Svi naši predsednički kandidati

Politika, Mirjana Čekerevac 20.03.2017 10:48
Svi naši predsednički kandidati


U ovih nešto više od četvrt veka višestranačja pregrmeli smo mnogo toga, smenjivale su se vlasti, ali izbori su gotovo uvek referendum na kojem se glasa protiv nekoga



Izbori treba da budu praznik demokratije, poručivali su nam političari uoči prvih višestranačkih predsedničkih izbora 1990. godine. Međutim, umesto finih đakonija, glavni „kuvari” i njihovi šegrti na prazničnu trpezu servirali su nam strah i mračne slike budućnosti, ako na tim, grmeli su, sudbonosnim izborima, pogrešno izaberemo. Od tada su svi naši izbori sudbonosni.

U ovih nešto više od četvrt veka višestranačja Srbija je pregrmela mnogo toga, smenjivale su se vlasti, ali izbori su gotovo uvek referendum na kojem se glasa protiv nekoga. Priča o krađi je neizbežna, baš kao i ona o medijskoj blokadi, kupovini birača, „trojanskim konjima” vlasti među kandidatima, stranim plaćenicima i državnicima koje primaju i na Zapadu i na Istoku i pretnjama narodom na ulicama, mada su neki gubitnici umeli i da se naljute na taj narod.

Srbija je jedinstvena po tome što su predsednički kandidati bili jedan princ i princeza – Tomislav i Jelisaveta Karađorđević. Amerika je imala Klintonove, a na našim glasačkim listićima bili su Bogoljub i Milanka Karić i Vojislav i Jadranka Šešelj. Na svakim se pojavi po neki koloritni kandidat, a umeli smo da glasamo i za one koji su nas lično opljačkali, kao Jezdimir Vasiljević, vlasnik Jugoskandik banke, koji je dobio 61.000 glasova. Imali smo i uporne. Vojislav Šešelj je u šest trka dva puta stizao do drugog kruga. Tomislav Nikolić je iz trećeg pokušaja stigao do fotelje na Andrićevom vencu. Vuk Drašković je pet puta učestvovao, iako nikad nije ušao u drugi krug.

Te 1990. godine, 9. decembra, birali smo između 32 kandidata. Glasalo je 71,5 odsto birača, a Slobodan Milošević pobedio je sa 65,34 odsto glasova. Drugoplasirani Vuk Drašković dobio je 16,4 odsto glasova i poručio: „Stidi se, Srbijo!” Brzo se ispravio: „Nije kriv narod, prevaren je.” Ove izbore pamtimo po Nikoli „četke i metle” Šećeroskom i prvoj ženi kandidatu – Ljiljani Ćuić, instruktorki vožnje, koja je poručivala: „Ko baci opušak na ulicu, učinio je zlo celom čovečanstvu”.

U decembru 1992. birali smo između sedam kandidata, a glavni rivali bili su Slobodan Milošević i „američki Srbin” Milan Panić, savezni premijer, koga je podržala cela opozicija. Paniću je osporeno državljanstvo, pa je jedva stigao na glasački listić. Ostalo je upamćeno da je na novinarsko pitanje da li bi za mir, koji obećava, dao Hrvatskoj Arilje, odgovorio: „Zašto da ne!” Milan Paroški je pozivao građane da „glasaju za one koji žive ovde” i bio proglašen za „tajnog kandidata vlasti”. Od 6.949.150 birača, glasalo je njih 4.377.345, a više od polovine, 2.515.047, svoj glas je dalo Slobodanu Miloševiću. Tačno milion manje dobio je Milan Panić. To su bili poslednji izbori na kojima smo dobili predsednika u prvom krugu.

Milošević je 1997. godine postao predsednik SRJ, a njegovog naslednika na Andrićevom vencu tražili smo među 17 kandidata. Većina opozicije bojkotovala je izbore, pa su u drugi krug ušli Miloševićev kandidat Zoran Lilić i lider SRS-a Vojislav Šešelj. Šešelju pobeda nije donela funkciju, pošto na birališta nije izašlo 50 odsto plus jedan birač. Nemački „Zidojče cajtung” ocenio je: „Birajući između Šešelja i Lilića, Srbi su imali izbor između kuge i kolere. Srpsko društvo je iznemoglo od duge bolesti.”

Mesec i po kasnije izašli smo na „popravni”. Milošević je sada kandidovao Milana Milutinovića, koji je obećavao reforme, zgranut onim što vidi u šetnji Srbijom, i smireno poručivao: „Ako pobede nacionalisti, svi ćemo trpeti, jer nacionalistički lideri ponovo prizivaju rat.” Birali smo između sedam kandidata, među kojima su bili Vuk Drašković i Dragoljub Mićunović, a u drugi krug ušli su Vojislav Šešelj i Milan Milutinović, koji je pobedio. Izbori su uspeli, pošto je u drugom krugu izašlo 50,98 odsto građana.

Nekim „čudom” odziv birača na KiM u drugom krugu bio je neverovatan, pa je, na primer u Kosovskoj Vitini glasalo 4.000 birača, a u prvom krugu nijedan! Čisto albansko mesto Junik jednoglasno je dalo glas Milutinoviću, a Šešelj je naredne godine, kad je izbila pobuna u Juniku, poručio: „Neka Milutinović ode tamo, da smiri svoje birače!”

