Strašni sud Mikelanđela Buonarotija i jedna njegova rečenica

RTS 13.11.2017 10:28
Strašni sud Mikelanđela Buonarotija i jedna njegova rečenica


Životopisi velikana obično su popis stalnog suprotstavljanja inerciji osrednjosti i zavisti. Što je čovek bio veći, tim su jači bili vetrovi ljudske gluposti koji su mu duvali u lice. Renesansni genij Mikelanđelo Buonaroti (1475–1564) rečit je primer ovog pravila. Slavljen i gotovo divinizovan još za života, skulptor, slikar, arhitekt i pesnik bio je od strane nižnjih u isto vreme klevetan, ucenjivan, podmetali su mu nogu. Boreći se s njima i usput sa tvrdoćom kamena i skrivenim žilama u njemu, sa bojama koje neće da prionu na malter, sa vrtoglavicom na skelama koje su dohvatale sikstinsko nebo... Mikelanđelo, ne odviše poznat po govoru, ostavio nam je, međutim, pored sve te Lepote, u amanet i jednu rečenicu za pamćenje.



Oslikavši, tokom četiri godine muka, od 1508. do 1512, ležeći na daskama pod plafonom, svod Sikstinske kapele, Buonaroti se vraća svom izvornom materijalu: kamenu. Sledećih četvrt veka, uz vrtloge jednog od najživljih perioda ljudske istorije, Majstor kleše u mramoru "Roba koji se budi" i "Roba koji umire", kip Mojsija za grobnicu pape Julija II, onog što je naručio malanje tavanice u Sikstini, kipove u kapeli "Mediči", projektuje stepenište u vestibilu Laurencijanske biblioteke... i opet se vraća u Sikstinu. Jedan zid je čekao njegovu ruku.

Mikelanđelo Buonaroti: Strašni sud, oltarski zid Sikstinske kapele, 1536-1541

Oltarski zid, po narudžbi pape Klementa VII, imao je da, po zamisli Mikelanđela, bude oslikan scenom Strašnog suda.

Klement, međutim, umire dok su još trajale pripreme za radove, tako da Mikelanđelo stupa na skelu 1536, pod pontifikatom Pavla III.

Veran svojoj stvaralačkoj politici da nikome, pa ni papi, ne pokazuje nacrte, planove, skice... i da i kada ih pokaže to ne čini u celosti, već samo u delovima, Mikelanđelo će pet godina slikati scene koje danas prepoznajemo kao najupečatljivije u istoriji ljudskog stvaranja.

Kada je, međutim, godine 1541. zastor pao, Mikelanđelovi protivnici kojih nikad nije falilo, dižu glavu i napadaju delo da je nemoralno i nedostojno kapele Vatikana, da je "primereno kupatilu".

Mediokritetima popovskog kalibra smetaju goli likovi, između ostalih i samog Hrista koji, podignutom desnicom, sudi grešnicima.

"Na strašnom sudu svi ćemo biti goli", kazaće u jednom trenutku Pavle III Bjađu da Čezeni, svom ceremonijal-majstoru, koji je upravo izgovorio ono poređenje sa kupatilom.

Strašni sud biće nakratko odbranjen. Narednog dana, Mikelanđelo će ući u Sikstinu i u desnom donjem uglu, u predelu Pakla, nabaciti malo svežeg maltera: u liku Minosa, mitskog kralja Krita, sudije podzemnog sveta, naslikaće lično papskog ceremonijal-majstora, golog, sa zmijom oko genitalija, sa sve magarećim ušima!

Sutradan će razjareni ceremonijal-majstor tražiti papsku audijenciju, pokazaće Pavlu III novonaslikani fragment, i tražiće od pape da natera umetnika da ukloni njegov magareći lik odatle.

"Iz pakla?" upitaće papa. "Bjađo, da je u pitanju Čistilište, nešto bi moglo da se uradi; ali Pakao nije u mojoj nadležnosti."

Ali pape nisu večne, i pape su ljudi: Pavle III umire 1549, i posle jednomesečne vladavine pape Marsela, u svetu stolicu seda papa Pavle IV, do tada kardinal Karafa, koji će potom uvesti inkviziciju u Italiju!

Naravno, oltarski zid Sikstine dolazi na tapet. Mikelanđelo ima već osamdeset godina, i grčevito radi na svom poslednjem remek-delu: arhitekturi nove Bazilike Svetog Petra, sa sve kupolom na vrhu, koju kad odemo u Rim gledamo i danas.

Karafa, tj. Pavle IV, naređuje isprva da se taj razgolićeni zid – prekreči pa da se opet slika.

U Rimu se podiže buka i Mikelanđelovi prijatelji uspevaju da izdejstvuju da se zid ipak ne kreči nego da jedan od Mikelanđelovih mladih učenika i obožavalaca, Danijele da Voltera, preko genitalija, i osobito stražnjica koje su okrenute kapeli, naslika velove.

To je kompromis na koji ostareli veliki Majstor mora da pristane.

No, rekosmo da su i pape ljudi: 1559. umire i Pavle IV, i konklava pušta beli dim da objavi Đovanija Anđela Medičija, koji uzima papsko ime Pije IV.

Svaki papa ima svoje ulizice, svoje dvorjane, svoje lažljivce i denuncijante: arhitekta Nani di Baćo Biđo uspeva da nagovori papu da ga imenuje za sekretara radova na Bazilici.

I on odmah počinje da uklanja Mikelanđelove potporne stubove i grede, menjajući projekat po svojim zamislima. (Koliko bi to bile uspešne zamisli, možemo samo da zamislimo: godine 1557. u Rimu se, posle samo šest godina upotrebe, ruši antički most preko Tibra čiju je rekonstrukciju projektovao Biđo, a taj je posao oteo od – Mikelanđela.)

Na vest da se potporni stubovi sklanjaju, u Mikelanđelovu sobu zadihano ulazi njegov mladi prijatelj i podiže Majstora da idu i brane pred papom svoju stvar.

Mikelanđelo, tada u osamdeset osmoj godini, samo sedi i sluša. Svi su njegovi prijatelji već mrtvi. Vitorija Kolona, poslednja velika ljubav njegovog života je mrtva, Majstor shvata da je ovaj svet preteško mesto za život. I izgovara tu rečenicu:

"Onaj ko bije bitke sa budalama, neće izvojevati velike pobede", kaže Majstor učeniku.

Papa Pije će posle toga okupiti odbor za gradnju, i najuriti Biđa.

Mikelanđelo će, još godinu dana, do smrti, graditi "Svetog Petra", čija će kupola biti završena posle njegove smrti, po njegovim nacrtima koje niko više nije smeo da dovodi u pitanje.

Bazilika Sv. Petra, Rim: Kupola Mikelanđela Buonarotija

Danas dok hodamo Rimom i uz picu i koka-kolu smeramo ulaz u Sikstinu, dok Tibar tromo teče i pinije se ocrtavaju na predvečernjem nebu, razmišljamo o tome šta je Majstor hteo da nam poruči; svakako ne to da ikada odustanemo, jer ni on to nije uradio.

Kad su mediokriteti njegove freske proglasili za kupatilsku dekoraciju, time su u stvari denuncirali sebe, jer je on tim Strašnim sudom pokazao svu našu istorodnost, stvoreni po božjem liku, nagi kao u prapočetku, penjemo se i propadamo pod Njegovom rukom.

Ali svi smo isti, krv i meso našeg božansko-ljudskog postojanja i zajedničkog bola. Onome kome je to kupatilska dekoracija taj je sam sebi navukao magareće uši.

Mikelanđelo Buonaroti, genije teškog karaktera, ćutljivi, prgavi borac sa kamenom, tom jezgrovitom rečenicom nam, preko barijere vekova, dobacuje: Snaga vašeg uma, i tela, nije za razbacivanje. Ne trošite je uzaludno, nego ih čuvajte za onaj čas kad će se, na klackalici Ludosti, jezičak pomeriti u pravcu Razuma i Sklada. Tada ćete znati šta da radite.

U renoviranju Sikstinske kapele izvedenom od 1990. do 1994. uklonjeno je četrdesetak velova dofarbanih tokom poslednjih vekova, u papinskim kampanjama kojima se s vremena na vreme podizao moral posustale crkve.

Za dodatke koje je u 16. veku, posle Mikelanđelove smrti, naslikao Danijele da Voltera, odlučeno je da do daljeg ostanu na zidu.

Pape se i dalje smenjuju, to je neprekidan niz. I nikad se ne zna kad će neki beli dim objaviti dolazak onog što će opet hteti da kreči taj razgolićeni zid. Majstor mu je, međutim, odavno rekao svoje.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak