako na stvari. Kod nje postoji svojevrstan optimizam koji je se temelji na stavu da objektivno situacija nije bolja, ali se čovek bolje oseća ako se bori za prave stvari.

Vratimo se zaključanim vratima u dnevnoj sobi vašeg odrastanja. Njih je zaključalo nasleđe Drugog svetskog rata koji je, kako je moja generacija učila u školi, bio i oslobodilački od fašizma i nemačke okupacije, i socijalistička revolucija…

- Posle Drugog svetskog rata je bilo uobičajeno da se ljudima u stan usele druge porodice. Sedamdeset i više godina kasnije to je u Beogradu ekstremno retka situacija, ali ih ima.

Jeste li upoznali te ljude?

- To se vidi u filmu, ali poenta je ako smo mi žrtve istorije koja je nama zaključala vrata u dnevnoj sobi, i ti ljudi s druge strane su žrtve. Svi smo žrtve istorije. Zato je važno otvarati dijalog, a ne povlačiti linije razgraničenja. I osvestiti odnos prema stvarima, prema udaru istorije, prema politici.

A gde smo sada?

- Bolan je i opasan proces raslojavanja na nekolicinu bogatih i veliku većinu siromašnih. I nije to samo kod nas, ali se ovde žestoko vidi i oseća taj proces raslojavanja na bogate i siromašne koji nema mnogo veze ni sa kvalitetom ni sa vrednostima u smislu zasluženog. Siromašni osećaju, pa i znaju da im nije dobro, da loše žive, a populistički političari im nude potpuno pogrešno objašnjenje zašto je to tako jer upiru prstom govoreći kriv vam je komšija levo il‘ komšija desno i u stvari potpiruju najgore tendencije koje vode ka fašizmu. Ljudi su strahovito izmanipulisani i ne znaju šta će ni kad će, jer kako se orijentisati u sistemu gde je manipulacija i ključno pravilo i vrh vrednosti. Uspeh krupnog kapitala je porazio ljudsko pravo na život.




Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak