Zašto je nemoguć nastavak jedne od najboljih srpskih serija ikada

Blic 12.02.2017 20:17
Zašto je nemoguć nastavak jedne od najboljih srpskih serija ikada


Gde smo mi to pogrešili, kaže Goca (Gordana Marić) u kultnom filmu Srđana - Điđe Karanovića "Jagode u grlu" čija je nedavna projekcija u Dvorani kulturnog centra ispraćena s naročitom pažnjom i ushićenjem.



Doslovce prepuna bioskopska dvorana. Tražilo se mesto više. U publici mnoštvo mladog sveta kao i renomiranih imena (Goran Marković, Ružica Đinđić….). I niko, baš niko nije napustio salu kada je nakon projekcije krenuo razgovor sa delom umetničke ekipe (Srđan Karanović, Branko Cvejić, Bogdan Diklić, Gala Videnović, Zoran Simjanović, Miljen Kreka Kljaković) koji je vodio Nikola Ljuca. A i kad se oficijelni deo sa sve zanimljivim pitanjima iz publike okončao, dugo se još dugo razgovaralo o filmu, njegovim visokim umetničkim dometima, društvenoj dimenziji, (ne)prihvaćenosti…

Poseban ton večeri dali su šarm i otvorenost Điđe Karanovića, duhovitost Bogdana Diklića, prijemčivost Branka Cvejića….

Sudbina Baneta Bumbara, Mikija Rubiroze, Ušketa, Boce i drugih protagonista kultne serije “Jagode u grlu” - čiji je jubilej, četiri decenije, prethodno obeležavan - kad su dospeli u četrdesete očigledno ni danas nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Između ostalog i kao ogledalo svakog od nas.

Zašto je nemoguć nastavak jedne od najboljih srpskih serija ikada

S kojim utiskom, osećanjem ste ponovo gledali ovaj svoj film?

- Gledao sam samo kraj. I užasnuo sam se kopijom. Al’ valjda će i on doći na red za restauraciju - kaže Điđa Karanović na početku razgovora za “Blic”.

U jednom intervjuu ste mi rekli da nerado gledate svoje filmove?

- Mislim da je to slučaj sa većinom reditelja. Ne mogu da gledam... Prvo, gledate toliko mnogo dok radite, montirate, a, s druge strane, kad ih gledam nerviram se što sam to uradio ovako a ne onako...

Zašto je nemoguć nastavak jedne od najboljih srpskih serija ikada
                   Srđan Karanović, Projekcija filma "Jagode u grlu", Dvorana kulturnog centra                  

Interesantan je bio razgovor posle filma, a rekli ste da su vas ljudi napadali nakon premijere?

- Film je sniman 1985, junaci serije “Grlom u jagode” su u četrdesetim, suočavaju se s izgubljenim iluzijama, propuštenim šansama i onda, između ostalog, na silu i uz pomoć alkohola prizivaju mladost. Ljudi su me napadali na ulici, preko telefona. Govorili da nisam smeo to da im uradim. Valjda nisam smeo da im uništim iluzije, da ih kritikujem. Svi su zapravo očekivali 11 epizodu “Grlom u jagode” a dobili su gorku pilulu, i da se pogledaju u ogledalo. Film je mnogo bolje prošao u inostranstvu.

Neko reče da je podigao prašinu koja se još nije slegla, jer i danas ima ljudi u četrdesetim i susreta s propuštenim šansama i razbijenim iluzijama. A gde smo mi to pogrešili, što bi rekla vaša junakinja?

- Mislim da u tim godinama ko je samokritilčan počne da razmišlja o tome gde je bio i šta je radio, da l’ je uspeo ili nije. Jer, tada je za neke stvari vreme prošlo, oseća čovek zadah ćorsokaka... i ja sam o tome razmišljao i tome posvetio taj film. Svi smo nešto mogli, a nismo uradili…

To se prenosi i na društveni plan, kazali ste, govoreći da je film rađen ’85, kako je to samo pet godina pre početka raspada zemlje, kako se osećalo nešto u atmosferi… Koliko su ljudi bili nesvesni nadolazeće kataklizme?

- Ja ne mogu da se pohvalim da sam verovao da će Jugoslavija ikada da se raspadne, ali sam slutio neko zlo. Nisam bio jedini. Mnogo ljudi je bilo depresivno, već su bile krenule razne nestašice, pljuvanje među republikama, razni zloslutni znaci, bilo je nečeg ružnog u vazduhu.

A danas se često može čuti koliko je ta sredina 80-ih bila bolje vreme nego ovo danas?

- Iz perspektive rada na filmu je bilo mnogo bolje. Recimo, “Jagode u grlu” su vrlo profesionalan film kakav danas niko ni od mladih ni od starih ne može ovde da uradi. Što se života tiče - u ono vreme je toliko toga bilo na ivici ružnog jer je zapravo bilo besmisleno. Vidimo u filmu da oni igraju trule kobile, teraju romski orkestar da im svira šlagere njihove mladosti. To je sve deplasirano. Mladost, odnosno prošlost se ne može vratiti a za nešto novo se nema snage. O tome je u stvari film. Tu se ne dešava ništa tragično, svi prežive - živi su i zdravi, al’ očaj zjapi.

Treći nastavak?

- Što bi Dik u šali rek’o, a sad jagode u grobu. Al’, šalu na stranu, nema se tu šta više reći po pitanju tih junaka. Niti ja više hoću da radim i režiram.

Zašto?

- Ne mogu da idem okolo i moljakam za sredstva, da ljubim svakog tamo gde se ne ljubi da bih mogao da radim film.

Ipak, gde bi bili junaci serije “Grlom u jagode” i filma “Jagode u grlu” danas, 2017. godine?

- Kako rekoh, oni nemaju nigde da budu, jer oni su ispričali svoje priče. A hipotetički… Možda bi se spojili s nekom partijom iz karijerizma, neki iz vere u tu partiju - kao što je jedan od njih i uradio u međuvremenu, pa se posle valjda pokajao. Njihova deca bi se razišla po svetu. Šaleći se pomalo govorio sam da kad bi se snimao treći deo da bi pola moralo da se dešava na Novom Zelandu, u Nemačkoj, Americi, Kanadi… jer bi oni kao roditelji, bake i deke odlazili da tamo da vide svoju decu i unuke. Ali sve bi to bio neki ćorsokak. Nije kraj kad umremo, kraj je kad shvatimo da smo mogli u životu mnogo više i bolje, a nismo.

Ne vidim da se vi mladi bunite

Jedno pitanje posle projekcije iz publike, koje je uputio mlad momak, odnosilo se na krivicu tih generacija (koje su film radile i o kojima film govori) za sve što se kasnije dešavalo u političkom i društvenom smislu.

- Svaka generacija, bilo gde na svetu, ne samo kod nas, delimično je odgovorna za ono što se dešava u društvu u kome živi - rekao je Srđan Karanović, i dodao: Dakle, krivi smo nekim delom, ali krivi ste i vi što se ne bunite. Ne vidim i ne čujem da ste se pobunili, digli glas. Što se mene tiče, ja sad jedva da mogu niz stepenice da siđem.

Bogdan Diklić: Nismo zaslužili ovo

- Kada smo obeležavali 40 godina serije, gotovo sam se rasplakao. I sad sam na ivici suza. Ne zbog mene lično. Jednostavno, ta generacija, svi ljudi koji su živeli u Jugoslaviji, nisu zaslužili to što im se dogodilo. Zaslužili su mekši resentiment, a ne tragediju življenja. Al’ da ne budem toliko crn; u ovom filmu Mira Banjac i ja smo imali prvi i jedini filmski poljubac.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak