Fabrike koje je "pojela" privatizacija

Danas 26.01.2017 21:54
Fabrike koje je "pojela" privatizacija


Vest da je Centar za obrazovanje i marketing u Zrenjaninu izgubio spor u vezi sa pravom vlasništva nad nekretninom Doma kulture u ulici "Petra Drapšina", gde se nalazi kompleks Fabrike šećera, kao da je ponovo aktuelizovao priču o sudbini brojih zrenjaninskih fabrika koje su nekada uspešno poslovale.



Samo u pomenutoj ulici nalazi se kompleks fabričkih i poslovno-stambenih objekata koji su bile obeležje privrednog razvoja grada. Podizanjem Fabrike šećera, još pre Prvog svetskog rata, označen je početak izgradnje idustrijskog kompleksa koji se između dva svetska rata, a naročito u drugoj polovini 20. veka, proširio. Tada je ovaj kompleks postao Industrijsko-poljoprivredni kombinat "Servo Mihalj" sa nekoliko fabrika u širem okruženju. Većina tih fabrika sada ne radi, ili bar ne funkcioniše u ponom sjaju kao nekada. U krugu šećerane sada uspešno radi privatizovano transportno preduzeće Sit, zatim, takođe privatizovan, nekada najveći društveni poljoprivredni kolektiv - Poljoprivredno dobro, koji je posle deset godina u vlasništvu Dijamant Agrara i Agrokora, prešao u ruke kompanije "Matijević".

-Ta firma raspolagala je sa oko 100.000 hektara društvenih oranica i imala je razvijenu voćarsku, ratarsku i stočarsku proizvodnju. Bila je to najveća poljoprivredna firmu u društvenom sektoru koja je upošljavala vrsne zrenjaninske stručnjake - priseća se Marin Stojin, urednik poljoprivredne rubrike u listu "Zrenjanin".

U komleksu Fabrike šećera, nalazio se i Računski centar, koji je ugašen, a slična sudbina zadesila je i preduzeće SM Turist. Fabriku šećera je 2011. godine kupila Viktoria grupa, ali proizvodnje šećera, do dana današnjeg, nije obnovljena. Sledeća u nizu je zgrada Doma kulture, koja je punovažnom presudom pripojena kompleksu Fabrike šećera i ne može se uknjižiti kao vlasništvo ove ugašene firme.

- Preduzela sam sve što je bilo u mojoj moći, ali nisam uspela da dokažem vlasništvo nad zgradom Doma kulture. Velika zavrzlama je nastala u tumačenju dobara, jer se zgrada Doma kulture u dokumentima predstavlja kao Društveni standard ili Kantina, što ona u supštini nije. U katastru su to dva zasebna objekta. Dom kulture nije izmišljena kategorija jer kako bismo, inače. kad je stečaj otvoren, mogli da napustimo nepostojeću zgradu. Bez obzira na to, od Zavoda za zaštitu spomenika kulture dobili smo odgvor da je zgrada nekadašnje Kantine, zapravo Dom kulture, i da predstavlja deo nekadašnjeg kompleksa fabrike šećera. Centra za obrazovanje bio je mala firma u sklopu Kombinata, koji se raspao 1990, ali je dao veliki doprinos obrazovanju radnika i naša borba pred sudom vođena j s namerom da potvrdimo validnost znanja stečenog u toj ustanovi - pričaj nekadašnja direktorka Centra za obrazovanje Gordana Stojanović i dodaje da su predstavnici kompanije Viktoria stars, koja je privatizovala sve što joj je bilo ponuđeno u kompleksu fabrike, bili korektni prema zaposlenima u tom Centru.

Od osnivanja 1963. godine Centar je radio u delu zgrade od oko 1.500 kvadratnih meatra u krugu Fabrike šećera, koja se vodila kao korisnik cele zgrade, ali nikada nije napravljena pravna deoba. Zaposleni u Centru pokušali su da se uknjiže kao vlasnici svog dela zgrade, ali nisu uspeli u toj nameri uspeo. Potom su usledile godine lošeg poslovanja koje su dovele do stečaja, pa do rasprodaje imovine radi namirenja dugovanja i na kraju do gašenja, 2007, te društvene firme. U Centar za obrazovanje danas se "uselio" restoran Debeli mačak, a dalje u nizu nalaze se zgrada napuštene ambulante, zatim privatno preduzeće SM inženejring, pa nekadašnja stambena zgrada namenjena radnicima fabrike. Reč je, inače, o objektu koji je u secesionističkom stilu, izgradio češki arhitekta Viktor Beneš . To je vredno arhitektonsko nasleđe, baš kao što su i sačuvani ostaci fabrike šećera, podignute početkom 20. veka.

U nastavku kompleksa smešten je objekat Poljoprivredno-stručne službe, koja uspešno radi i gde se pored edukacije poljoprivrednika uvek održavaju licitacije za državno zemljište. Na kraju ulice je i nekadašnji Tehnološki institut, sada Bio-ekološki centar koji je početkom 2000. privatizovala novosadska firma BB Minakva. Reč je o zdanju podignutom za smeštaj direktora šećerane, koju po prvom rukovodiocu i danas zovu "Elekova vila". Zanimljivo je da je jedino ovoj zgradi privatizacijom vraćen stari sjaj. Novi vlasnik uredio je okruženje, samu zgradu i podigao novi pogon pored sačuvanog starog objekta.

Neočekivani epilog

- Veliki dug koji smo imali pre uvođenja stečaja i gašenja firme, nastao je na ime ugovora o zakupu, iako zrenjaninska šećerana nije mogla da daje u najam objekat koji se ne nalazi u poslovnim knjigama. Svojevremeno je Utro Vojvodina predala šećerani Kantinu, što znači da fabrika nije imala u posedu ni taj objekat. Više ne znam šta da kažem posle ovakvog ishoda spora koji je trajao 26 godina. Znam samo da smo u trenutku pokretanja privatizacije bili sigurni da sa ovako velikom zgradom imamo šansu da nas neko kupi. Na kraju smo ostali bez radnih mesta, bez objekta i bez perspektive - objašnjava Gordana Stojanović, nekadašnja direktorka Centra za obrazovanje u Zrenjaninu.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak