Umesto evropske velesile u proizvodnji šećera, Vojvodina se poklonila "kralju šećera"

Radio 021 11.11.2017 14:23
Umesto evropske velesile u proizvodnji šećera, Vojvodina se poklonila "kralju šećera"


Mada su tokom perioda snažne državne podrške seljaci podigli prinos repe na iznad 100 tona po hektaru, a šećerane povećale efikasnost prerade, neizvesno je hoće li na Starom kontinentu, pogotovo u Srbiji, opstati proizvodnja šećera.



Početkom oktobra prestale su da važe izvozne kvote za pojedine vanevropske države, većinom za bivše kolonije i(li) države za koje Evropska unija ima politički interes, pa je izvoz šećera na najkurentnije tržište postao slobodan.

Time je prestala evropska državna zaštita ove složene prehrambene industrije, posredno i uzgoja repe, najzahtevnijeg ali i najprofitnijeg ratarskog useva.

Pola veka ranije

Strategija zaštite uvedena je pre pola veka, tačnije 1968. godine, a cilj je bio obezbediti dovoljnu količinu šećera od repe evropskih paora i prerađene u evropskim šećeranama.

Podsetimo se tog vremena; na berzama je šećer bio izrazito skup, tokom osme decenije 20. veka oscilirao je između 650 i 940 dolara za tonu i tadašnja Evropska zajednica je odlučila da kada već skupo plaća slast, neka se novac slije u džepove evropskih seljaka i ovdašnje prehrambene industrije. Bio je to podsticaj evrofarmerima u naporima da se osavremene agrar i selo, kako bi modernom i produktivnom proizvodnjom evropska gazdinstva mogla, koliko-toliko, konkurisati svetskim latifundijama.

Kao i danas, vodeći evroproizvođači šećera bili su Francuska i Nemačka, ostale veće države su uvozili skupi artikl. Uvoz šećera ne samo što je bio velika stavka za nekadašnju SFR Jugoslaviju, već je i narušavao ugled zemlje izvoznice poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

Francuski predsednik Žiskar Di Esten brzo je shvatio da je to za našu zemlju teško rešiv problem i na njegovo insistiranje Belgijanci su nam za sitan novac prodali tada najmoderniju tehnologiju prerade repe. Tačnije, Francuzi su potajno doplatili do pune cene.

Samo u Vojvodini obnovljeno je šest starih i podignuto pet novih šećerana, a tu su i novi pogoni u užoj Srbiji, Slavoniji, Semberiji, Makedoniji…

Dva dinara za šećerane

Akcija se finansira iz razvojnih fondova, dok su iz prodajne cene svakog kilograma šećera u bivšoj državi dva dinara izdvajana za rekonstrukciju šećerana. Veoma brzo Jugoslavija je postala izvoznik šećera koga je u našem okruženju podosta manjkalo.

Rumunija i Albanija ni danas nemaju ovu proizvodnju. Ipak, mišljenja o celoj kampanji ostala su oprečna, naročito kada krajem 90-tih godine na svetskom tržištu dolazi do naglog pada berzanske cene šećera, pa je jedino bilo isplativo prodavati na zatvorenom tržištu Evropske unije.

Kako se Jugoslavija raspala, Srbija i Vojvodina su ostali sa petnaest šećerana, a manjak domicilnog šećera u okolnim i obližnjim državama je iznosio čak oko milion tona. Bila je to sjajna pozicija i šansa da postanemo velesila u ovom segmentu agrokompleksa.

Preferencijalni status

Francuska vlada se ponovo setila šećerne Srbije i angažovala je konsultantsku kuću ERSUC da nam pomogne. Francuzi su 2001. godine konstatovali da je u Srbiji čak 1,7 miliona hektara obradivih hektara pogodno za uzgoj repe, a tadašnje proizvodne mogućnosti petnaest šećerana procenili su na 750.000  tona.

Insistirali su na partnerskom odnosu prerađivača i uzgajivača repe. Cenilo se da bi samo u Vojvodini, relativno blizu prerađivačkih pogona, lako bilo moguće pod repom sejati 100.000 hektara svake sezone.

Domaće potrebe (SR Jugoslavije) bile su 300.000 tona, pa je moglo preostajati 0,7 miliona tona za izvoz u okruženje, ali i u EU, s obzirom da su nam Evropljani dali preferancijalni status, odnosno pravo neograničenog izvoza. Naravno, samo šećera dobijenog u našim šećeranama i od repe domaćeg uzgoja.

Bio je to sjajan posao, jer cena šećera u nas je bila oko 370 evra po toni, na svetskom tržištu je padala i ispod 230 evra, dok su Evropljani plaćali internu cenu od 630 evra.

Tajkuni se omastili

Međutim, naša postpetooktobarska politička scena se pokazala jalovom, koliko nesposobnom, toliko i nevoljnom da realizuje sjajnu priliku. Smisao poteza Evropljana je jasan - podržati snažan uzgoj repe i poboljšati konkurentnost prerade u srpskim šećeranama.

Ali, ovdašnji tajkuni, svi odreda nastali u sprezi sa bivšim režimom, ali i neprekidno koketirajući sa negdašnjom opozicijom a početkom novog milenijuma aktuenom vlasti, bili su beskrupulozni; uvozili su strani šećer za 250 evra, prepakivali i označavali kao izvorno srpski, potom izvozili i u Uniji preprodavali po 630 evra po toni. Bila je to zarada od koje se dobija vrtoglavica.

Nije trebalo puno da Evropljani uoče prevaru i njihovo nadležno kontrolno telo je poslalo ekipu u Srbiju da ispita slučaj. No, izostala je saradnja naših državnih organa, pa su inspektori otišli neobavljena posla.

Unija je reagovala ukidanjem preferencijalnog statusa, a naš plasman na EU tržište ograničila je na 185.000 tona.

Sporna privatizacija

To, međutim, nije jedina posledica. Usledila je i privatizacija šećerana.

Kilavo, za tri evra, dok vodeće evropski proizvođači nisu hteli da učestvuju za kupovinu u kojoj je cvetao "šećerni kriminal". Epilog je da je preostalo samo pet pogona nebitno uvećanih kapaciteta.

Nisu uspeli da za sebe vežu veći broj seljaka i zadruga, te je samo jednom repa zasejana na 70.000 hektara, a bilo je godina kada je pod repom bilo i skoro upola manje površina. U takvoj situaciji ni naša proizvodnja nije znatnije uvećana, mada je produkivnost i uzgoja repe i fabričke prerade poboljšana.

Ipak, veliko pitanje je hoće li u svetskoj konkurenciji, pogotovo u odnosu na šećer dobijen iz šećerne trske, opstati srpska proizvodnja sa, u proseku, 75 tona repe, odnosno 7,3 tone šećera po hektaru. Opstanku se mogu nadati oni evropski proizvođači koji su period zaštitne državne cene iskoristili da snažno unaprede celokupan postupak dobijanja šećera, pa sada po hektaru dobijaju po 110 tona repe, odnosno dvanaest, trinaest tona šećera.

Izgubljeno 2,5 milijardi evra zarade

Srbija sa jalovom administracijom i političarima nevoljnim da ozbiljnije porade na dugoročnijim poslovima izgubila je najbolju agrarnu šansu koju je ikada imala. Procene su da je svake godine propušteno u Uniju izvesti najmanje još pola miliona tona šećera, odnosno prihodovati 280 miliona evra.

Neto zarada seljacima, prerađivačima, transporterima, proizvođačima hemikalija i zaštitnih sredstava je i preko pedeset odsto prodajne cene, pa računica pokazuje da je ispušteno profotirati bezmalo 175 miliona evra svake sezone, ukupno oko 2,5 milijardi evra za period nakon 2003. godine, kada je ukinut preferencijalani izvoz u Uniju.

Time je fantastična prilika za razvoj srpskog agrokompleksa otišla u nepovrat, a nakon ukidanja zaštite evropske proizvodnje, ovdašnje šećerane ostaju i bez garantovane mogućnosti izvoza 185.000 tona. Boriće se na tržištu, a koliko su za to sposobni oni koji su svojevremeno ekstraprofitirali na prepakivanju, najbolje govori podatak da ovdašnji "kralj šećera" već duže vreme preradne kapacitete pokušava prodati jednoj od većih evropskih agrarnih kompanija.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak