Poslednje oružje kapetana Miroslava Radića

Politika 03.04.2017 16:45
Poslednje oružje kapetana Miroslava Radića


Miroslav Radić, koji je nedužan robijao 1.622 dana u Sheveningenu, na kraju zatražio pomoć našeg Ustavnog suda, jer su redovni proglasili da Srbija, koja ga je uhapsila, saslušala i isporučila Tribunalu, nije kriva za njegovo stradanje



Dvadeset i dve najbolje godine života kapetan i junak jugoslovenske i srpske vojske proveo je najpre pod optužnicama gospodara sveta, zatim u tamnici u Hagu pa pred sudovima u Srbiji. Oslobođen je i obespravljen sa nemogućim objašnjenjem da niko nije kriv za njegovu robiju. Tu neverovatnu sudbinu Miroslav Radić (55) i dalje nosi uspravno na leđima.

Jednog jutra odveden je iz Beograda u Sheveningen, druge noći otuda vraćen u srpsku prestonicu, ali je između ta dva događaja u tamnici proveo četiri i po leta, odnosno 1.622 dana. U otadžbini je, kao povratnik, godinama zarađivao radeći na skelama oko rodnog Zemuna, jer mu niko nije rekao izvini niti pružio trunku odštete.

– Neću da se predam. Žalio sam se Ustavnom sudu Srbije i verujem u tu adresu, iako mi je to poslednje preostalo oružje – kaže Miroslav Radić za „Politiku”.

Kapetan je u jesen 1991. komandovao jednom četom Prve gardijske motorizovane brigade Vojske JNA na ratištu u Vukovaru i ubrzo (1995) postao haški optuženik pod navodom da je, zajedno sa pukovnikom Miletom Mrkšićem i majorom Veselinom Šljivančaninom, počinio zločine protiv čovečnosti i kršio zakone i običaje ratovanja. Uhapšen je pod međunarodnom poternicom, 21. aprila 2003. u Beogradu i tu smešten u pritvor Okružnog suda, odakle je 17. maja te godine predat poteri iz Haga.

Pretresno veće Međunarodnog krivičnog tribunala, kojem je predsedavao Kevin Parker iz Australije, kao prvostepeno, septembra 2007. osudilo je Mrkšića na 20 a Šljivančanina na pet godina zatvora, dok je Radić oslobođen svake odgovornosti („Nije kriv ni po jednoj tački optužnice”, objavio je sudija). Tužilac Karla del Ponte nije se žalila na tu odluku iako je prethodno na pretresu zahtevala doživotnu robiju za kapetana prve klase, i Tužilaštvo MKT-a, na taj način, priznalo je svoju grešku. Iz pritvora u Holandiji pušten je 27. septembra 2007. i prvim avionom poslat u Srbiju.

Ovde, niko nije odmerio obeštećenje tom čoveku za upropašćen život, niti odredio pet para za četiri i po godine uzaludne robije. Prvi njegov zahtev za naknadu štete odbilo je Ministarstvo pravde (10. oktobra 2008). Zatim je sudskim putem zatražio naknadu štete od 50 miliona dinara, ali je Viši sud u Beogradu (oktobra 2011) presudio da je zahtev neosnovan. Ubrzo je (9. 4. 2014) Apelacioni sud aminovao prvostepenu presudu. Naposletku, i Vrhovni kasacioni sud Srbije odbio je Radićev zahtev za reviziju (23. 12. 2015) navodeći u presudi, pored drugog:

„Zahtev tužioca za naknadu štete prema tuženoj Republici Srbiji neosnovan je jer povreda njegove slobode i drugih ličnih i neimovinskih prava nije posledica krivičnog postupka vođenog i okončanog oslobađajućom presudom od strane sudskih organa tužene države, već Međunarodnog krivičnog tribunala po čijem zahtevu su njeni organi samo sproveli određene radnje radi obezbeđenja prisustva i predaje tužioca…”

Međutim, Radićev punomoćnik, beogradski advokat Svetozar Ž. Pavlović, navodeći pojedinosti u ustavnoj žalbi podnetoj Ustavnom sudu Srbije, kaže da „to jednostavno nije tačno”.

– Naprotiv. Protiv Miroslava Radića je u Srbiji, pre izručenja, sprovedena istraga, pred istražnim sudijom i vanpretresnim većem Okružnog suda u Beogradu gde su preduzimane istražne radnje, kao što su lišavanje slobode, određivanje pritvora, saslušanje okrivljenog, predaja okrivljenog MKT-u, odlučivanje vanpretresnog veća po žalbi na rešenje istražnog sudije… Ukratko: za nešto što jeste naši sudovi rekli su da nije pa to onda obrazložili nadugačko nekom neodrživom pričom da je to, navodno, bilo, eto, samo neko malo uslužno hapšenje za potrebe MKT-a, i ništa više. I nikom ništa što je posle toga tako uhapšeni nedužni čovek robijao četiri i po godine – ističe Pavlović za naš list.

Radić i on u ustavnoj žalbi predlažu ustavobraniteljima da ponište presudu Vrhovnog kasacionog suda Srbije i vrate na ponovni postupak i određivanje visine nematerijalne štete, ili da Vrhovni kasacioni sud uvaži reviziju i ukine presudu Apelacionog, pa je vrati tom sudu na ponovni postupak.

Kapetan nas podseća na poslednji stav u obrazloženju presude Apelacionog suda iz 2014, jer se taj Sud upravo poziva na Ustavni, ističući:

„Ako je tužilac (Radić), kao lice koje je oslobođeno optužbe pred MKT-om, doveden u nejednak položaj u odnosu na lice koje je odlukom domaćeg suda oslobođeno optužbe za isti ili sličan životni događaj, ili ako mu je uskraćeno pravo na jednaku zaštitu, takva povreda ne može da se utvrđuje u parnici pred sudom opšte nadležnosti, već bi morala da se utvrdi u postupku pred Ustavnim sudom, a njene posledice bi se otklanjale na način koji odredi Ustavni sud”.


Izvor