Energija i entuzijazam građana koji su 2000. godine omogućili Vojislavu Koštunici da na izborima za predsednika SRJ pobedi Slobodana Miloševića za dve godine vladavine DOS-a toliko su se istopili da su izbori za predsednika Srbije 2002. godine propali. Prvi pokušaj imali smo u septembru. Od 11 kandidata u drugi krug su ušli Vojislav Koštunica i Miroljub Labus, ali je glasalo samo 45,46 odsto birača, pa su izbori propali. Ostaće upamćena optužba iz DSS-a da je „ostatak DOS-a” na brzinu ubacio svog tajnog kandidata generala Nebojšu Pavkovića da uzme neki „patriotski glas”.

Na popravni smo izašli u decembru i birali između Vojislava Koštunice, Vojislava Šešelja i Borislava Pelevića, ali smo opet „pali” – na izbore je izašlo svega 45,17 odsto birača. Koštunica je dobio 1.699.095, Šešelj 1.063.246 glasova, a DSS-ovi funkcioneri izjavljivali su da će „terati đavola dok ne pokaže svoje žute rogove”, optužujući vladu Zorana Đinđića da je sve učinila da izbori propadnu. DSS je tvrdio da je u birački spisak nezakonito upisano 452.000 građana i da je Koštunica izabran. Ništa od toga.

Uspešne izbore imali smo tek 2004. godine, kad je Vojislav Koštunica kao premijer predložio izmene zakona, koje su, kako je jedino Čedomir Jovanović pošteno priznao, „bile malo protivustavne, ali omogućavaju izbor predsednika”. Na tim izborima bilo je 15 kandidata, u drugi krug ušla su dva opoziciona – Boris Tadić i Tomislav Nikolić – a kandidat vladajućeg DSS-a Dragan Maršićanin bio je katastrofalni četvrti, iza Bogoljuba Karića, koji je upamćen po „lancima i katancima” i srpskom čudu – zelenoj salati! Tadić je pobedio, a u drugom krugu izašlo je više od 50 odsto birača – izveo ih strah od Nikolića.

Kad smo 2006. doneli novi Ustav, valjalo je birati predsednika, a Ustavni zakon oročio je taj posao do kraja 2007. godine. Rok je skoro istekao dok su se političari svađali može li se ići na izbore bez novih zakona i hoćemo li čekati da se reši pitanje statusa Kosova i Metohije, o čemu je tih dana trebalo da se odlučuje, van Srbije, dabome. Glasali smo 20. januara, na Svetog Jovana, birali između devet kandidata, a u drugi krug su ušli prvoplasirani Tomislav Nikolić i Boris Tadić. U drugom krugu izašlo je oko 400.000 birača više, moralo se, kako se pozivalo, glasati protiv Tomislava Nikolića, jer „ako on pobedi Srbija će biti vraćena u devedesete, izolovana, prokazana”. Tadić je pobedio sa 107.000 glasova prednosti.

Kad je Tadić 2012. godine odlučio da malo skrati mandat, kako bi ušao u novu predsedničku trku i tako pripomogao svom DS-u da bolje prođe na parlamentarnim izborima, glasanje je zakazano za 6. maj, na Đurđevdan. Medijska satanizacija Nikolića bila je užasna, gledali smo izmontirane spotove s njegovim paralelnim izjavama – iz devedesetih, kad mu je EU izgledala kao delo sotone, i iz 2012, kad mu je EU bila izbor, uz saradnju s prijateljskom Rusijom.

Boris Tadić je s entuzijazmom tražio podršku s pričom kako nam trebaju novi ljudi i „spoljna politika na četiri stuba”. Vojislav Koštunica je bio „brate, Voja, Srbin”, kako ga je u Čačku dočekao Velimir Ilić, koji nije hteo ni da čuje za EU. Među 12 kandidata bio je i Ivica Dačić. U drugi krug ušli su prvoplasirani Tadić i Tomislav Nikolić, ironično, ali treći je bio Ivica Dačić, a Koštunica tek četvrti. Oni koji su pet godina ranije išli da glasaju protiv Nikolića sada su bili „beli listići” i tvrdili da je i Nikolić bolji od Tadića. Ovaj put glasalo se protiv Tadića.

Tomislav Nikolić je, između dva kruga, tražio poništenje izbora zbog „organizovane krađe”, pokazujući čuveni džak s glasačkim listićima pronađen pored kontejnera u Pančevu. Srećom po njega, vlast je bila ubeđena u svoju pobedu, pa je priču o džaku proglasila smešnom, a Tomislav Nikolić izabran je za predsednika Srbije sa samo 70.000 glasova više od Tadića. Nikolić se džaka više nije sećao. Na to su ga, pakosno, svako malo podsećali oni kojima je džak bio smešan.

U ovo predizborno vreme niko više ne pominje praznik s početka teksta, ionako mnogo praznujemo. Kakvi smo, i tu bismo našli neki način da spojimo dane.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak