Posao snova u Eplu: Osam minuta za toalet i guranje kao na farmi pilića

Blic 20.03.2017 15:37
Posao snova u Eplu: Osam minuta za toalet i guranje kao na farmi pilića


Austrijanka Danijela Kikl završila je ekonomsku informatiku i radila je u nekoliko preduzeća u IT oblasti. A onda je pomislila da joj se ostvario životni san: pre tri godine je našla posao u sedištu kompanije Epl, u gradu Kork, u Irskoj.



S mužem i dvoje dece preselila se u Kork, gde je iskusila na sopstvenoj koži šta znači biti zaposlen kod "poslodavca snova".

Osećanje euforije ubrzo je zamenila frustriranost sve dok na kraju nije spakovala kofere. Razočaranje koje je doživela opisala je u knjizi, koncipiranoj u obliku dnevnika. Činjenica da i u Eplu, uprkos kreativnom, mladalačkom imidžu kompanije, vladaju surova pravila velikih koncerna nije preterano iznenađujuća.

Sudeći prema opisima Austrijanke iz Beča, problematični uslovi ne vladaju samo kod isporučilaca kao što je kineski Fokskon: i u Irskoj se život radnika može porediti s životom pilića na farmama za masovni uzgoj. O tome da klijenti širom sveta budu zadovoljni brine 5.000 telefonskih savetnika, koji rade na skučenom prostoru u grupama od 500 zaposlenih. Stopa samoubistava, piše ona, među njima je čak šest puta veća u odnosu na ostale stanovnike Irske, jer su u kompaniji izloženi ogromnom pritisku.

U knjizi "Epl iznutra - tri godine u evropskoj centrali tehnološke multinacionalne kompanije" Danijela Kikl opisuje kruta pravila kojima su izloženi zaposleni za podršku. Za odlazak toalet mogu da izdvoje najviše osam minuta dnevno, zbog čega mnogi izbegavaju da unose tečnost. Menadžeri neprekidno kontrolišu njihov učinak i na osnovu toga im dodeljuju bodove. Oni koji previše odstupaju od plana mogu da očekuju drastične kaznene mere. Zaposleni su centralu Holihil vrlo brzo prozvali "Holihel" (Sveti pakao).

Dok je radila u Irskoj, Danijela je jednom premeštena na drugo radno mesto, ali to nije doprinelo poboljšanju situacije. Za istu platu dobila je više odgovornosti, čime je pritisak još više porastao. Odbijanje kompanije da joj odobri korišćenje jednog dana odmora kako bi prisustvovala božićnoj priredbi u kojoj je učestvovao njen sin bila je kap koja je prelila čašu.

Kod četrdesetsedmogodišnje žene pojavili su se znaci sindroma hronične iscrpljenosti i počela je da radi na izveštaju s brojnim predlozima za poboljšanje uslova. Pisala je nekolicini rukovodilaca, uključujući i glavnog izvršnog direktora Tima Kuka, ali niko nije reagovao na njen poziv upomoć.

Stvari su se pomerile s mrtve tačke tek posle ankete među zaposlenima, kada je manje od 30 odsto njih izjavilo da je zadovoljno. Posle toga su mnogi menadžeri ostali bez posla, ali se sistem ne menja, pa samim tim nema ni ozbiljnih reformi za zaposlene.

Posle gotovo tri godine rada u Eplu, gde je zarađivala 1.800 evra bruto, Danijela Kikl je odustala od pokušaja da učini podnošljivijim uslove u koncernu i dala je otkaz. Izdržala je mnogo duže nego mnoge njene bivše kolege. Nada se da će njena knjiga doneti poboljšanje onima koji su ostali.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak